среда, мај 22, 2024

Neziraj: Srbija treba da se ‘dehandkenizuje’

Slične objave

Podeli

Handke je zapravo nanio najviše štete Srbiji – umjesto da Srbija promoviše ljude koji su bili protiv rata, on je afirmisao zločince i ljude poput Emira Kusturice koji su, simbolički rečeno, inženjeri rata i genocida – kaže kosovski dramaturg Jeton Neziraj

Bojan Tončić

Danas se pregovara o činjenicama o zločinima! Pa se prvo kaže da nije bilo genocida u Srebrenici, potom da se, možda, nešto desilo. Potom, jeste, bilo je ubijanja, ali nije stradalo osam hiljada ljudi. Kao na pijaci, da pregovaramo, da se negde nađemo, da utvrdimo istinu oko koje možemo da se složimo. I tu se vraćamo Handkeu, on je u taj kontekst pogodbi oko istine oko koje ne sme biti pogađanja, uveo i književnost…

Jeton Neziraj, kosovski dramaturg, autor je više od 25 drama koje su prevedene na 15 jezika i igrane u Evropi i SAD.

Dva izvođenja njegove nove drame “Handke, prjekat”(rediteljka Blerta Neziraj, produkcija Čendra Multimedia, Priština, Hartefakt, Beograd, partneri Narodno pozorište Sarajevo, Međunarodni festival MESS, BiH, Teatro della Pergola, italija i nemački Dortmund teatar) u okviru Hartefakt festivala, u Bitef teatru pratila je i beogradska publika koja je na nogama, dugo aplaudirajući pozdravila ansambl.

Oba izvođenja, 9. i 10. juna protekla su bez ijednog incidenta i bez prisustva policije, za šta razloge treba tražiti u nalogu “iz vrha”, budući da je u poseti Beogradu bio nemački kancelar Olaf Šolc. Tako se “prošvercovalo” i otvaranje izložbe fotografija Rona Haviva “Sloboda” (9. juna).

“Pravda za Peterove gluposti” neformalni je podnaslov ovog komada. U razgovoru Jeton Neziraj govori o ratu, manipulacijama, propagandi koja se predstavlja kao umetnost, ratnim zločinima, srpskoj realizaciji genocida i Handkeovom falsifikovanju činjenica.

Vaš pristup, utisak je gledaoca, je da se o “problemu Handke”, njegovoj ulozi u ratu, ali i o percepciji ratnih zločina u Srbiji, govori direktno i žestoko, bez ikakve suvišne suptilnosti. Zašto baš tako?

Tako mora. Neke stvari se moraju kazati direktno, ne želimo da koristimo magloviti jezik koji Handke koristi kada piše o ratovima u bivšoj Jugoslaviji. Bili smo direktni, želimo da kažemo jasno i razumljivo publici, a predstava će se igrati i van regiona. Neophodno je da budemo jasni i direktni, konačno, izražavamo svoj stav.

Kada se priča o ratu, ovde je pristup takav da se podrazumevaju neki razlozi, opravdanja i ono poznato “radili ovi, ali, radili su to i oni”. Ne, budimo jasni, krenimo od toga da pričamo o tome ko je šta radio.

Jedan od Vaših žestokih udaraca je i Srebrenica; gledamo motiv koji se ponavlja, provlači kroz celu predstavu – očito da je na Vas ostavio duboki utisak događaj koji se odigrao u danima srebreničkog genocida, kada otac Ramo poziva sina Nermina da dođe “kod Srba, slobodno”. Ubijeni su, a njihovi posmrtni ostaci pronađeni su u dve udaljene masovne grobnice?

To je jedna od najdramatičnijih scena od onih koje sam video. Ona rasvetljava taj horor rata, čoveka koji mora da pozove svog sina u smrt. To je važna scena i utoliko što smo želeli da dokažemo kako je Handke manipulisao istinom i činjenicama koje pružaju opštu sliku rata u Bosni i Hercegovini.

Bili smo jasni i ne želimo da postavljamo nikakva pitanja u vezi sa Handkeom – mislimo da je on fašista i to sejasno poručuje ovom predstavom. Handke jeste problem, ali nije jedini. Hoćemo da gurnemo prst u oko evropskoj hipokriziji koja sebi dozvoljava da upakuje i fašizam kao nekakvu umetnost slobode.

U tom kontekstu, problemje počeo kada je Handke dobio Ibzenovu, a potom i Nobelovu nagradu. Ove dve nagrade su legitimizovale njego stav koji je i negiranje genocida u Srbrenici.

Dečak Nermin koji je ubijen u predstavi je svojevrsni kontrapunkt; sve vreme nosi znak Olimpijade u Sarajevu. Šta ste time nameravali da postignete?

Nermin i taj znak su simboli normalnosti koja je postojala dok nije počeo rat. Predstava je, zapravo, to, ta slika Nermina koji sluša glas svog oca. Sve ostalo jeste važno, ali je suština to – ljudi su patili, obični ljudi.

