Dragan Banjac
Jednom prilikom, beše davno već, napisah komentar naslovljen sa Stan’te popovi. Nisam siguran da li je povod bio miting „odbrane Kosova“ na glavnom beogradskom bundžijskom trgu, gde su na jednom teretnjaku sa kojeg je skinuta cerada sa jedne duže i zadnje stranice, vladika Amfilohije (Radović) i Atanasije (Jevtić), zajedno sa pajtašima iz „opozicije“ i nešto javnih podguznih muva na performansu pokazivali manji kovčeg u kojeg su, rekoše tada, sa’ranili nekoga ko je izdao večnu srpsku (kosovsku) zemlju. Kako je u kovčežiću „bio“ čovek koji će ubrzo uzjahati i Srbe i Srbiju i koji ih jaše i danas, ne bih da ga pominjem jer sam verovatno poslednji građanin ove zemlje koji treba (i želi) da ga brani.
Ali i pored tog bilo je bezbroj povoda za kritiku ljudi u crnim mantijama koji sve više bataljuju crkvenu „doktrinu“ i hvataju se politike na koje se lepe kao muve na lepak.
Iako prema anketama naš narod još uvek ima (bezrazložno) dosta poverenja i u Crkvu i u Vojsku, rekao bih da za to – ako su ispitivanja javnog mnjenja dobronamerna, stručna i nenaručena tj. pouzdana – ipak ne nalazim pokriće u tim brojkama i procentima.
Crkva je tradicionalno uz tron i protiv svega što bi pastvi (čitaj: građanima) donelo boljitak i napredak. Nikad se nije odrekla nijednog svog lošeg đaka. Pahomije vranjski, vladika raško-prizrenski Artemije (Radosavljević), bijeljinski švercer i silovatelj dečaka Kačavenda, onaj Marić koji je ubicama Muslimana-Bošnkaka u istočnoj Bosni – u kameru – poželeo bistro oko i mirnu ruku… U okolini Gornjeg Milanovca pop Vlasta (u mestu Šilopaj) imao je dve žene, bančio i redovno je izazivao tučnjave u lokalnoj kafani…
Moglo bi se reći da potičem iz popovske familije. Jedan očev predak bio je pop i do Drugog svetskog rata imali smo rezervno prezime „popovići“. Taj daleki mi predak bio je od onih svetitelja koji nisu za rukav vukli u crkvu nego je lepo dočekivao one koji su se za to sami odlučili. Niko nije nasledio popa Jandriju. Otac je slavio sv. Jovana ali nije bio vernik, najviše zato što je jednom prilikom kao mladić svratio do izvesnog prote (Novakovića) i video da jede pršutu u jeku najžešćeg posta. Ja sam otišao još dalje i često sa dubrovačkim prijateljima išao u „njhove“ crkve i slušao orgulje.
Zašto sve ovo pišem? Čaša mi se prelila sinoć kada sam video da je poglavar SPC, Porfirije (kakva su im to imena!?) otišao u sportsku halu među košarkaše. Posetio je, kaže vest, reprezentativce na treningu u Štark areni i razgovarao sa igračima i članovima stručnog štaba pred njihov odlazak u Sloveniju, gde će početi novu fazu priprema za Evropsko prvenstvo u septembru.
„Njegova svetost Patrijarh srpski gospodin Porfirije posetio je večeras trening reprezentacije Srbije i poželeo našem timu mnogo sreće i uspeha u predstojećim izazovima“, objavio je Košarkaški savez Srbije.
Njegova svetost!? Morao sam da zavirim u Rečnik (SH književnog jezika) koji pod 1. navodi da je to osobina i stanje onoga koji je svet, onoga što je sveto, svetinja, uzvišenost; svetiteljska pobožnost i asketizam, a pod 2. titula patrijarha, vrhovnog poglavara pravoslavne crkve. E, gospodine, ništa od ovoga ne vidim kod tebe. Svet – nisi! Ono što je sveto – takođe! Uzvišenost – nipošto, pobožnost takođe. Asketizam – jok, bre! Ni ovo pod dva!
Kažeš: „Volim da gledam sport i da se skromno, koliko mogu, bavim sportom. Na prvi pogled crkva i sport nemaju mnogo toga zajedničkog, jer su na taj isti prvi pogled različite oblasti interesovanja crkve i sporta… Međutim, spoj crkve i sporta leži u tome što crkva vodi računa o duši, a sport o telu. Duša ne postoji mimo tela i obrnuto“, kazao si.
Reče da se baviš sportom i da Crkva vodi računa o duši. Nisu li, poglavaru, neke druge struke kvalifikovanije da se bave dušom. Ili si ti, uz politiku, rad da se petljaš u ono čime su se bavili Aleksandar Nikolić, Ranko Žeravica, Mirko Novosel, Bogdan Tanjević, Radivoj Korać, Krešimir Ćosić, Dragan Kapičić… To nije za tebe. Vrati se u mračne crkvene odaje i propovedaj ono u šta ni sam ne veruješ. A što se sporta tiče, tvoj jedini sport desio se nadavno kada si od srpske premijerke lagodno uzeo nekoliko milijardi evrića da bi je tvoji čauši (Nikanor!) odmah potom popljuvali. Ni Brnabićevu nikad ne bih branio ali smamotno je – dozlaboga!
Gledam fotografiju na kojoj glumataš selektora. Igrači i stručni štab (ubogi svi do jednog) stali kao đaci prvaci ispred učiteljice prvog dana. I ne mogu da verujem da se niko nije osmelio da, ako ne svi, ode sa parketa. Ali, stvari su otišle predaleko, kako bi rekao moj prijatelj, vrhunski karikaturista. Drugi pak prijatelj, univerzitetski profesor, nekad i sam košarkaš rekao je da „nemaš meru“ i da si „postao klovn“. Upravo to, ali ti nisi klovn zbog toga što to želiš ti da budeš nego zato što to od tebe traži onaj koji te je – ustoličio. Opet – sramotno dozlabga!
Kao da čujem da si me „rasrbio“. Unapred ti odgovaram da nisi moj patrijarh i da me učenje tvoje crkve ne dotiče. Imam svoje nazore i uveren sam da sam korektan, doduše malolitražni pravoslavac. I nikad Srbin iz računa. Jer, vi ste odavno sve to podredili novcima, crnim limuzinama i podržavanju onih koji vam dozvoljavaju da huškate na mržnju (pre toga na rat), švercujete, bludničite… Vi ste izvan svih zakona u ovoj zemlji i preporučujem, za početak, da pogledate član Ustava koji kaže da ova zemlja nije vaša, mantijašta nego građanska (svih nas) koliko god vam to bilo odurno.
Svojevremeno je rimski Papa prigovorio javno poznatom italijanskom fudbaleru, Robertu Bađu, da nije baš uzoran katolik. „Mali Buda“, kako su zvali tog fudbalskog genija mu je uzvratio: „Ko si ti da određuješ moje katoličanstvo!“
Odlaskom u Kombank arenu, druže Porfirije dobio si – petu ličnu.
