понедељак, фебруар 26, 2024

Opasna greška

Slične objave

Podeli

Jakob Augestein

Kancelar Olaf Šolc je u nedelju 27. februara u nemačkom parlamentu rekao da je za nemačku vojsku namenjen poseban fond od 100 milijardi evra i da će vojni budžet ubuduće iznositi više od 2% BDP-a. Ova suma nikad dosad nije dosegnuta. Šta su poslanici na to uradili? Ustali su i dugo aplaudirali. Kancelareve reči izgubile su se u aplauzu. Bilo je jezivo. Nemački parlamentarci slavili su najveće naoružavanje Nemačke posle Drugog svetskog rata. Primereniji bi bili ćutanje i nema ozbiljnost. Umesto toga, izgledalo je kao da je Bundestag u februaru 2022. opet dočekao svoj avgust 1914. U zgradi Rajhstaga poslanici su hvalili paket od 100 milijardi kao što su njihovi prethodnici odobrili ratne kredite u leto 1914: oduševljeni i mirne savesti.

Ministarka spoljnih poslova Analena Berbok rekla je da smo se posle napada na Ukrajinu „probudili u drugom svetu“. Zar velike zemlje i one koje bi to da budu ne zadržavaju svuda pravo na vojnu intervenciju? Retko kad su razlozi za to dobri (Bosna), uglavnom su loši (Foklandska ostrva, Avganistan, Libija), a ponekad i ne postoje (Irak). Rat je i danas uobičajeno sredstvo politike. Da li na ovo zaista treba podsećati, i to manje od godinu dana nakon što se nemačka vojska vratila iz rata koji je trajao 20 godina?

Rat u Ukrajini je zločin. Ali on nije promena paradigme, kao što se nameće javnosti. S druge strane, ono što jeste promena paradigme je nemački odgovor na njega. Vladimir Putin je odgovoran za pretvaranje dugo tinjajućeg sukoba oko Ukrajine u rat u Evropi. No Olaf Šolc snosi odgovornost za našu reakciju. Putinov rat je pogrešan. Međutim, pogrešno je i naše odstupanje od politike vojne uzdržanosti i prethodne politike prema Rusiji.

U Bundestagu je Olaf Šolc dao svojoj vladi dalekosežan mandat: „Moramo da se zapitamo: koje sposobnosti ima Putinova Rusija i koje sposobnosti su nama potrebne da se suprotstavimo ovoj pretnji, sada i ubuduće?“ Šolc je hteo da pokaže da i on ume da zvecka oružjem. To je već dovoljno loše. Ali možda je još gore. Na šta je Šolc u stvari mislio kada je rekao da nemačku vojsku treba dovesti u poziciju da ravnopravno odgovori ruskim „sposobnostima“? O čemu ovde govorimo? O tenkovima i haubicama od severa do juga zemlje, od Flenzburga do Garmiša?3 Ne. Da bismo Rusiji stigli do kolena po obimu konvencionalnog naoružanja bilo bi nam potrebno još 100 milijardi. Ovde može biti samo reči o Nemačkoj kao o nuklearnoj sili. FAZ (Frankfurter Allgemeine Zeitung) je to odmah pozdravio: nuklearno pitanje je deo „davno zakasnele promene“ u našoj bezbednosnoj i odbrambenoj politici, „čak i ako to nama Nemcima posebno teško pada“.

***

Treba li sada da zavolimo bombe? Teško je poverovati da su poslanici ustali da aplaudiraju ovom bezumlju. Ali teško je poverovati i u to da „mi“ sada isporučujemo oružje u ratnu zonu. Robert Habek, vicekancelar iz partije Zelenih, kao stručnjak za zaumnu ontologiju, rekao je da je ova odluka ispravna, ali da „niko danas ne može znati da li je dobra“. Vara se: već danas znamo da nije. Malo je slučajeva u istoriji u kojima je recept „postići mir sa što više oružja“ uspeo. Možemo biti sigurni da ni sada neće uspeti, naprotiv. Zapad svojim isporukama oružja Ukrajini produžava rat. Čim se tamo upotrebi naše oružje, to više nisu samo Putinovi mrtvi, već i naši.

