среда, мај 29, 2024

Paprena cena manjka demokratije i morala

Slične objave

Podeli

Vladimir Gligorov

U Srbiji postoji sklonost da se sukobima, a ne konkurencijom i dogovorima, teži poželjnom rešenju. Zbog toga duže od decenije zaostajemo za susedima i ako se ta politika nastavi i deca i unuci će nam biti siromašni, ukoliko ne emigriraju. Jer, kako sada stoje stvari, ne samo zbog odnosa sa Rusijom, članstvo u EU je možda i definitivno nedostižno

Uzmimo da računate da su veoma mali izgledi da ćete sporazumno doći do poželjnog rešenja spora oko teritorija, kao recimo u slučaju Kosova, i da štaviše cenite da su izgledi za to manji nego da će u svetu nastati haos u kojem biste mogli da ostvarite teritorijalne ciljeve, i uzmimo da ne marite za cenu izbora – mogli biste da se opredelite za to da iščekujete haos, iako je i u tom slučaju verovatnoća da ćete ostvariti željeni ishod veoma mala, ali je veća od bilo kod drugog puta kojim biste mogli da ostvarite željeni cilj.

Slično je i sa Republikom Srpskom, uostalom i sa svim drugim teritorijama koje biste da prisajedinite ili stavite pod kontrolu. To može da ograničava mnoge druge izbore koji bi mogli da budu povoljni po dobrobit ljudi, građana i zapravo bi moglo da vodi zaostajanju zemlje u odnosu na druge države. Ovo, međutim, ne mora da vodi većoj spremnosti da se postigne sporazum, jer se sa zaostajanjem zemlje smanjuju i izgledi da se može postići povoljan dogovor sa bilo kim, pa je utoliko privlačnije da se sva nada uloži u svetski haos.
Uz to može da ide, kao što zaista i ide, neprihvatanje realnosti da zemlja u međuvremenu zaostaje. U srpskoj javnosti podaci, posebno brojčani, ne znače mnogo. Svejedno, uporedimo par susednih zemalja sa Srbijom.

Po podacima Svetske banke, u stalnim dolarima iz 2015, Bugarska ima za oko četvrtinu veći dohodak po stanovniku od Srbije, Rumunija gotovo duplo veći, Mađarska i sve zemlje srednje Evrope i sa Baltika, u proseku, za više od dva puta. Ako se za poređenje uzme dohodak po stanovniku po kupovnoj moći te razlike su manje, ali su i dalje velike, a uz to i postojane, zapravo se od 2009. povećavaju. I u stvari se može reći da je u srpskom slučaju najveći pad proizvodnje i dobrobiti doživljen u prvoj polovini devedesetih godina prošloga veka, koji potom nije nadoknađen, a razlike su povećane, sa nekoliko zemalja izuzetaka, posle 2009. godine.

Važno je uzeti dugačak period od oko ili nešto više od trideset godina da bi se istaklo da nije reč o prolaznim smenama dobrih sa rđavim godinama. Kako je reč o decenijama, neke su očigledno trajne odrednice ovakvih ishoda. I ne samo u privredi, već naravno i u drugim oblastima.

Opet, ako se posmatra dugoročni politički položaj Srbije, on se nikako ne poboljšava. Tu nisu u pitanju samo izgubljeni ratovi, već i politički neuspesi kada je reč o očuvanju zajednice sa Crnom Gorom i osamostaljenju Kosova. Ovo je posledica ne samo političke arogancije kod koje se ne uvažava legitimnost interesa drugih, već i sklonost da se uglavnom koriste nekooperativna i nedemokratska politička sredstva. U nemalom broju slučajeva teritorijalne su sporove mogli da zamene politički, a to je i sada slučaj. Malo je srpskih interesa, a to će reći interesa građana srpske nacionalnosti, koji nisu mogli da se ostvare, i koji i sada ne mogu da se ostvare demokratskim putem, sasvim nezavisno od teritorijalnih okvira u kojima se rešavaju.

Postoji, međutim, sklonost da se sukobima, a ne konkurencijom i dogovorima, teži poželjnom rešenju. I onda je, naravno, odlučujući odnos snaga. I ta politika jeste u osnovi zaostajanja koje se vidi iz privrednih podataka i onih o dobrobiti stanovništva. Verovatno najgori vid te politike je bilo zalaganje Dobrice Ćosića za razmenu stanovništva. To je verovatno najjasniji primer nadređenosti teritorijalnog nad demokratskim u godinama raspleta, koje su se pretvorile u decenije zaostajanja.

