среда, јун 12, 2024

Nezavisnost Severne Makedonije, tri decenije kasnije

Slične objave

Podeli

“Video se kraj Jugoslavije, nije bilo nazad”

„Slavilo se u Skoplju do duboko u noć, ljudi su otvarali šampanjac, veselili se… Super je bilo”, kaže Risteva

Danica Risteva i njen muž 8. septembra 1991, u popodnevnim časovima, krenuli su na glasanje koje je odlučivalo o sudbini njihove zemlje – na referendum o nezavisnosti.

„Glasala sam za nezavisnost”, kaže Risteva kratko.

„Video se kraj Jugoslavije, nije bilo nazad… Bilo je samo pitanje kako će biti ubuduće”, dodaje.

Referendum o nezavisnosti Severne Makedonije održan je pre tačno trideset godina, što je bio samo još jedan korak u raspadu nekadašnje SFRJ.

banci su bojkotovali referendum – glasalo je poput Risteve i Makedonija je ubrzo postala nezavisna.

„Slavilo se u Skoplju do duboko u noć, ljudi su otvarali šampanjac, veselili se… Super je bilo”, kaže Risteva.

U narednih trideset godina Makedonija će preći put od „bivše jugoslovenske republike” u imenu do Severne, od ivice građanskog rata do članice NATO alijanse.

Taj put često nije bio baš udoban, pa se mnogi pitaju da li je sve zaista moralo da bude baš tako.

„Prvo što mi padne na pamet kad se setim referenduma je pitanje da li smo uspeli u nameri o nezavisnoj i samostalnoj Makedoniji kakvu smo zamislili pre 30 godina”, kaže Oliver Andonov, analitičar, profesor na Vojnoj akademiji u Skoplju i bivši ministar unutrašnjih poslova Makedonije.

To se često pita i Risteva.

Kako je Makedonija postala nezavisna?

Makedonija ove godine slavi 30, a Risteva 70 godina. Više od tri decenije radila je kao sudija, a osam godina je bila i predsednica Apelacionog suda u Skoplju.

Kada vrati film tri decenije kratko uz osmeh kaže – „burna vremena”.

„Raspad Jugoslavije, strah šta će se i kako desiti… Nije bilo baš prijatno”, kaže.

Prva višepartijska skupština Makedonije 25. januara 1991. godine usvojila je Deklaraciju o nezavisnosti Makedonije.

U to vreme uveliko se kuvalo u Sloveniji i Hrvatskoj.

Potom je u Makedoniji raspisan referendum, a pitanje je glasilo: „Da li ste za suverenu i nezavisnu Makedoniju, s pravom udruživanja s nezavisnim državama Jugoslavije?”

Risteva kaže da je to pitanje znatno „poguralo” ljude ka nezavisnosti.

„Važno je bila ta mogućnost da se ponovo ide u savez sa drugim jugoslovenskim republikama, mnogima je tako bilo lakše da odluče.

„Da, nisu ljudi više želeli da žive u onakvoj Jugoslaviji, ali su svi i dalje bili Jugosloveni… Pa toliko godina smo svi živeli zajedno”, dodaje.

Andonov smatra da referendumsko pitanje zapravo pokazuje tendenciju tadašnje vlasti u Makedoniji da „politički balansira”.

Posebno u odnosu sa Srbijom i Slobodanom Miloševićem, želeli da na svaki mogući način izbegnu provokaciju JNA, koje se nalazila i na teritoriji Makedonije.”

Zato je, između ostalog, pitanje bilo „delom nedefinisano”, smatra.

„Niko nije rekao da će taj savez biti produžen, već da samo Makedonija ima pravo na to, što je bila amortizacija iskustva iz Hrvatske, gde je već počinjao rat”, ističe.

Ipak, kako kaže, atmosfera u zemlji je „veoma jasno bila za nezavisnost” i bilo je jasno da će referendum da uspe.

To je, dodaje, samo bio rezultat svega što se dešavalo u tadašnjoj Jugoslaviji.

„Makedonski narod je imao percepciju da bi, ako ostane u skraćenoj Jugoslaviji – bez Hrvatske, Slovenije, pa i Bosne koji bi balansirali odnos sa Beogradom – vremenom bio progutan”, kaže.

Bojkot Albanaca

Makedonija je tako postala nezavisna bez ijednog ispaljenog metka – nije bilo sukoba i krvavih ratova kao u ostalim republikama bivše Jugoslavije.

Prvi predsednik Makedonije bio je Kiro Gligorov, do tada član Predsedništva SFRJ, uveden je denar kao valuta, a ubrzo i makedonska vojska.

U aprilu 1993. Makedonija je primljena u Ujedinjene nacije, ali zbog spora sa Grčkom uz prefiks Bivša Jugoslovenska Republika.

Ipak, daleko od toga da u Makedoniji nije bilo problema, pre svega na etničkom nivou, što se videlo i tokom referenduma.

