Srbijom vladaju ratni gubitnici i kojekakve barabe, kaže poslednji živi narodni heroj i proslavljeni komandant
Slobodan Dukić
Sto tri godine. Toliko je leta minulo od onog šestog jula 1920. godine, kad se u sremskom Irigu, u imućnoj porodici Matić, začeo Petrov život. Ništa nije manjkalo u njegovom dečaštvu. Ali momčić je, igrajući se na šoru sa komšijskom dečurlijom zakrpljenih turova, otkrio u njihovim očima oskudicu. Beda se krila iza kapidžika sremačkih težaka u kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca. Koračaj u njihova dvorišta odredio je njegovu životnu vertikalu i posvećenost ljudskoj pravdi. Učen slobodarstvu rano je prepoznao nacističke simbole ustaštva što su zagadili njegov borbeni Srem. Socijalna pravda i antifašizam bile su i ostale dve najjače grane partizanskog drveta života Petra Matića Duleta, poslednjeg živog jugoslovenskog generala. Samuje u sećanjima na poginule i umrle drugove ovaj narodni heroj u pustopoljini što je ostala iza bivše nam pokidane domovine.
Novinari pohitali da zabeleže njegovo životno trajanje. I da čuju šta stoletni partizanski hrast misli o sadašnjoj vlasti u Srbiji. Sutradan, Sedmog jula, na dan kad je nekad slobodarska Srbija slavila Dan ustanka, pročitao sam njegov odgovor: Srbijom vladaju ratni gubitnici i kojekave barabe! Nije prvina da častoljubivi vojvođanski komandant progonitelj ustaša i hitlerovaca u Sremu ovo kaže. Sa četnicima se nije gledao preko nišana, jer Sremci međ sobom nisu trpeli te koljače i gibaničare, danas slavljene u srpskim kvaziistorijskim čitankama.
Nema u njima ni slova o epskom karavanu 1100 sremskih domaćina koji su sa sto zaprega preneli u Bosnu hranu, lekove, odeću i obuću za iznemogle borce u bosanskoj Posavini. Iza tog velikog transporta stajao je njihov “Dule”. Samo je ovaj prkosni Sremac, snagom svog junačkog autoriteta, mogao da okupi toliko ljudi na krajnje rizičan put kroz ustaške i nemačke zasede. Bio je to pečat potvrde da je Petar Matić u duši bio jugoslovenski rodoljub. I danas stoji ispod te trobojke sa petokrakom, simbolom čuvara zajednice jugoslovenskih naroda.
Uvijenog u taj steg devedesetih godina, Miloševićevi čauši proglasili su ga za neprijatelja Srbije i izdajnika. Nije popuštao pred pritiscima. U znak protesta dao je ostavku na mesto predsednika Saveza udruženja boraca oslobodilačkog rata Srbije. Miloševiću je jasno poručio da je zapalio opasnu iskru sukoba i udario na susedne narode. Prepoznao je povampireno četništvo kome su se priklonili i neki koji su svoje licemerje, do juče, krili pod petokrakom. “Služba” je njuškala i danju i noću oko njegove vikendice. Pokrali su mu sva jugoslovenska i partizanska odličja.
Zvao sam ga da mu čestitam stotinutri partizanska goda u životu. Kažu mi njegovi, da je na dan rođendana želeo da ode u vikendicu “poslednji put”. Da možda pretrese fijoke i pronađe neko odličje što barabe nisu odnele. Da stisne u šaku te znakove herojstva i utisne ih u srce. Nisam mogao sa njim da razgovaram. Želeo sam da mu kažem da je u pravu kad kaže da Srbijom vladaju kojekakve barabe. Da u vrhu srpske boračke organizacije sede i oni što obaraju ljude po drumovima a onda kukavički pokušavaju da sakriju odgovornost. Da gradovima njegove Vojvodine besramno marširaju lokalni vlastodršci noseći vence na spomenike “oslobodiocima koji spavaju po Balkanu celom za spas svog roda i srpskog naroda”. Među njima i Šešeljevi pijani pljačkaši što ih je stigao metak sa “mrtve straže”.
Petar Matić Dule, generalpukovnik i narodni heroj Jugoslavije, poslednji živi partizanski komandant, stoletni partizanski hrast je u pravu.
Barabe su među nama. Vladaju.
Sram nas bilo.
(tačno.net)
