Slobodan Pejović
„Ako vi u Srbiji ne nađete svoj put u tranziciji, onda će te imati goleme probleme“ (Jože Menciger, slovenači ekonomista, leto 1991.)
„ Kako ja vidim stvari, Srbija će imati Latinsku Ameriku i u ekonomiji i u politici. Verovatno i Hrvatska. Slovenci su se možda izvukli. Bog neka vam je na pomoći“ (Norbert Majnrad, slobodni novinar iz Beča, leto 1992)
Trideset godina kasnije. Nismo uspeli da nađemo originalni „prolaz“ kroz tranziciju. Imamo Latinsku Ameriku i u ekonomiji i u politici. Dobili smo, ipak, nešto.
Jasno saznanje o raspolućenosti Srbije. Ne teritorijalno, to ide svojim tokom. Već duhovno, mentalno, političko. Tačnije, Srbiju čiji trenutno vladajući deo sanja o obnovi Dušanovog carstva. I drugi koji bi hteo da Srbija bude demokratska I evropska, to jeste tamo gde jeste.
U knjizi nad knjigama (“Dominantna i nepoželjna elita”, čija je pojava u „Politici“ propraćena sa desetak redaka) Latinka Perović srpsku političku misao i praksu predstavlja kroz elitu oličenu u liku i delu Dobrice Ćosića (“pobednici u ratu, gubitnici u miru”, dakle, “valja vojevati” – primedba naša). Budući ozbiljan analitičar, sa velikim politićkim iskustvom, gospođa Perović u svojoj obimnoj i temeljitoj analizi ne ulazi u detaljisanje u kaje može da uđe „univarzalna neznalica“ poput (novinara) potpisnika ovog teksta.
Temelje misli i delovanja dominante elite lako je prepoznati u „Načertaniju“ Ilije Garašanina (ima onih koji tvrde da je projekat „Načertanija“ delo više autora a Garašanin je formalni potpisnik) čini sledeće: Obnovljena Srbija je teritorijalno i brojčano suvše mala pa kao osnovni princip Projekta Nove Srbije postavlja: tek međunarodno priznata država mora da se proširi na južnu Srbiju (danas Severna Makedonija), severnu Albaniju (danas Kosovo), Crnu Goru, Bosnu i Hercegovinu, deo Dalmacije, Srem; Banat i Baćku. (po principu „tamo gde je srpski grob, tamo je srpska zemlja“, kako je u šali ovom novinaru rekao kolega iz ljubljanskog „Gospodarskog Vesnika“).
Uprkos savetima Slobodana Jovanovića da napravi „mekanu federaciju“ i zahtevima Pribićevića, Pavelića i Korošeca (Nacionalno veće države Slovenaca, Hrvata i Srba s prostora bivše Austrougarske čiju je legitimnost već bio priznao Beč) koji u svom programu traže da se napravi neka vrsta konfederacije sa dva parlamenta (jedan za Južne Slovene sa prostora nekadašnje Turske i drugi za ona sa prostora KK monarhije). Kralj “ujedinitelj” pravi, međutim, čvrstu, centarlizovanu kraljevinu SHS u kojoj od 505 generala samo jedan nije Srbin sa prostora Balkana, nego je Lužički Srbin i zove se Pavle Jurišić Šturm (Sloibodan Bjelajac: Generali Kraljevine Jugoslavije).
Deo srpske političko-intelektualne elite koja neguje ideju obnove Dušanovog carstva, posebno dolazi do izražaja u predvečerje raspada i tokom raspada socijalističke Jugoslavije. Najbučniji nosilac te ideje u početku je Vojislav Šešelj (Karlobag, Karlovac, Virovitica). Što i danas svakodnevno propagira u svojim nastupima na nekoliko nacionalnih televizija.
U poslednjne tri decenije dominiraju još dvojica realizatora te ideje: Slobodan Milošević (voleo je da kaže kako će istorija pokazati veličinu njegove misije). Danas je to Asleksandar Vučić. Na nekakvoj svečanosti povodom “dana srpske zastave” ushićeno nabraja velikane srpske istorije (Nemanja, Dušan, Đorđe, Aleksandar, Alerksandar, Aleksandar“ (?!) (valjda se u karakterističnom transu zabrojao) dok hor lepih devojaka peva: „zastava se ova vije, od Prizrena do Rumije“. Tu je i sveprisutni Milorad Dodik, koji bi pre eventualnog “razvaljivanja” Bosne i Hercegovinu mogao da pročita štivo Vjekoslava Perice l„Balkanski idoli“, ako već neće da čita Alijinu „Islamsku deklaraciju“ ili ne razume koji i kakav to “zavet” u svom srcu nosi Bakir.
