Piše: Bojan Tončić
Dvojica bivših čelnika srbijanskog Resora državne bezbednost, načelnik Jovica Stanišić i njegov zamenik Franko Simatović Frenki osuđena su jučer prvostepeno na po 12 godina zatvora pred Međunarodnim mehanizmom za krivične sudove, za zločine protiv čovečnosti i kršenje međunarodnog zakona ili običaja ratovanja, počinjene u opštini Bosanski Šamac u Bosni i Hercegovini.
Stanišić i Simatović osuđeni su za podržavanje i pomaganje u ubistvima, deportacijma i progonu nesprskog stanovništva samo u Bosanskom Šamcu, a Pretresno veće kojim je predsedavao sudija Barton Hol sa Bahama konstatovalo je da optuženi nisu krivi za planiranje i naređivanje bilo kog drugog krivičnog dela iz optužnice, te da, iako su znali šta nameravaju učesnici Udruženog zločinačkog poduhvata (između ostalih Slobodan Milošević, Veljko Kadijević, Blagoje Adžić, Ratko Mladić, Radmilo Bogdanović, Radovan Stojičić Badža, Mihalj Kertes, Milan Martić, Goran Hadžić, Milan Babić, Radovan Karadžić, Momčilo Krajišnik, Biljana Plavšić, Željko Ražnatović Arkan, Vojislav Šešelj), nema dokaza “van razumne sumnje”, da su u njemu i učestvovali.
Izvoznici rata
Kontradiktorna i logički neodrživa presuda, te “hvatanje” Veća za Bosanski Šamac, podseća, bez potcenjivanja nevinih žrtava u tom bosanskom gradiću, na presudu američkom mafijašu Al Kaponeu koji je, uprkos krvavim rukama i konstruisanju snažnog mafijaškog ganga – završio u Alkatrazu sa kaznom od 11 godina, zbog utaje poreza.
S druge strane, kao da se Pretresno veće trudilo da izbegne sumanutu sintagmu “konkretna usmerenost” – koju uživa general Momčilo Perišić i zbog koje je Apelaciono veće naložilo ponavljanje procesa, nakon što su 2013. godine Stanišić i Simatović oslobođeni. A ne tako davne 2004. godine presuđujući jednom od krajiških predvodnika Milanu Babiću, Veće kojim je predsedavao sudija Alfons Ori konstatovalo je i to da je Babić bio jedan od pokretača ustanka protiv hrvatske vlasti, te važni protagonista udruženog zločinačkog poduhvata. Veće je konstatovalo da je UZP predvodio Slobodan Milošević i da su u njemu značajne uloge imali Stanišić i Simatović.
U obrazloženju presude glavnim srbijanskim ratnim obaveštajcima i izvoznicima rata ističe se da – kolokvijalno rečeno – u Hrvatskoj jeste bilo, progona, paljevina, pljački, uništenja sela do temelja, brutalnog ubijanja civila nesrpske nacionalnosti, svirepog zlostavljanja u konclogorima za nesrbe, seksualnog iživljavanja; u tim su zverstvima učestvovali Jugoslovenska narodna armija i paravojne grupe, među kojima Arkanova Srpska dobrovoljačka garda, Škorpioni, ali i Jedinica za specijalne operacije, državna formacija kojom je komandovao Simatović.
Po slovu poslednje optužnice: “Franko Simatović je, delujući pojedinačno, ili u dogovoru s drugima, u pomenutom periodu (1991. – 1995., prim. aut.) učestvovao u formiranju, finansiranju, opremanju i snabdevanju specijalnih jedinica DB Republike Srbije, rukovodio pripadnicima i agentima DB koji su počinili zločine i obezbeđivao oružje, finansijska sredstva, obuku, logističku podršku i druge vrste znatne pomoći i podrške specijalnim jedinicama DB Republike Srbije koje su učestvovale u činjenju zločina u Hrvatskoj i BiH”. Jedinica je, navodi se, takođe, “počinila progone na diskriminacionoj osnovi – političkoj, rasnoj i verskoj, a obuhvatali su ubistva, prisilno premeštanje i deportaciju Hrvata, bosanskih Muslimana i drugih nesrba, unutar takozvanih srpskih autonomnih oblasti Krajine, Slavonije, Baranje i Zapadnog Srema” i teritorija u BiH, uključujući, pored ostalih, opštine Bijeljina, Bosanski Šamac, Doboj, Mrkonjić Grad, Sanski Most i Zvornik“.
