Anita Beretić
Imam tako neke divne prijatelje koji su puni razumevanja za moje umeće sa mašinama.
Te, mašine, iz nekog razloga o meni ne misle sve najbolje, naprotiv, mrze me, i u mom prisustvu preture se u neupotrebljivu gomilu nečega od čega su sačinjene, a da ja i ne znam šta je to i kako radi, tj. kako je radilo do mog dolaska.
I nakovanj bih pokvarila – jedan je od komplimenata mojih bližnjih.
Ja sam se uvek pitala – može li i to?
Može!!!
Ali, ne moram to biti baš uvek ja, aleluja!
Ima drugih, prečih, boljih, bržih, naprednijih od mene koji tu (polu)naučnu tezu o smrti mašina ovih dana dokazuju na angro, pa sam se ja malo kao primirila u nadi da nije do mene.
Prevrnulo se kod Pirota, hoće da potruje narod taj prokleti amonijak, brže bolje doteralo bugarsku dizalicu – prevrnulo i nju.
Iscurio amonijak i kod Pančeva! Šta su oni gori od Piroćanaca…
Splavovi tonu. Srećom, ljudi pretekli.
“Soko” onemoćao, pa umesto pre nego što je krenuo da stigne, on ni ne krene…
Pao plafon u vrtiću, hvala bogu deca su živa ali “malo” potresena. Jbg, život je pred njima, imaju kad, preboleće…
Svako malo neko se pobode na ulici, umlate ženu, ubiju dete, ostave bebu na ulici, bacaju se sa balkona, vešaju po garažama…
Vazduh nije za disati, voda nije za piti.
Planine nam miniraju, reke trpaju u cevi.
Pa šta hoćete, drugarice i drugovi, braćo i sestre?
Sve smo to sami prokrčkali, zakuvali, zapržili. Niko nam nije pomogao.
Brinemo neke brige koje ni u najluđem snu nećemo sami rešiti, niti je do nas.
Klanjamo sa Rusima, Putinu? Ako. Ide uz nas.
Dadiljamo onog medvedolikog Dodika i vučemo s njim zastavetine od petsto metara.
Kosovo samo što nismo zauzeli i vratili pod otkucaje našeg srca, ali nam ne daju u pismu.
Muka mi je od svega.
Sećam se genijalnih Nadrealista i čudesne hepek mašine.
Kad bi se neko natakario jedan na drugoga, odnekuda stigne lik i uperi u njih čudotvorni hepek. I on još radi… Svi posle mirni, srećni i zadovoljni.
Uprkos svojoj trapavosti glede mašina bilo koje vrste, mislim da kad bi mi bar taj hepek dopao šaka, gde bi nam bio kraj…
Ovako, ostaje nam da se pokrivamo jorganom preko glave kad veliki vernici udare kanonadu petardama i inim punjenjima u slavu božju, a bogami i kad nam se ukaže Vrhovni da nam objasni kako smo grozni a tako nam je super.
Fuj smo.