Šta je rezultat delovanja dominantne elite? Srbija je u poslednje tri i po decenije od industrijski srednje razvijene zemlje („dobro opremljen kamion za 20 sati stiže iz Kraugejvca u Volsburg“ – Marko Nikezić) pretvorena u zemlju tipično kolonijalnog tipa. Gde multinacionalne kompanije ekspoloatišu domaće sirovinske resurse i podižu „prljave“ fabrike, a u istoj toj Srbiji prodaju svoje savremene mašine i uređaje: od motokultivatora i traktora, robota i onog što zovemo dostignućima digitalne ere.
Krah industrijski srednje razvijene Srbije išao je uporedo sa nesnalaženjem (bolje reći krahom) državotvorne srpske politike. Odnosno zatiranjem svake ideje političkog i ekonomskog pluralizma. Početkom osamdesetih stare političke strukture preuzimaju vlast od nešto mlađih i liberalnijih, a u preduzećima desetine direktorskih garnitura tržišne orijentacije moraju da prepuste mesta partijsklim kadrovima. Karakterističan je slučaj Elektronske industrije iz Niša. Promenjene su tri direktorske garniture sa desetinama mladih ljudi tržišne orijentacije (Jasić, Apostolović, Mitić) a velika EI koja je trebalo da se takmiči sa mladim Azijskiim tigrovima je razorena. Ne zna se gde je nestala automatska mašina za proivodnju štampanih kola, tadašnjeg hita u elektronici!?
Slična seča direktora ponovljena je nakon Miloševićevo partijskog puča 1988. godine. “Sindikati” su širom Srbije smenjivali direktore i njihove saradnike. Ljubinka Đurovića smena je zatekla dok je Moskvi potpisivao ugovor o izvozu Petoletkinih proizvoda u SSSR u vrednosti od milijardu dolara. Petoletka danas pravi ulične kontejnere a njeni inženjeri preživljavaju tako što instaliraju uvezene digitalne prijemnike na uvezene tv aparate.
Aktuelni predsednik Republike unosi značajne “novine” u načinu kontrolisanja biznisa. Direktore državnog sektora drži u VD stanju (uključujući i škole) a vlasnike privatnog biznisa svkodnevno označava kao lopove (Mišković, Đilas).
Temeljne društvene nauke (filozofija i sociolegija, pre svega) prepoznaju tri osnovna tipa društva: demokratiju, diktaturu i tiraniju. Ovo što se u Srbiji dešava u poslednje tri decenije nedvosmisleno je u zoni tiranije, koja podrazumeva fizičko uklanjanje (ubistva) političkih protivnika (Ivan Stambolić, Zoran Đinđić, Oliver Ivanović).
“Ako ne znaš odakle dolaziš, nećeš znati kuda da ideš” (čarobnjak driblinga Ser Stenli Metjus). Upravo zato i malo duže “raspredanje” o bližoj i malo daljoj prošlosti. A tim u vezi i pitanje: Kakve su šanse da naša tiranija, sa višedecenijsklim utemeljenjem, oživi našu ekonomiju, što je pretpostvka ukupnog opstanka društva i države?
Nikakve! Jer, i kada bi znala ne bi mogla. U prvom redu zbog ukorenjene korupcije I organizovanog kriminala (zove se organizovani kada je povezan sa politikom – tako je barem po definiciji).
Prva pretpostavka sređene ekonomije u kojoj se može planirati od nacionalnog nivoa do pojedničnog preduzeća – jesu jasne procedure. Procedure su, ma kako čudsno zvučalo, garancija i demokratije. Gde se zna: ako uradiš to – kazna je to. Ako uradiš to i to – nagrada je to i to.
Velika je zabluda da će se stvari, same po sebi, srediti uklanjanjem GLAVNOG kao personifikacije aktuelne tiranije. Iskusili smo to početkom veka.
Šta, onda, da se radi? O tome drugom prilikom.
