Rade Radovanović
Svrstao sam se u poražene snage. Po isteku mandata nisam se kandidovao za reizbor u Privrednoj komori Srbije. Kao nezaposlen, slobodno vreme sam iskoristio za pripremu i polaganje pravosudnog ispita i ispita za sudskog prevodioca. U tom periodu grupa jurišnika Osme sednice pokušala je da dokaže da pri kupovini stana supruga i ja nismo izmirili poreske obaveze. Pretkrivični postupak je okončan tek posle 5. oktobra 2000. Zamenik javnog tužioca, koji je vodio slučaj, prelazio je na drugu stranu ulice da bi izbegao susret sa mnom. Verujem da iza toga nisu stajali Mirjana Marković i Slobodan Milošević, već njihovi podrepaši.
Rođen sam 1940. godine u Beogradu. Vlast je ocenila da je za moju porodicu kuća prevelika, pa smo preseljeni sa Karaburme u manji stan u Cvijićevoj, a ja sam prešao u školu „Starina Novak“.
Ruski sam učio kod susetke, izbeglice iz carske Rusije. Leto 1953. sam proveo kod strica u Francuskoj. Unapredio sam francuski jezik i stekao prva znanja o inostranstvu.
***
U gimnaziji sam učestvovao u đačkom samoupravljanju. Zalagali smo se za učenička prava. Kada smo ocenili da je direktor neovlašćeno glasao za isključenje jednog učenika, obratili smo se Ministarstvu prosvete. Nismo uspeli, ali nismo trpeli posledice. Meni je dozvoljeno da preko leta polažem ispite za završni razred i maturu. Upisao sam se na Pravni fakultet i završio ga 1961. godine. Zatim sam odslužio vojni rok u Modriči.
***
U višim razredima gimnazije uključio sam se u Savez omladine. Posle kritike koju sam mu uputio zbog priča o učenju iz pozicije večitog studenta, predsednik Gradskog komiteta mi je predložio da budem kandidovan za člana Gradskog komiteta. Prihvatio sam. Kasnije sam biran za sekretara, pa za predsednika Gradskog komiteta, a potom u Centralni komitet Saveza omladine Jugoslavije. Kada sam se 1966. godine razišao sa mišljenjima drugih, podneo sam ostavku. Tada to nije bilo uobičajeno.
***
U toku 1955. učestvovao sam u izgradnji Beogradskog sajma. Sledeće godine sam bio učesnik melioracije Crne reke u Pelagoniji. Bio sam u grupi brigadira koja je telima usporila rečni vodotok i tako omogućila inženjercima da nizvodno od nas postave projektovanu pregradu. Zadržavajući vodu mi smo se kupali, a to je kasnije proglašeno podvigom. Posle Makedonije, učestvovao sam na radnim akcijama na Adi Ciganliji, a 1963. godine u omladinskom radnom kampu kod Stavropolja u Rusiji.
***
Krajem 1966. zaposlio sam se u preduzeću „Tehnogas“. Ivan Stambolić je bio direktor i tražio je mlade i stručne saradnike, a nije mu smetala moja ostavka u omladinskom rukovodstvu. Za vreme dok sam bio zamenik direktora bavio sam se unapređivanjem odnosa i saradnje između članica združenog preduzeća iz Beograda, Skoplja, Kraljeva, Niša i Petrovca kao i povezivanjem sa partnerima iz Hrvatske i Slovenije.
***
Posećivali smo srodne kompanije u Evropi i SAD, sticali znanje i kupovali savremenu opremu. Lakše sam se sporazumevao sa inženjerima nego sa ekonomistima. To me je podstaklo da upišem Ekonomski fakultet. Priznata su mi tri ispita, a ostale sam morao da polažem. Diploma se u to vreme nije kupovala.
***
U direkciji „Tehnogasa“ smo bili zabrinuti zbog stanja u beogradskoj fabrici. Prazna kritika mi je dosadila, pa sam zatražio da pređem u tu fabriku. Ivan Stambolić se neko vreme protivio, pa je pristao, a na upražnjeno mesto je doveo Slobodana Miloševića.