Nedemokratičnost ima za posledicu i odustajanje da se oni koji donose odluke pozovu na odgovornost. Za ovo je primer odnos prema epidemiji. Od aprila 2020. do aprila 2022. umrlo je 60.100 osoba više nego što je prosečno, u pet predepidemijskih godina, umiralo ljudi. To je, svakako, drugi najgori rezultat u Evropi, posle Bugarske. Pored toga što je reč o preranoj smrti tolikog broja stanovnika, Srbija se posebno ističe po razlici između tog broja i broja umrlih koji se zvanično pripisuje samoj zarazi. Zaista, Statistički zavod povremeno ispravlja zvanične podatke, ali se svakodnevno objavljuju ovi duboko potcenjeni.
I zapravo – i to je najvažnije – mada postoje napori da se vlasti pozovu na odgovornost, bar koliko ja mogu da vidim, ne postoji nikakva veza između razloga za glasanje za ljude na vlasti i za neglasanje za njih zbog veoma rđavog upravljanja epidemijom. Što će reći da ne postoji razumevanje za to da je vlast potrebno i štaviše moguće smeniti, to jest pozvati na odgovornost za rđavo obavljen posao. Opet, ako se pogleda čitav period od tridesetak godina, videće se da se nikako ne može govoriti o tome da se ustalio sistem demokratske odgovornosti. Ovo sa 60.000 mrtvih duša je samo najnoviji primer.

Gore od toga je uvrežena sklonost da se ne veruje svojim očima, da se tako izrazim. Svuda, naravno, ima onih koji ne veruju da je virus uzrok, a i ako jeste da je zapravo nečije oružje u borbi za pare ili za moć, ali obično ne predstavljaju glas javnosti, tako da kažem. Uticaj onih koji šire jednu ili drugu vrstu teorije zavere je mnogo veći u Srbiji, ne samo kada je reč o mišljenju, već i o ponašanju. Tako da je jedan od razloga što je broj umrlih od virusa i od epidemije toliko veliki i to što se ne veruje da epidemije uopšte ima, a potom i da je potrebno ponašanjem na nju se prilagoditi.

Ovo neverovanje u okom vidljive uzroke sada je primenjeno na rat u Ukrajini. Navodno Zapad i NATO napadaju Rusiju, koja se brani agresijom na Ukrajinu, gde je ona samo sredstvo u osvajačkom pohodu za sticanje svetske vlasti. U odnosu na javno mnjenje, vlasti pozivanjem na neutralnost su čak i umerene ili bar tako izgledaju državnicima iz drugih zemalja. I zapravo se stalno čuje taj dvosmisleni govor, kad god se pomene odnos prema ruskoj agresiji. Recimo, Vučić tokom posete Olafa Šolca: „Vama je važna teritorijalna celovitost Ukrajine, a nama naše zemlje“, ili, povodom slučaja Sergeja Lavrova: „Svi mogu da razgovaraju, samo mi ne možemo“ (i ovo kaže posle samo par dana od razgovora sa Vladimirom Putinom).

Gledano iz Pariza, Berlina ili Londona, o Vašingtonu i da ne govorimo, ovo je zapravo sve malo važno. To što Vučić naziva pritiscima jeste samo diplomatska aktivnost koja ima za cilj da obezbedi saradnju Srbije za odluke koje će se doneti na jedan ili drugi način, nezavisno od toga koje će stanovište zauzeti srpske vlasti. Po tome se sadašnje stanje stvari ne razlikuje od svega onoga što se događalo u poslednjih tridesetak godina. Zapravo i duže. Kada se očekivalo da će u Beogradu preovladati demokratske snage, i to se i podsticalo, pa kada od toga nije bilo ništa, donošene su odluke u jugoslovenskim sporovima sa tim srpskim opredeljenjem za autokratiju i nasilje u vidu i donele su posledice koje su svima poznate. Slično je bilo posle sporazuma u Dejtonu, kada se očekivalo da će se postići dogovor sa Kosovom, pa kada do toga nije došlo, donete su odluke nezavisno od Srbije. Slično i kasnije.

Tako je i sada. Sa mnogih se strana postavlja pitanje, ne koliko je Srbiji važna teritorijalna celovitost Ukrajine, već u kojim okolnostima će biti potrebno primenjivati sankcije koje mogu na jedan ili drugi način da se sukobe sa srpskim interesima. Jer ako Srbija ostane izvan sistema sankcija, biće potrebno doneti odluke kako da se tom srpskom odlukom ne nanosi šteta zemljama koje primenjuju režim sankcija. Takvi se razgovori vode i sa drugim zemljama, što je inače slučaj kod svih sankcija koje su uvedene bilo kroz mehanizme Ujedinjenih nacija ili izvan njih.

