PIše: Anita Beretić
Biće da je moja krštenica kriva, pa se brojka koja kazuje godinu rođenja uzvrpolji u situacijama kada bih, što bi klinci rekli, mogla lepo sve da iskuliram. Moguće da je krivo i moje izvorno zvanje za kojim sam jurila iz sveg srca i snage, a da nisam, sad bih lepo bila u mirovini, juuuu, pardon, u penziji, pa bi me, valjda, bolelo za sve.
Ali, sa mnom se nikad ne zna. Da sam, ipak, sačuvala neki deo mozga, potvrđuje činjenica da mi na pamet ne pada da gledam prenos sednice Narodne skupštine i raspravu o Predlogu zakona o upotrebi srpskog jezika u javnom životu i zaštiti i očuvanju ćiriličkog pisma, delom zato što apriori slutim da se u sadržini nalazi gomila gluposti, a još više zbog samih predlagača i potom horde ćirilicobranitelja. Većina ovih potonjih kao da je izvučena iz ne baš srećnih brojki naše zvanične statistike: više od 2,5 odsto stanovništva je bez školske spreme, 11 odsto sa nepotpunom osnovnom školom, a više od 20 odsto sa osnovnim obrazovanjem što ukupno čini skoro 35 odsto ukupnog broja stanovnika. Sa visokim obrazovanjem je zamalo 11 odsto, ali je zato kompjuterski nepismeno više od 50 odsto stanovnika Srbije.
Normalno da nam u ovim, ali i u svim drugim uslovima našeg življenja ovde, po cenu leba treba narečeni zakon.
Sad, onaj đavo u meni ne spava, pa se ja nešto češem po glavi. Iz više razloga.
Imala bih svašta reći o našem Ustavu, ali u delu Jezik i pismo, već u članu 10. on nam kaže: “U Republici Srbiji u službenoj upotrebi su srpski jezik i ćiriličko pismo. Službena upotreba drugih jezika i pisama uređuje se zakonom, na osnovu Ustava.” Pametnom dosta. Imamo mi, ovako uređeni, i Zakon o službenoj upotrebi jezika i pisama koji reguliše pravo na upotrebu jezika i pisama građana Srbije koji nisu imali tu vasionsku sreću da se rode kao Srbi. Svašta tu nešto lepo piše.
Član 1, stav 3: Na područjima Republike Srbije na kojima žive pripadnici nacionalnih manjina u službenoj upotrebi su, istovremeno sa srpskim jezikom i jezici i pisma nacionalnih manjina, na način utvrđen ovim zakonom.
Član 6: Svako ima pravo da u postupku pred organom, odnosno organizacijom koja u vršenju javnih ovlašćenja rešava o njegovom pravu i dužnosti upotrebljava svoj jezik i da se u tom postupku upoznaje sa činjenicama na svom jeziku.
Član 11, stav 1: Na teritoriji jedinice lokalne samouprave gde tradicionalno žive pripadnici nacionalnih manjina, njihov jezik i pismo može biti u ravnopravnoj službenoj upotrebi.
I tako razne gluposti sa kojima sad ne znam šta ćemo činiti kad nam Zakon u proceduri kaže da se srpskim jezikom smatra “standardizovani tip srpskog jezika kao sredstvo i opšte dobro nacionalne kulture.”
Posebno sam se naježila po celom telu kad mi je objasnilo da se “matičnim pismom, u smislu ovog zakona, smatra standardizovani tip ćirilice srpskog jezika, koja predstavlja uporište nacionalnog identiteta”.
Čijeg identiteta, braćo i sestre, drugarice i drugovi? Čijeg?
Koliko je zakon ozbiljan, govori i deo iz obrazloženja gde ustavni osnov za njegovo donošenje nekim proviđenjem biva nađen u članu 97, tačka 17. Ustava Republike Srbije koji glasi: “17. druge odnose od interesa za Republiku Srbiju, u skladu s Ustavom.” Toplo preporučujem da se pažljvo iščitaju prethodnih 16 tačaka člana 97. Ustava, jer je tamo sve za šta je nadležna Republika Srbija i šta sve uređuje, a tiče se svakog segmenta našeg života. Prevaranti su preskočili sve i dali nam da imamo odnos sa jezikom i pismom i to po HITNOM POSTUPKU jer bi u suprotnom „moglo doći do štetnih posledica za rad organa i organizacija u smislu ugrožavanja srpskog jezika i ćiriličkog pisma, kao kulturnih i tradicionalnih vrednosti srpskog naroda u zemlji i regionu“. Maestralna laž i prevara, a o gluposti ne bih sada.
U članu 3. Zakona u sitna crevca je razrađena obavezna upotreba srpskog jezika i ćiriličnog pisma, a svodi se na uvek, svugde i svi, pa čak i na kulturnim i drugim manifestacijama (član 6.), a kao nagradu za lepo jezičko i ćirilično ponašanje mogu se ostvariti i poreske olakšice! (član 5).
Eto, već vidim vlasnika lanca hamburgerije „СЕНДВNЧ ЗА ПОНЕТN“ kako hita put poreske administracije da se naplati.