***
Kao direktor beogradske fabrike nastavio sam da doprinosim ravnopravnim odnosima članica združenog preduzeća. Sticao sam iskustvo u saradnji privrednih subjekata iz raznih delova Jugoslavije i građenju demokratskih odnosa u složenom privrednom sistemu. U samoupravljanju se nisam najbolje snalazio, pa je u komitet Saveza komunista Čukarice stigla molba da skratim razglabanja na sednicama radničkog saveta sa obećanjem da će, bez mojih zamornih obrazloženja, biti usvojeno sve što predlažem.
***
Početkom 1973. godine imenovan sam za gradskog sekretara za privredu. Stanje u privredi nije bilo blistavo, pa sam se bavio beogradskim preduzećima pred stečajem i u stečaju. Prateći Branka Pešića, obilazio sam takva preduzeća, a najčešće Minel, sa preko 18.000 zaposlenih u zemlji i inostranstvu, sa lošim poslovnim rezultatima, blokiranim računima, štrajkovima i smenjenim poslovodnim timom. Posle odustajanja nekoliko kandidata i razgovora sa mnom, Branko Pešić me je predložio za direktora Minela. Iako bez dovoljno iskustva, prihvatio sam obavezu sa uverenjem da je stanje toliko loše da nema šta da se pokvari.
***
Izdejstvovao sam rehabilitaciju većine smenjenih direktora i inicirao dolazak novih članova u poslovodni tim. Centralizaciju, koja je paralisala preduzeće, zamenili smo samostalnošću delova i njihovom odgovornošću za svoje poslovanje. Utvrdili smo da je ukupan prikriveni gubitak Minela iznosio oko 25 miliona dolara. Uspeli smo da okončamo deobni bilans, što je bio uslov da nam banke odobre kredite. Štrajkovi su zamenjeni radom i ugovaranjem novih poslova. Vraćeno je poverenje investitora u zemlji i inostranstvu. Posle nekoliko godina Minel je stao na noge.
***
Početkom 1976. profesor Bora Jelić, predsednik Beogradske banke, otišao je u penziju. Smatrajući se nezrelim, a svestan nedovršenosti poslova u Minelu, odbio sam predlog da nasledim uglednog bankara. Pristao sam na kompromis – da privremeno vršim dužnost predsednika banke, a da ostanem direktor Minela. Iako sam, kao vršilac dužnosti u Beogradskoj banci, stekao nova iskustva, 1978. sam smatrao da je još uvek prerano da se kandidujem za predsednika. Pronađen je drugi kandidat koji se nije ustezao – Slobodan Milošević. Devet godina posle ustupanja pozicije u „Tehogasu“ prepustio sam mu fotelju predsednika Beogradske banke. Danas se kajem.
***
Nisam imao hrabrosti da po treći put odbijem predlog za odlazak iz Minela, pa me je 1978. Skupština Srbije imenovala za potpredsednika Izvršnog veća. Zadužen sam za privredu. Bavio sam se pripremanjem propisa, tekućim poslovanjem preduzeća i investicijama, među kojima su bili nastavak izgradnje auto-puta Beograd-Niš i kupovina opreme za toplu valjaonicu Željezare Smederevo.
***
Za investicije tog obima i prateće zaduživanje bila je neophodna saglasnost svih republika i pokrajina. To me je upućivalo na sastanke sa njihovim predstavnicima i na saradnju sa saveznim organima. Pregovori su zahtevali valjanu pripremu. Pokazalo se da su, kad postoji dobra volja, kompromisi mogući.
***
Posle trogodišnjeg rada u Izvršnom veću za mene, Beograđanina, stekle su se okolnosti slične nekadašnjim u „Tehnogasu“. Zbog predimenzioniranih investicija, nelikvidnosti u privredi i brojnih afera, stanje u Beogradu je bilo zabrinjavajuće. Kao 1970. tražio sam da ne kritikujem, već da radim. Imenovan sam na upražnjeno mesto predsednika Izvršnog saveta Beograda. Bilo je mnogo posla.
