среда, мај 29, 2024

OKUPLJANJE POD LUCIĆEVIM STIHOM “KUPI MI, MAMA, JEDAN MALI RAT” Festival koji je uznemirio nacionaliste u regionu

Slične objave

Podeli

Napad nacionalista i feministkinja na organizatore i učesnike, opasni grčevi u stomacima. Kako zaklati novinarku – separatistkinju? Beograđani primećuju da se prostor isped pozorišta ipak može popločati, kao ispred Kazališta “Marin Držić” – ali, popločan je pre šest vekova

Bojan Tončić

Foto: portalforum.rs

Početak ovog napisa – a valjalo je očekivati makar najvažnije zaključke – ima ozbiljnu manjkavost, te je utoliko potrebno dodatno objašnjenje: dogovori postignuti na skupu u Dubrovniku, održanom od 7. do 10. marta pod nazivom “Kupi mi mama jedan mali rat”, moraju ostati tajna, po principu “Što je bilo u Dubrovniku ostaje u Dubrovniku”. Učesnici iz Bosne i Hercegovine, Srbije, Slovenije, Hrvatske i Slovenije dogovorili su se o nekim subordinacijskim modelima u organizovanju, ali su tajna nova, sofisticirana dostignuća (organizovanje po sistemu trojki) i slične konspirativne maštovitosti.

Odavno, valjda, nije održan neki internacionalni skup koji je naišao na nepodeljene osude i afektivne ispade u Srbiji i Hrvatskoj (ostali su diskretno šutjeli) poput dubrovačkog, kojem su i pre održavanja u Hrvatskoj pripisali “JNA jugoslovenstvo”, a u Srbiji nasrtaj na predsednika države i rušenje Srbije i srpstva vaskolikog, sve to na obali mora u gradu sa nedvosmislenim pravoslavnim backgroundom koji bi, da je sreće…

Sve to saznaju učesnici i organizatori pred kraj okupljanja, za razliku od gromopucateljnih grantovskih salvi koje su ka njima usmerene još uoči skupa, zbog odsustva žena u programu (ispostaviće se, sudeći po njihovom učešću, da ih nije bilo jedino na plakatu).

Moć hrvatske propagande

Pojede faktografija lepotu i zabavu, uobičajena novinarska zapažanja zanimljivosti, kad dolazite iz Beograda, izazivaju izvesnu gorčinu, poput neshvatljivih prizora; Dubrovnik ima pozorište, Kazalište “Marin Držić”, ali, neshvatljivo, ispred njega su neke stolećima stare kocke, nijednom okrenute, a nema ni asfalta. Da ih čovek požali. I na Stradunu iste takve, pritom zakrpljeno sve iz 1991 (agresija Srbije i Crne Gore). Prosto da čovek ne poveruje u tobožnji turistički bum, gledate Kineze i Japance kako se u grupama zagledaju u zvonike (možda su drogirani) i nekakve ruševine i jasnija vam bude moć hrvatske propagande na koju je još Vučelić (za mlađe, Milorad, direktor srbijanske televizije) upozoravao.

Kultni “Trubadur” ujutro (Foro: Bojan Tončić)

Kao, u Dubrovniku sve savršeno, ali znamo i mi tajne specijalnog rata; svaki novinar, razume se, koliko god puta bio u nekom gradu, po dolasku kupi gradske novine (Glas grada i Dubrovački dnevnik su pritom besplatni). A tamo (GG), haos: “Na rivi ima dio sa skalama prema moru, za lakši ukrcaj i iskrcaj s brodica, ali bi bilo dobro staviti neku manju ogradu da se zaštite pješaci od slučajnog pada. Olakšalo bi i vlasnicima brodica”, zavapio je izvesni Zdravko Trojanović Trojo u rubrici Dubrovačke (ne)prilike, konsterniran vestima o zimskoj navali na odeljenje ortopedije negde u inostranstvu (Beograd), zbog kvaliteta pločica u centru grada i pokradenih poklopaca sa šahti koje su ostale neobezbeđene (jeste, predizborna propaganda).