Da li su stotine hiljada demonstranata koji su izašli na ulice Berlina tokom vikenda, vođeni svojom užasom zbog rata u Ukrajini, toga svesni? Ove ljude pokrenulo je osećanje da ne mogu da sede skrštenih ruku dok u Ukrajini ljudi stradaju. Osetili su da moraju nešto da urade. U pravu su. Ljudima u Ukrajini je potrebna pomoć. Ali oružje zapada produžava ratna stradanja, a neće promeniti ishod ovog rata. Ko povećava troškove ruskog agresora, povećava ih i ukrajinskim žrtvama. Naši demonstranti treba da pripaze da vlada njihovo opravdano ogorčenje ne iskoristi za pravdanje pogrešne i pogubne politike.

Kada se jednom milijarde o kojima Šolc govori pretope u oružje, mladi ljudi će se protesno lepiti šakama za vojna skladišta, kao što to sada čine po autoputevima u znak protesta zbog klimatske krize.4 Da li će sa novim naoružanjem nastati i novi mirovni pokret? Uvek ima onih koji se bave poslovima rata. Sada smo to opet iskusili. Nadajmo se da će se neko pobrinuti i za poslove mira.

***

Možda se zaista dogodio preokret. Možda je metamorfoza Zelenih od golubova do jastrebova reprezentativna za razvoj društva u celini. Godine 1999. Zeleni su jedva pristali na prvu ratnu misiju nemačkih vojnika van Nemačke od Drugog svetskog rata u NATO bombardovanju SR Jugoslavije. Sada su glatko pristali na najveći vojni paket u nemačkoj istoriji. Uzgred, Zeleni stvarno nemaju sreće: oba puta kada su ušli u vladu odmah su bivali suočeni sa pitanjem rata i mira. Ali to naravno nije opravdanje.

Ostaje da se vidi da li je mirovna tradicija nemačkog društva okončana i da li ju je zamenila instagramizacija antiratnih protesta: palac dole za Putina, veliki lajk za Ukrajinu. U svakom slučaju, stiče se utisak da su mediji i političari podlegli talasima emocija koji zapljuskuju zemlju. Evo apsurdnog primera iz Minhena: gradonačelnik je zahtevao od ruskog dirigenta da se distancira od Putinovog rata. „Ako Valeri Georgijev do ponedeljka ne zauzme jasan stav, on više ne može biti šef-dirigent naše Filharmonije“. I onda ga je zaista smenio. Ovakvo nametanje solidarnosti briše razlike između Minhena i Moskve.

Na ovaj način se ne mogu osvetliti koreni sukoba kojem prisustvujemo. Oni leže duboko u prošlosti, izrasli su i istorijski se razgranali i biće potrebno vreme, umeće i strpljenje da se do njih dođe. Nijedna od strana u sukobu nije voljna da tu priču sada pokrene. Sigurno ne oni koji imaju najviše da dobiju i izgube: sami Ukrajinci. Njihov predsednik Vladimir Zelenski žustro zahteva da se ubrza prijem njegove zemlje u Evropsku uniju. Treba mu otvoreno reći: ruska pretnja sama po sebi ne čini od Ukrajine pogodnog kandidata za EU. Umesto toga, predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen podgreva nade Ukrajinaca: „Vi ste jedni od nas i želimo vas među nama“. Upravo je takvim izjavama, kao što se sećate, počeo čitav ovaj haos. „Ukrajinski narode, kucnuo je čas, slobodni svet je sa vama, Amerika je uz vas“, povikao je američki senator Džon Mekejn na Majdanu u decembru 2014. i ljudi su mu poverovali. Kada će zapad prestati da obećava Ukrajini više nego što može da ispuni?

Der Freitag, 03.03.2022.

Prevela sa nemačkog Jelena Todorović Lazić

Peščanik.net, 16.03.2022.