Marko Vidojković
…da nam pi.ka materina. Eto, to sam vam rešio. Javno psovanje drugih izraz je nemoći i to je upravo ono što se desilo Goranu Ješiću, kada je, tokom privremenog boravka na slobodi, sumirao koliko ima privedenih i uhapšenih aktivista, a koliko pripadnika građevinske mafije.
Misleći da na takav način izražavaju prkos, građani su Ješićev citat delili po društvenim mrežama, ne shvatajući da zapravo masovno odaju očaj, nemoć i jad, koji su sadržani u tom nepristojnom vapaju. Teranje celog režima u majčinu nije revolt, nije protest, nije otpor. To je predaja. Verujte, znam po sebi.
Stoga inverzija iz naslova. Ako nekoga treba terati u majčinu u ovim mračnim vremenima, to smo upravo mi. Svi mi, koji sanjamo i bormo se za bolju i demokratsku Srbiju, a godinama ređamo poraz za porazom, zaslužili smo da budemo opsovani.
Opozicioni protest u ponedeljak bio je verovatno prvi veliki protest otkako je ova vlast zajahala za koji baš niko nije mislio da donosi neku promenu. Promenu nabolje, tačnije, jer promene nagore ovaj protest je doneo. Ne mislim, pritom, samo na beogradski, već i na novosadski. Beogradski protest bio je samo ekser u kovčegu kratkotrajne građanske pobune protiv ubijanja mafijaškom gradnjom.
Oba protesta na scenu su dovela stara, ali i nova, podjednako neubedljiva lica. Organizatori su se ispostavili kao nesposobni, zahtevi kao sramotni, strategija kao bedna. Mladi, koje smo toliko očekivali, pojavili su se u Novom Sadu u impozantnom broju, ali se ispostavilo da su veliki deo tog impozantnog broja nacoši. Klinke koje pokazuju srednji prst novinarima N1 i klinci koji ih napadaju, ne mogu svi biti „ubačeni elementi“. Hteli ste pobunjenu omladinu, dobili ste je. Ona i ne može da bude drugačija, kada je poslednjih dvanaest godina kljukana nacionalizmom i mržnjom.
U Beogradu su sa mitinga opozicije najureni protestanti koji su nosili zastave EU. Njih nije najurila omladina, jer omladina nije našla za shodno da na ovaj miting dođe, već desničarske opozicione stranke. Možemo reći da je naša sedmogodišnja investicija u takozvanu građansku opoziciju propala, ali nije opozicija za to kriva, već opet mi, jer smo im bezbroj puta davali beskonačno mnogo kredita.
U prethodnom Trampovom mandatu srušen je Milo. Šta li će sad da bude? Sprema li se možda „savršena oluja“, u kojoj će nova američka administracija, zajedno sa evropskom i ruskom, zaključiti da je dosta naprednjačkog režima? Ako dođe do pobune, ona neće biti građanska. Biće ista kao crnogorska, što će reći da ćemo mi, koji se borimo za građansko i demokratsko društvo, ostati na njenim marginama, da jedemo kokice i gledamo kako se pred našim očima aktuelni sistem menja jednako lošim.
Jedna mudra žena reče: „Ma baš me briga, samo da ovima vidimo leđa“ i ja bih se s tim složio. A i vi. Stoga, inverzija iz naslova.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