Ubijanje u Bosanskom Šamcu
Za sve su ovo Stanišić i Simatović samo znali. Izuzev za Bosanski Šamac. A u Bosanskom Šamcu se, prvi je utisak, nije dogodilo ništa specifičnije u odnosu na ostale zločine, budući da je taj krvavi modus operandi udbaških plaćenika bio gotovo identičan u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Sud je utvrdio da su optuženi “pružali praktičnu pomoć” pripadnicima JSO i lokalnih paravojski, što je imalo značajni uticaj na izvršenje krivičnih dela ubistva, deportacije, prisilnog premeštanja i progona. I da su Stanišić i Simatović znali da njihove radnje pomažu izvršenju krivičnih dela. U poslednjoj verziji optužnice navodi se: “Dana 17. aprila 1992. godine srpske snage, konkretno specijalne jedinice DB Republike Srbije i lokalne snage koje su obučili pripadnici specijalnih snaga DB Republike Srbije, napale su Bosanski Šamac i preuzele kontrolu nad gradom. (…) U više prilika u periodu od 17. aprila 1992. do 31. jula 1992. godine pripadnici specijalnih jedinica DB Republike Srbije tukli su ili na druge načine maltretirali zatočene nesrbe. Dana 6. maja 1992. godine ili približno tog datuma, pedesetak bosanskih Hrvata i bosanskih Muslimana zatočenih u zgradi TO Bosanski Šamac srpske vlasti su premestile u jedan poljoprivredni objekat u obližnjem selu Crkvina. Dana 7. maja 1992. godine ili približno tog datuma, Slobodan Miljković i Dragan Đorđevic su, zajedno s drugim pripadnicima srpskih snaga, uključujući specijalne jedinice DB Republike Srbije, otišli u Crkvinu. Tukli su zatočene nesrbe i vatrenim oružjem lišili života najmanje šesnaest zatočenih civila nesrpske nacionalnosti.”
Balvan-odmetnici možda i jesu produkt Miloševićeve namere da svi Srbi žive u jednoj državi (pa i odmetnici); možda je i ukalkulisano da treba pobiti sve Hrvate u Kijevu, Škabrnji, Hrvatskoj Kostajnici, Bačinu, Saborskom, Bruški … za šta su potrebni oružje, municija, obučeni vojnici. Stanišić i Simatović bili su realizatori na terenu, ali, po slovu presude, za to nisu krivi. Bilo je, još od 1992. godine ubistava, progona pljački, u Bijeljini, potom u Zvorniku, Sanskom Mostu …
Precizno i ozbiljno rečeno, iako su bili potpuno informisani o tome šta se dešava na terenu, iako je Simatović čak i komandovao zloglasnom državnom bandom, Jedinicom za specijalne operacije (čiji su pripadnici, pomenimo i ono što nije direktno povezano sa ovim zločinima – ubili predsednika Srbije Ivana Stambolića i premijera Zorana Đinđića) – optuženi nisu krivi ni za jedan zločin počinjen van Bosanskog Šamca.
Dokazati očigledno – nemoguća misija
Zastupnik odbrane Jovice Stanišića advokat Vejn Džodaš insistirao je tokom procesa i u završnoj reči da je njegov klijent, prvi bezbednjak Srbije, bio “pouzdani sagovornik” CIA-e, te da je američkim kolegama otkrio lokacije masovnih grobnica u Bosni i Hercegovini (možda je mogao i da pokaže sve u Srbiji, prim. aut.).
U jednom edukativnom “aneksu” presude, poučiće nas sudija Hol da Tužilaštvo neke zločine nije dokazalo “van razumne sumnje”. Što će značiti da nije isključeno kako su optuženi želeli upravo ono, a ne ovo što Tužilaštvo dokazuje. A tužilac Daglas Stringer tražio je kaznu doživotnog zatvora za srbijanske udbaše, naglašavajući kako je dokazano da su optuženi bili u udruženom zločinačkom poduhvatu. Cilj UZP je bio „uspostavljanje teritorije sa potpunom srpskom dominacijom“, nasilnim i trajnim uklanjanjem nesrba sa velikih područja u Hrvatskoj i BiH.