„Odbili smo da učestvujemo, ali ne zbog nacionalističkih stvari, već zato što su ignorisali naše zahteve za ravnopravan položaj Albanaca u Makedoniji”, kaže Nijazi Muhamedi, politički analitičar i publicista.

Kako navodi, etnički Albanci u Makedoniji nisu imali „ni minimalna prava” – kulturna, obrazovna, jezička – kao ni predstavnike u vlasti.

„To je bio najdemokratskiji odgovor – da ne izađemo”.

Pitanje prava Albanaca i njihovog odnosa sa etničkim Makedoncima dugo će biti problem u nezavisnoj Makedoniji.

„Albanci su u Jugoslaviji više bili privilegovani u Beogradu, nego u Makedoniji”, kaže Muhamedi, koji je u glavnom gradu Srbije završio Filozofski fakultet.

„Generacija ’68”, kaže kratko.

To će dovesti i do sukoba 2001. godine, kada je zemlja došla na ivicu građanskog rata, koji je sprečen Ohridskim sporazumom.

„Posle te pobune došlo je do blagih promena”, kaže Muhamedi.

„To nije bio međuetnički konflikt, već samo pobuna protiv vladine politike, ne protiv samih Makedonaca”, ističe.

Život u Makedoniji danas

Dve decenije posle Ohrida – i tri posle nezavisnosti – Severna Makedonija i dalje nije članica Evropske unije, ali zato jeste u NATO.

Iako su progutali novo ime i 2018. postigli dugoočekivani sporazum sa Grčkom, postavši Severna Makedonija, datum za početak pregovora i dalje nije dobijen.

Problem pravi veto Bugarske, zbog spora oko istorije i jezika.

Pre nekoliko dana počeo je u severnoj-makedoniji počeo je prvi popis stanovništva posle posle 19 godina, što bi moglo da izazove nove bure, jer mnogi u Makedoniji to pitanje vide kao krucijalno za ostvarivanja manjinskih prava.

Ohridskim sporazumom je, na primer, omogućeno da jezik kojim govori više od 20 odsto stanovništva, uz makedonski, postane zvaničan na opštinskom nivou.

Samo albanski ispunjava te kriterijume, a koliko koga ima – ne može da se zna bez popisa.

Prema poslednjem popisu, te 2002. u Makedoniji je živelo nešto više od dva miliona ljudi, od čega su 64 odsto etnički Makedonci, a 25 odsto etnički Albanci.

Aleksandar Čomovski, makedonski novinar,izjavio je nedavno za BBC da će popis „teško išta promeniti”, kao i da prava „Albanaca neće biti ugrožena čak i da ih bude ispod 20 procenata”.

On ističe da broj stanovnika Makedonije već duže vreme u padu, jer mnogi odlaze u inostranstvo u potrazi za poslom.

„Taj egzodus postoji na čitavom Balkanu”, navodi.

Andonov, koji je na jedan dan – od 1. do 2. septembra 2016. godine – kao kadar sada opozicione VMRO DPMNE bio ministar unutrašnjih poslova Makedonije, kaže da život u nezavisnoj Makedoniji „nije onakav kakav su svi očekivali”.

„Niko nije zamišljao da ćemo biti ovako ekonomski slabi i da ćemo doživeti sve što smo doživeli”, kaže.

Kako navodi, politička elita u zemlji je „kompromitovana i uhvaćena u razne paukove mreže biznisa i korupcije”.

Zbog toga, dodaje, nema „one Makedonije koju smo zamislili kada smo išli u nezavisnost”.

„Da ima referenduma u ovim uslovima možda bi ljudi drugačije razmišljali o svemu, ili bi opet bili za nezavisnost, ali sa drugim političkim elitama.

„Narod nije izgubio veru u nezavisnost države i posebnost makedonske nacije, ali jeste u politički sistem i institucije države”, navodi.

Država se za to vreme uveliko sprema za 30. rođendan, povodom kojeg je predstavljen i poseban log, a u sredu u 17 časova počinje posebna proslava.

Premijer Zoran Zaev izjavio je u utorak da je kriza u Makedoniji završena i da se privreda oporavlja.

„U prvom polugodištu postignut je rast BPD-a od 5,6 procenata, a nezaposlenost je na 15,9 odsto, što je istorijski najniži nivo u novijoj makedonskoj istoriji”, izjavio je.

Risteva za to vreme uživa u penziji i čeka 70. rođendan.

Za trenutnu situaciju u zemlji kaže – žalosna.

„Sigurno da sam razočarana”, kaže kratko.

„Ne sviđa mi se, svi smo očekivali da bude nešto drugo, ali da će biti toliko teško nisam mogla ni da pretpostavim”, dodaje.

Ne veruje, navodi, ni da će se nešto uskoro promeniti na bolje.

Da li to znači da bi možda tog 8. septembra 1991. godine drugačije glasala?

„Ne, isto bih – u tom trenutku nije bilo drugih opcija”.

(BBC na srpskom)