Kod tih razgovora mora se naravno pomenuti i sa kakvim se posledicama suočavaju sve zainteresovane strane. Tu nema nikakvog pritiska izvan svega što sam režim sankcija donosi. Može se raspravljati, kao što se i radi, o tome kako da se svako prilagodi tom sistemu, sa što je moguće manje negativnih posledica, ali se ne mogu izbeći negativne posledice – bilo da se sankcije Rusiji uvedu ili ne uvedu. Tu nije reč ni o pritisku, ni o licemerju, niti o bilo čemu preterano zakulisnom. Ne može se, recimo, izbeći rast rizika ulaganja u Srbiju upravo zbog toga što bi mogao da bude povećan nadzor nad svim poslovima, a i zbog povećanja finansijskih troškova, uključujući i osiguranje od negativnih posledica ukoliko se voljno ili nevoljno krše sankcije.

Sve to, naravno, utiče i na saradnju sa EU, sve do izgleda da joj se Srbija pridruži. Mada je sada članstvo dosta udaljeno. Najpre će morati da se vidi kako bar da dođe do prekida vatre i možda primirja u Ukrajini. Potom će biti potrebna velika sredstva da se zemlja obnovi. Konačno, biće potrebno razmotriti sva pitanja vezana za to kako bi trebalo da izgleda EU u kojoj bi Ukrajina mogla da bude član. Tu je onda Makronov i uopšte francuski interes da se ne širi EU, već Evropska politička zajednica, koju je tek potrebno iz zamisli pretvoriti u projekat. Posebno će biti važno pitanje bezbednosti, a kakav god da bude sistem on neće imati mesta za nerešene teritorijalne sporove.

Kako sada stoje stvari, ne samo zbog odnosa sa Rusijom (koji će EU tek morati da nekako razvije u sasvim izmenjenim okolnostima, naravno pod pretpostavkom da se vlast u Rusiji ne promeni, ali demokratska Rusija je tema više nego nešto izgledno), pridruživanje Srbije Evropskoj uniji je možda i definitivno nedostižno. Naravno, kada bi srpske vlasti postigle sporazum sa Kosovom, i kada bi se demokratizovala Bosna i Hercegovina, stvari bi izgledale drukčije. Ali to sada pogotovo nije izgledno. A to isključuje bilo kakav napredak u evropskim integracijama.

Koje bi mogle da budu posledice? Otprilike iste kao i u poslednjih tridesetak godina. Ovde možda ima smisla vratiti se na podatke o zaostalosti Srbije u odnosu na zemlje u susedstvu koje su članice EU. Ako se uporedi privredni rast sa rastom dohotka po stanovniku, vidi se da je ovaj drugi rast brži praktično u čitavoj srednjoj Evropi i na Balkanu (izuzeci su Poljska, gde nema razlike, i doskora Grčka). To je zato što se smanjuje broj stanovnika, ili on raste sporije od proizvodnje. No, kako se vidi i razlika u nivou dohotka po stanovniku, to znači da je produktivnost veća u tim zemljama nego u Srbiji.

Negativna demografija u Srbiji (smanjenje broja stanovnika, povećanje udela starijih osoba) još je veći problem zato što je zemlja izvan EU. Jer se više ulaže u usluge i u sirovine nego u prerađivačku industriju i u usluge sa većim znanjem. Uz relativno nisku produktivnost u poljoprivredi, smanjenje broja stanovnika – bilo nerađanjem ili emigracijom – vodi ne samo trajno nižoj stopi rasta, već i malim izgledima za značajniji rast produktivnosti. Zemlje sa negativnom demografijom moraju ili da imaju rast produktivnosti ili da uvoze radnu snagu ili da ulažu u zemlje sa mlađom demografijom – ovo poslednje važi za razvijene. Srbija se suočava sa preprekama u svemu tome, ponajviše zato što je izvan evropskih integracija.

U poslednjih desetak godina uslovi su bili povoljni za ulaganja, bar kada je reč o finansijskim troškovima. Tome je došao kraj, ne samo zbog rata u Ukrajini, već i zbog poremećaja u svetskim trgovačkim odnosima i konačno zbog inflatornog oporavka od epidemijske recesije. Zato su značajno pogoršani uslovi finansiranja i ulaganja za zemlju kao Srbija koja nije osigurana bar članstvom u EU i koja namerava da se neposredno razilazi od tih zemalja kada je reč o sankcijama Rusiji. Zbog toga će svi problemi biti veći.

Kada se gleda istorijski, što će reći kao da je sve prošlost, srpske su političke odluke donošene sa neshvatljivim nedostatkom moralnosti u nekom elementarnom smislu te reči. Ako odlučite da vodite rat, a pogotovo ako se sa gubitkom u ratu ne mirite, onda ukoliko ste bili mladi kada ste te odluke donosili, bićete siromašni u starosti, jer će biti male penzije. A ako u tome istrajavate, i vaša deca će biti siromašna, pa onda i unuci – ukoliko ne emigriraju. Osim ukoliko u svetu ne prevlada haos, pa vam se posreći. (NIN)

Autor je saradnik Bečkog instituta za međunarodne ekonomske studije