***
Trebalo se sukobiti sa očekivanjima da se saniranje problema i gradnja infrastrukturnih objekata u prestonici finansiraju zaduživanjem ili novcem Republike i Federacije. Pokazatelj uspeha na tom planu bio je samodoprinos uveden glasovima većine Beograđana. Referendumu, na kojem je doneta odluka o odricanju od 1,9% zarada, penzija i drugih primanja u periodu 1982-1986. prethodile su višemesečne stručne pripreme sa detaljnim informisanjem građana o programu izgradnje objekata za vodosnabdevanje, novih tramvajskih i trolejbuskih linija, pojedinih saobraćajnica i poliklinike Kliničkog centra.
***
Uz strogu kontrolu namenskog trošenja prikupljenog novca, program samodoprinosa je u celosti realizovan. Iz mnoštva tadašnjih poslova izvršne vlasti u Beogradu, ističem decentralizaciju nadležnosti od grada ka opštinama i od opština ka mesnim zajednicama. Iz Izvršnog saveta Beograda otišao sam 1985. pre zvaničnog isteka mandata. Slobodan Milošević, tada predsednik Gradskog komiteta, zahtevao je da se brzo sačini predračun troškova i efekata Olimpijade, za koju bi se Beograd kandidovao.
***
Taj multidisciplinarni posao trajalo je duže od zadatog roka. Rezultat, suprotan naručenom, pokazao je da bi Beograd, ako dobije i organizuje Olimpijadu, ostvario neto gubitak od preko milijardu dolara. Takva prognoza nije odgovarala naručiocu, pa sam uklonjen iz Izvršnog saveta na novu dužnost u Privrednu komoru Srbije. Izrada novog predračuna za Olimpijadu je odložena, a zatim poverena poslušnijim ljudima.
***
Moje predsedavanje Privrednoj komori Srbije trajalo je tri godine. Iz komore smo podsticali udruživanje i poslovnu saradnju privrednih subjekata, povezivanje preduzeća sa partnerima iz drugih republika i pokrajina, izvoz i investiranje. Važnu aktivnost je predstavljalo angažovanje u izvoznom programu „Jugo Amerika“. A najviše vremena utrošeno je u podsticanje direktnih investicionih ulaganja privrednih subjekata u preduzeća na Kosovu.
***
Od početka 1987. zaoštravale su se razlike između dva oprečna koncepta rešavanja stanja na Kosovu i promene odnosa među jugoslovenskim republikama. Struja kojoj sam pripadao nastojala je da se problemi rešavaju dijalogom, uz uvažavanje ravnopravnosti jugoslovenskih naroda i narodnosti. Druga struja se zalagala za efikasniju zaštitu srpskog naroda i za donošenje odluka primenom načela „jedan čovek, jedan glas“, što je svima van Srbije bilo neprihvatljivo. Obe struje su bile pod pritiskom srpskih nacionalista koji su manipulisali nezadovoljnim ljudima. Prodorom nacionalizma u rukovodeće strukture Saveza komunista Srbije sazdani su uslovi za jačanje ostalih nacionalizama, čime je pripremljen raspad Jugoslavije.
***
Na Osmoj sednici CK Saveza komunista Srbije pobedila je nacionalističko-staljinistička politika. Nuđeno mi je da se priključim pobednicima ili da pasivno sačekam rezultate koji će biti ostvareni antibirokratskom revolucijom. Tada nisam sagledavao dimenzije nastupajućeg zla, ali mi je bilo jasno da nacionalizam i staljinistički progon neistomišljenika ne mogu doneti ništa dobro.
***
Svrstao sam se u poražene snage. Po isteku mandata nisam se kandidovao za reizbor u Privrednoj komori Srbije. Kao nezaposlen, slobodno vreme sam iskoristio za pripremu i polaganje pravosudnog ispita i ispita za sudskog prevodioca. U tom periodu grupa jurišnika Osme sednice pokušala je da dokaže da pri kupovini stana supruga i ja nismo izmirili poreske obaveze. Pretkrivični postupak je okončan tek posle 5. oktobra 2000. Zamenik javnog tužioca, koji je vodio slučaj, prelazio je na drugu stranu ulice da bi izbegao susret sa mnom. Verujem da iza toga nisu stajali Mirjana Marković i Slobodan Milošević, već njihovi podrepaši.