Sećanje na Predraga Lucića

Da se radi, sa onim što nije pod embargom, podvlačenje crte; zvezda skupa bio je književnik Zoran Predin, čulo se mnogo toga duhovitog (i namera se broji), a na jednoj od sesija saznali smo od Ane Lalić Hegediš kakve joj se jezive pretnje upućuju. Odslušali smo i njen ubedljivi i šarmantni vojvođanski separatizam kao odgovor na nasrtaje režima i Srpske pravoslavne crkve na međunacionalne i građanske specifičnosti Vojvodine. To je svakako izazvalo grčeve u stomacima uredništava koja su prenela snimke nekih izlaganja. Predsednicu Nezavisnog društva novinara Vojvodine će “zaklati u Novom Sadu”, što je, kako je rekla Ana Lalić Hegediš, obrazac pretnji “pod kojima žive novinari i slobodomisleći ljudi u Srbiji”. Na toj je sesiji o svom angažmanu govorila i Aida Ćorović koja nije izustila ono što joj se pripisuje, nego je razbojničku kliku na vlasti verbalno smestila iza rešetaka. Tek smo od uredništava srbijanskih ratobornih tabloida saznali – zatajila je budnost, priznajmo, možda razrednice Lule Mikijelj, koju, doduše, nismo pitali o ovim detaljima – da je organizator skupa Pero Mrnarević Hrvat – čemu koljački roto proizvodi nisu morali da pripisuju bilo kakav pridev. Fakat, ova imenica je dovoljna. Ostaće tajna nacionalnost organizatorke Željke Vrtikape, te se u međuvremenu može nekažnjeno svojatati.

Festival je obeležio 60. godinu rođenja prerano preminulog splitskog spisatelja Predraga Lucića (1964-2018), čije je radove publici u Kazalištu na sesiji pod nazivom “Od nemila do Predraga” predstavio Boris Dežulović. Neke uz pratnju Zorana Predina. Čuli su se stihovi i ubistvene, i – zvuči kao opšte mesto, ali i kao istina – danas aktuelne, satire koje razvaljuju rigidnu Katoličku crkvu, ispade neofašista, uređivače hrvatskog društva po meri zatucanih, arhaičnih veličina.

O Lučićevom stvaralaštvu govorila je na jednoj od sesija i Tijana Matijević, naučna saradnica Instituta za filozofiju i društvenu teoriju, koja je podsetila na specifičnosti Lucićevog angažmana.

Ona je konstatovala da je Festival ove godine naizgled neočekivano zadobio feminističku dinamiku.

Izazov lucićevskog feminizma

“Mislim da postoji jedan inicijalni feministički upis u celoj ovoj drami koji bi se dao okriviti za ovakvu krizu na (feminističkoj) levici. Taj upis se tiče naslova festivala – u pitanju su stihovi Predraga Lucića iz songa za predstavu Majka Courage i njezina djeca (r. Dušan Jovanović, HNK Split, 2013) – pa tako izgleda da je neke od odgovora na ono što se zapravo dogodilo već dao autor kome je festival ove godine i posvećen. Sigurno ne bi bilo ovakvog odjeka, niti ovakve eskalacije da u ovim stihovima nije već artikulisana jedna ironijska feministička platforma sa koje se onda ekspresno počelo ne samo sa kritikom, već i nečim što je na kraju izgledalo kao ozbiljno diskreditovanje festivala i svih njegovih protagonista. A, u tim stihovima je (ceo song se može pronaći jednostavnim pretraživanjem na internetu) zapravo već urađen ceo posao oko ismevanja militantnog i militarističkog, mačo maskuliniteta, one hiper, odnosno hegemonijske muškosti koja je raskrinkana sa svoje neautonomnosti, nezrelosti i nesigurnosti upravo kroz jednu feminističku, odnosno rodnu demistifikaciju”, rekla je Tijana Matijević.

Ona je istakla i to da je “jugoslovenski rat je vrlo teško razumeti bez njegove feminističke kritike, i baviti se kritičkom, političkom kulturom i umetnošću u postjugoslovenskom kontekstu

teško da je uopšte moguće mimo ovakvih uvida”. “Autori i autorke koji su nastupali i nastupaju na ovom festivalu to neprekidno pokazuju. Tako da, greška jeste napravljena, ali sve što se desilo i što je izgovoreno nije se desilo u nekom vakuumu, već u jednom prostoru u kome je zapravo kritika moguća i poželjna, koji se naslanja na najbolje jugoslovenske tradicije i koji nazivamo postjugoslovenskim”, rekla je Tijana Matijević.