Očito je da ste pratili mnogo toga u vezi sa ratnim zločinima i percepcijom i odnosom srbijanskog društva prema njima. Zar to nije bilo isuviše opterećujuće? Izgovorena su imena iz galerije zločinaca; tu ste smestili monstruoznog ubicu Milana Lukića, ali i neke umetnike? Bilo je mesta za genocid u Istočnoj Bosni, za Višegrad, Prijedor, opsadu Sarajeva…

Politički korektan stav bio bi da, eto, imamo neku ravnotežu, da govorimo o Srebrenici, podsetimo na Vukovar, Dubrovnik, da kažemo ovo je slika rata, svi su učestvovali, zločinaca ima na svim stranama, rat je loš i – to je to. E, mi smo hteli da izađemo iz takve vrste “korektnosti”, da budemo direktni. Književni lik Danila Kiša kaže u Grobnici za Borisa Davidoviča da su, parafraziram, “činjenice ono o čemu se dogovorimo”. Dakle, dogovorimo se o “činjenicama” i to postaje istina. Postoji danas takav pristup i prema činjenicama o zločinima, o raznim političkim događajima na prostoru bivše Jugoslavije. Pregovara se o činjenicama!. Pa se prvo kaže da nije bilo genocida u Srebrenici, potom da se, možda, nešto desilo. Potom, jeste, bilo je ubijanja, ali nije stradalo osam hiljada ljudi. Kao na pijaci, da pregovaramo, da se negde nađemo, da utvrdimo istinu oko koje možemo da se složimo.

I tu se vraćamo Handkeu, on je u taj kontekst pogodbi oko istine oko koje ne sme biti pogađanja, uveo i književnost. Kao alat manipulacije. To što je Handke pisao o ratu u bivšoj Jugoslaviji postaje agenda u ovom narativu, u pogađanju o istini. Njegova literatura o ratu u bivšoj Jugoslaviji, zapravo, služi ideologiji rata. A skriva sebe, kaže da je to literatura, a to je opasno i to treba reći.

To je politički angažman.

Više nego to. Postao je đavo. To više nije pitanje literature ili kritičkog promišljanja intelektualca koji želi da sazna pravu istinu. On to nije želeo. Njega ne zanima istina o genocidu, on koristi književnost, stilske alate, da genocid u Srebrenici negira.

Koristi, kako ste naglasili u komadu, upitnik, taj podmukli interpunkcijski znak koji ga štiti?

Da, to nas dovodi i do etičkih pitanja i do toga da tražimo granicu, dokle je književnost, gde ona počinje da biva oružje ideologije. Svaki pisac ima odgovor na to, a naš odgovor je da književnost postaje ideologija kada neko počne da se ruga žrtvama, da svojom književnošću, umesto da donosi osećaj slobode, donosi više rata, više bola. Handke je prešao tu granicu, postao je propagandista. Neke njegove izjave o ratu u bivšoj Jugoslaviji imaju miris fašizma.

Vaša teatarska presuda Handkeu je, između ostalog, presuda za sve koji u Srbiji stoje iza zločina. Njome se poručuje: to ste vi koji ste učesnici, saučesnici, koji pristajete da ne znate ništa, ili da prećutkujete, prikrivate, falsifikujete…

Pre par dana sam čitao Kusturičinu izjavu, kaže da je Handke toliko učinio za Srbe, a oni mu nisu uzvratili, pa je on (Kusturica), napisao knjigu. A Handke je, zapravo, naneo najviše štete Srbiji. Jer, umesto da Srbija promoviše ljude koji su bili protiv rata i borili se za ljudska prava – u predstavi pominjemo Borku Pavićević, ali bilo je i mnogo drugih ljudi – on je afirmisao zločince i ljude poput Kusturice koji su, simbolički rečeno, kao što sam i dosad pisao, inženjeri rata i genocida.

Zbog toga kažem da Srbija treba da se dehandkeizuje i da bi to bio zdrav proces za srpsko društvo.

Predstavom smo želeli da kažemo i to kako Handke pokazuje opsednutost Srbijom i lošim Srbima.

Kako Srbija može dalje sa teretom o kojem govorite?

Da se suoči, da društvo samo nađe način da očisti svoje dvorište. Ne želimo da držimo predavanja, da podučavamo, naša je dužnost da govorimo, da time čistimo, da ukazujemo i na hipokriziju koju sam pomenuo. Društvo treba da se suočava, da se oslobodi demona devedesetih. Handke je autoritet i čovek koji je dobio Nobelovu nagradu. I običan čovek kaže: pa, eto, i on opravdava to što smo radili.

Zašto je Milan Lukić u nabrajanju zločinaca ‘bosonog’?

Postoji legenda o tome da je Lukić hodao bos, a Handke piše o njemu postavljajući pitanje kako je bosonogi čovek mogao da ubija Bošnjake koji su u Višegradu činili većinu. To je simbolika. A Handke je, što se mene tiče, budala. Piše o događajima u Višegradu i pita se kako je neka grupica ljudi terorisala čitav grad. Sećam se devedesetih, u Uroševcu je bilo dva posto Srba, ali je srpska policija držala ceo grad. I danas pamtim sliku, dva policajca su vezala za banderu dvojicu mladih Albanaca u tuku ih. A oko njih je masa od dvesta-trista ljudi. Jedan policajac nosi “Kalašnjikov”, ljudi koji gledaju nisu smeli ništa da učine. Moć nije u broju.

Da li ste zadovoljni prijemom predstave u Prištini i Beogradu?

U Prištini je bilo dobro, ali smo imali utisak da igramo ljudima koji su pripremljeni, koji dele sa nama identične vrednosne sudove. Ali, važno je da i oni saznaju više, da se ovakve stvari ne bi ponavljale. Siguran sam da ćemo i Sarajevu naići na dobar prijem.

Sinoć je u Bitefu bilo dobro, jeste se u početku osetio strah i kod glumaca i kod publike – prošlo je dobro. Dobro za Srbiju.

Nisu ni desničari ono što su bili?

Amateri (smeh).

Veliko je zadovoljstvo, zadovoljstvo je igrati ovakvu predstavu bez policije. Na Kosovu je već postalo normalno da se bilo koja srpska predstava igra bez policije.

(Izvor: Aljazeera Balkans)