Stringer je u završnoj reči, početkom aprila ove godine, insistirao na dokazanom uticaju optuženih na zločinačku Srpsku dobrovoljačku gardu (odbrana tvrdi da je nad Arkanom bio Radovan Stojičić Badža), Crvene beretke ili Frenkijevce, Škorpione (takođe državna banda, poznata po filmom dokumentovanom zločinu, streljanju šestorice muškaraca kod Trnova). U jednoj rečenici – za Tužilaštvo očito nevažnoj – sažeo je značajni komad istorije sukoba u bivšoj Jugoslaviji: “Od Škabrnje kod Zadra do Trnova kod Sarajeva paramilitarne formacije, koje su osnovali i snabdevali optuženi, počinile su monstruozne zločine, i zastupnici tužilaštva su to nepobitno dokazali”, kazao je tužilac Stringer.
“Konkretna usmerenost”, sintagma iz oslobađajuće presude vojnom liferantu i vitezu od (granatiranja) Mostara, Momčilu Perišiću, pretvorila se u još jedan, drugačije formulisan, besmisleni poklon Srbiji koja je institucionalno posegnula za tuđim, divljački i vandalski bezobzirno, budžetski finansirano.
„Ponavljanje suđenja je skandal par exellance koji za cilj ima da se osudi Srbija. Sudi im se zato što političke gazde Tribunala nisu zadovoljne presudom. To je sramota za međunarodno i procesno pravo“, izustio je nakon te odluke predsednik Srbije Aleksandar Vučić.
Uvek iste žalopojke
Nakon druge prvostepene presude nije reagovao. Sve je, kao i mnogo puta dosad, prepustio Aleksandru Vulinu, ministru unutrašnjih poslova, dubinskom patriotskom analitičaru. Kazaće Vulin da je proces srbijanskim udbašima bio “pokušaj suđenja srpskom narodu i srpskoj državi”, te da je “dokaz da je Hag napravljen da bi sudio Srbima”. Izneo je i zanimljivu ekspertizu: “Vrlo je zanimljivo kako to rade. Kada su Gotovinu osudili za presude u ‘Oluji’, sledeća presuda je bila da je nevin. Kada Srbe proglase nevinima, sledeća presuda je da su krivi”, vispreno je zaključio Vulin.
U istom ritmu govorio je i Dragan Marković Palma, Arkanov saborac, danas predsednik Jedinstvene Srbije i zastupnik u parlamentu Srbije: “Stanišić i Simatović su osuđeni kao pomagači, a Gotovina, Markač, Haradinaj i Orić su oslobođeni kao komandanti. Za Haški tribunal u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i na Kosovu i Metohiji niti jedan Srbin nije ubijen i niti jedan Srbin nije proteran. Time je Haški tribunal praktično doneo odluku da neke narode možete slobodno da ubijate, da im palite imovinu i crkve i da ih proterujete bez ikakvih sankcija, iako Haški tribunal ima ono čuveno u komandnoj odgovornosti ‘ili je znao ili je morao znati’, ali to je važilo samo za Srbe”, kazao je Marković.
Advokat Branislav Tapušković i profesor Pravnog fakulteta Bojan Milisavljević, ističu da je važno to što Stanišić i Simatović nisu osuđeni za učešće u UZP, kako to ne bi imalo posledice po državu.
Advokat Toma Fila kazaće, a Večernje novosti plasirati na naslovnici, “Nemaju veze s paravojskom – a kazna 12 godina”. Ostali tabloidi se i nisu baš istakli u inventivnosti, Informer će na naslovnici zabeležiti: „Nepravda: Stanišiću i Frenkiju po 12 godina zatvora – Osuđeni bez ijednog dokaza“. Identično kao i kad su, mnogo srčanije, jecali nad presudom Ratku Mladiću. Ostali će se zadržati na faktografiji.
Tužilaštvo i odbrana najavili su žalbe, procenjuje se da će se sledeća presuda izreći za dve i po godine. Možda će dotle još koješta biti van razumne sumnje.
Lupiga.Com