***
Čuo sam da je Sloba ponekad izražavao žaljenje što sam se svrstao na suprotnu stranu. Poslednji put smo se sreli u hodniku zatvora u Sheveningenu kada sam išao na razgovor sa Milanom Milutinovićem, a njega stražari vodili u šetnju. Hodnik je bio dug, a ja sam, lagano koračajući, bio u dilemi kako da postupim prema bivšem drugu koji se izrodio u zločinca međunarodnih razmera, odgovornog za ubistvo Ivana Stambolića i desetine hiljada ljudi širom Jugoslavije. Zahvalan sam mu, jer je okrenuo glavu i omogućio da se mimoiđemo bez reči. Stražari su ćutke radili svoj posao.
***
Od 1989. godine sam advokat. Za upis u imenik advokata Špiro Galović i ja smo se prijavili istog dana. Odluka o prijemu je uz malu većinu glasova doneta tek posle nekoliko meseci. Prijem su malom većinom glasova omogućili profesionalci građanskog, demokratskog opredeljenja.
***
Kao advokat bavim se predmetima iz oblasti privrede i finansija često sa elementom inostranosti. Tokom prvih deset godina sam dosta vremena boravio u inostranstvu, jer sam tamo nalazio više posla, a trebalo je finansirati školovanje dece koja su se sklonila od domaćih nevolja i opasnosti. Posle 2000. sam sa profesorom Miodragom Trajkovićem i sa društvom Clyde&Co iz Londona osnovao advokatsku kancelariju u Beogradu. Sarađivali smo pet godina, a onda su se engleski suosnivači povukli shvativši da su bili suviše optimistični u ocenjivanju brzine stvaranja povoljnih uslova za poslovanje u Srbiji. Nastavio sam da obavljam advokatsku delatnost.
***
Posle Osme sednice napustio sam Savez komunista, koji više nije ličio na sebe. Od tada nisam bio politički angažovan. Znao sam da pijanim ljudima, dok se bar malo ne otrezne, ne vredi govoriti o štetnosti alkohola. Povremeno sam se javljao u štampi, koliko da podsetim da sam živ i da nisam promenio mišljenje. Održavao sam veze sa prijateljima i poznanicima iz svih delova bivše Jugoslavije. Znali su da se nisam promenio, a imali su razumevanje za moju pasivnost.
***
U novije vreme sam ocenio da efekat manipulacija slabi, da sazreva vreme za promene i da više nemam moralnog prava da budem po strani. Češće se oglašavam. Od osnivanja Inicijative „Ne davimo Beograd“ bio sam simpatizer, a prošle godine sam pristupio tom pokretu. Procenio sam da je zlo koje vlada Srbijom najranjivije u Beogradu, te da treba da se nađem u meni programski bliskoj levo-zelenoj koloni koja ima šanse za uspeh u predstojećoj borbi za bolji Beograd i bolju Srbiju.
O sagovorniku
Radoje Stefanović je rođen 1940. godine u Beogradu, gde je završio osnovnu školu, gimnaziju, Pravni i Ekonomski fakultet. Govori ruski, francuski i engleski jezik. Obavljao je više dužnosti u Savezu omladine. Bio je predsednik Gradskog komiteta Saveza omladine u Beogradu. Učesnik je omladinskih radnih akcija. Vojni rok je odslužio u Modriči, BiH. Od 1963. do 1967. bio je poslanik u Skupštini Srbije. Radio je u preduzeću „Tehnogas“. Bio je sekretar za privredu Beograda, direktor preduzeća „Minel“ i vršilac dužnosti predsednika Beogradske banke. Od 1978. do 1981. bio je potpredsednik Izvršnog veća (Vlade) Srbije, pa potom od 1981. do 1985. predsednik Izvršnog saveta Beograda. Od 1985. do 1988. bo je predsednik Privredne komore Srbije. Posle Osme sednice napustio je Savez komunista i bio nezaposlen. Od 1989. godine je advokat. Nakon decenijskog prekida u javnom angažovanju pristupio je Pokretu „Ne davimo Beograd“. Nije učestvovao ni u jednom zločinačkom poduhvatu ili zločinu nad Albancima, Bošnjacima i Hrvatima. Oženjen je. Ima petoro dece, devetoro unučadi i jednog praunuka. Živi i radi u Beogradu.
