„U gotovo svim zemljama sveta, država je prethodila naciji; ona je bila, a često i ostala, osnovni element u njenom formiranju. Političke partije, tamo gde postoje, održavaju odredjene, obično zajedničke identitete, dok manjina i većina uvek teže da to zauvek ostanu. U takvim društvima politički proces se sastoji u dominaciji, a ne u stalnoj smeni vlasti do koje eventualno dolazi usled udara, a ne na osnovu ustavne procedure. Ideja o legitimnoj opoziciji – suština savremene demokratije – retko preovladava. Na opoziciju se mnogo češće gleda kao na pretnju nacionalnom jedinstvu, te se stoga izjednačava s izdajom i surovo proganja“.
„Potresi izazvani nastankom novog svetskog poretka delimično potiču od interakcije najmanje tri vrste država koje se nazivaju „nacijama“, mada ne poseduju mnogo odlika što bi ih svrstale u tradicionalne nacionalne države. To su najpre zemlje naslednice Sovjetskog Saveza i Jugoslavije. Opsednute istorijskim problemima i starim traganjem za identitetom, one se pre svega trude da svoje tradicionalne etničke nesporazume reše u sopstvenu korist. Medjunarodni poredak ih ne interesuje, a često ga i ne razumeju. Slično državicama upletenim u Tridesetogodišnji rat, one pokušavaju da očuvaju svoju nezavisnost i uvećaju svoju moć, ne obazirući se na kosmopolitske ideje koje podrazumeva medjunarodni politički poredak“.
Henri Kisindžer