Tribina “Na strani pozlačenih” donela je niz saglasnih stavova (Sinan Gudžević, Tarik Haverić, Sabina Subašić, Dragan Bursać, Pero Mrnarević) u vezi sa ratom u Gazi i odgovorom nekih zapadnjačkih režima na humanitarnu katastrofu bestijalnom propagandom. Tim je povodom Sinan Gudžević izgovorio stihove Marka Vešovića iz pesme Balčak o tome da preživelim žrtvama opsade ne ostaje ništa: “Ali, nadam se da ćemo odsad imati trun više samopoštovanja/Kao bokser što primi milione udaraca a na nogama ostane/I njegovo mu unakaženo lice iz ogledala/Kazuje ko je uistinu.”

Drugo poluvreme ratova

Sabina Subašić konstatovala je da se sve države moraju držati normi za zaštitu ljudskih prava i u tom kontekstu podsetila na to da postoji presuda Međunarodnog suda pravde u Hagu protiv Srbije zbog toga što nije učinila sve da spreči genocid.

Sesiju “U raljama nacionalizma” obeležilo je izlaganje istoričara Milivoja  Bešlina koji je istakao da su intelektualci ključni promoteri nacionalizma, “posebno istoričari, za koje je Erik Hobsbaum napisao da su štetočine koliko i nuklearni fizičari, zbog toga što često pribegavaju huškanju, šireći nacionalističke stereotipe”.

Bešlin je konstatovao da je posle rušenja Jugoslavije, koja je bila zasnovana na antifašističkom vrednosnom konsenzusu, Srbija ušla u fazi istorijskog revizionizma, nakon čega je sledila rehablitacija kvislinga i kolaboracionista iz II sv. rata. “Dolaskom presvučenih radikala na vlast, 2012. posle revizionizma i rehabilitacije, Srbija je dobila i svoje treće “R” – revanšizam. Ona, kako je to javno priznao Ivica Dačić, ishodom ratova nije zadovoljna i zbog toga čeka promenu međunarodnih okolnosti i priziva ‘drugo poluvreme’, smatrajući da je u ratovima devedesetih bila osujećena u namerama da ostvari svoje teritorijalne pretenzije na račun suseda”, rekao je Milivoj Bešlin.

Grad s prozora (Foto: Bojan Tončić)

Kantautor i književnik Zoran Predin kazaće na predstavljanju svog romana Bezgrešna, u kojem je učestvovao Boris Dežulović, da je motivaciju za pisanje našao u strahovima od onoga u čemu će živeti njegovi unuci. Svestan je, kaže, da neće moći da se oslobodi svega što ide uz njega kao muzičara i iznosi očekivanje da će se, ipak, neki intelektualniji deo novih generacija zasititi mobilnih telefona i hteti da sasluša poruku koja mu se šalje.

Vreme u kojem se slavi glupost

“Mi smo pevali zbog toga što smo imali šta da kažemo, a danas se usta otvaraju zbog svačega, ali najmanje da bi se nešto reklo. Danas se slavi glupost, a umesto vina se slave pijanci. Mislili smo da se takve stvari mogu dogoditi u nekoj Tunguziji, a ne nama. I zato o tome treba danas govoriti, jer bi sutra moglo biti kasno. Sve ono što mi se danas čini nemogućim – nije nemoguće. Baš je obrnuto – i te kako je moguće“, rekao je Predin.

Te će večeri, na after partiju za društvo iz stana održati nezaboravni solistički koncert, svirajući tuđe, ali i dve svoje pesme, Praslovan i Mentol bombon. Takvi trenuci sa žurki ostaće za pamćenje (izuzev onih što, po dogovoru, ostaju u Dubrovniku); neformalni, nimalo konspirativni skupovi, savršena hrana, diverzija sa morskog dna usmerena ka kontinantalcima, vino i degustacija Dežulovićeve loze koju su poznavaoci neodmereno hvalili, ispadi najduhovitjih. Neformalne sesije preko dana u očekivanju skupova, prilikom sastajanja na zbornom mestu, u Gradskoj kavani. Tu je bilo zanimljivo slušati Karpa Aćimovića Godinu o scenama iz Okupacije u 26 slika koje su snimljene tu pored nas (uzdržao se, pa ćemo tek od Predina čuti biografski detalj, kako se nije proslavio kao glumac u Karpovom  Rdečem bugiju).

Bilo još nekog finog sveta, čulo se mnogo toga pametnog ili zanimljivog, ko je o ovom skupu saznao iz režimskih srbijanskih medija sigurno neće pokušati da promeni utisak.