Fragmenti iz dnevničkih beleški: Čini se da je došlo vreme svođenja računa sa 20. vekom
ponedeljak, 26. septembar 2022.
Laslo Vegel
Vladimir Sorokin, ruski pisac svetskog glasa, bio je u Budimpešti gost Festivala Pes Text gde je rekao da su za sada njegove knjige u prodaji, ali da niko ne zna šta će biti sutra. Prema njegovoj oceni, Putin je postepeno rušio sve, „počeo je sa slobodnom štampom, televizijom i sa pravosuđem, na kraju je otišao predaleko”, jer sada već razare čitave stambene četvrti u Ukrajini. Mobilizacijom rezervista sad i Rusi moraju da shvate da su u ratu. To će potaknuti na razmišljanje i mlađe generacije. Na pitanje, zašto piše neprestano o nasilju, odgovorio je da to čini jer je rođen u zemlji nasilja. „Od ranog detinjstva udišem vazduh nasilja. Čitav 20. vek svedočio je o totalnoj pobedi nasilja. A sadašnji rat pokrenuli su čovek prošlosti i država prošlosti – jedna takva država koja je građena na temelju nasilja. I zbog toga je prirodno da, kad svetska zajednica vidi da u 21. veku, u veku pobede humanizma, kakva zla sila dejstvuje u Ukrajini, onda pred tom silom svi stoje potpuno potreseni. Naša ruska piramida je, međutim, jedna vremenska mašina koja oko sebe širi talase nasilja. Imam i jednu takvu novelu, pod naslovom: Crvena piramida”, rekao je autor.
utorak, 27. septembar, 2022.
Prema procenama ruskih tajnih službi (FSB), Rusiju je napustilo 261 hiljada mladih ljudi. Ovaj podatak je približan, možda je izbeglo nekoliko hiljada više ili manje ljudi. Mesta u avionu na liniji Moskva-Beograd rezervisana su do 15. oktobra. Mislim da izbeglice žele mir. Tokom jučerašnje šetnje s Anikom na novosadskim ulicama čuli smo mnogo ruskih reči. Najamnina stanova je porasla za najmanje 50 posto, prema mišljenju posrednika to je isključivo rezultat porasta ruske potražnje. Na rusko-finskoj granici prelazak čekaju kilometarske kolone. Slična je situacija na granici prema Gruziji, Rusi beže već i u Mongoliju. O razmerama bežanije saznaćemo više kad Putin bude zabranio izlazak iz zemlje muškoj populaciji vojnih obveznika, jer to znači da su mladi Rusi masovno protiv rata. Dakako, znam i to da beže samo imućniji. Oni kojima je do sada dobro išlo. Sirotinja će ostati kao topovsko meso. Stižu i takve vesti po kojima se mladi rezervisti upućuju pravo na front. Prema izveštačima na teritorijama nastanjenim etničkim manjinama mobilizacija pripadnika nacionalnih manjina je nesrazmerno veća, što me ne bi iznenadilo, jer su i u ratu s Hrvatskom, vojvođanski Mađari upućivani u nesrazmerno većem broju na baranjska ratišta. U regionu Dagestan, nastanjenim pretežno muslimanskim življem, već znaju o mnogim poginulima. Nacionalisti ponovo pokazuju svoje pravo lice. Za njihovu naciju neka ginu drugi.
četvrtak, 29. septembar 2022.
U romanu Džozefa Konrada postoji jedna raskrinkavajuća scena. Čak i Haldin, ruski revolucionar koji se bori protiv samovlašća, suočava Rusiju sa lažnošću moderne zapadne civilizacije. Rusi pristaju na ulogu Spasitelja. Vladimir Sorokin već i sa ovim ironizira, u romanu pod naslovom Jedan dan opročnjika piše „Tata u svojim molitvama kazuje da smo samo mi, Pravoslavci sačuvali na zemlji crkvu kao Isusovo telo, jedinstvenu, svetu, zajedničku, apostolsku i neporočnu crkvu, zar ne? Jer posle drugog nikejskog sabora mi smo jedini koji pravilno slave Gospoda, samo mi, pravoverni pravoslavci, i ovo pravo nije nam niko oduzeo.”
petak, 30. septembar 2022.
Prekosutra izbori u Bosni. Mađarski predsednik vlade Viktor Orban u video poruci upućenoj bosanskim Srbima i njihovom lideru Miloradu Dodiku istakao je da su „Mađarska i Srbija susedne zemlje, ali da Mađarska i Republiku Srpsku smatra svojim časnim susedom”. Mađarski premijer je govorio i o svojim prijateljskim odnosima sa Miloradom Dodikom: „U njemu sam upoznao takvog čoveka koji je spreman da sačuva mir, koji je otvoren za dijalog, koji se zalaže za poštovanje Dejtonskog sporazuma i koji uvek i u svakoj prilici štiti interese srpskog naroda.” Dodik se na Tviteru zahvalio na lepim rečima podrške: „Hvala Viktoru Orbanu, velikom državniku i prijatelju srpskog naroda na podršci”, reagovao je s oduševljenjem Dodik. Reč je o Dodiku, „vazda spremnom na otvoreni dijalog”, koji je poznat po tome što ne priznaje srebrenički genocid i koji je za manje od 24 časa priznao rusku aneksiju ukrajinskih teritorija.
subota, 1. oktobar 2022.
Na koju god stranu da krenem, svuda nailazim na ljude prepune nedoumicama i sumnjama. Podrugljivo primaju k znanju povećanu cenu električne energije, čekaju polarnu hladnoću i nagađaju hoće li da izbije Treći svetski rat, ili neće. Koga god sretnem, uzdrhtalim glasom ohrabruje sebe da je to ipak nemoguće. Postadosmo slični ribama na suvom. Još pre dve godine mogućnostima izbijanja novog svetskog rata bavilo se svega desetak intelektualaca, danas i komšijama to pitanje izaziva besane noći. Čitam neke svoje ranije dnevničke beleške, njihova patina je potresnija nego što je bila onda kad sam te misli zabeležio. Pokušavam realnije da razmišljam. Ne, to nije moguće, kažem i ja, bar ne ove, i sledeće godine. Možda jednom, u dalekoj budućnosti. Sramna nada. Istina je ipak to, da u ovoj ponižavajućoj situaciji nemamo od koga tražiti odlaganje.
nedelja, 2. oktobar 2022.
Sioran podseća: plebs je diktatora Nerona pravio od blata. Plebs to možda čini i danas. Plače za Miloševićem i sanja Vučića. Oplakuje Staljina i svu nadu polaže u Putina.
ponedeljak, 3. oktobar 2022.
Svaka moja iluzija bila je greška za koju sam se teško izborio. Ako sam se ponekad i primakao istini, onda su me krivo razumeli.
sreda, 5. oktobar 2022.
Pre dvadeset i dve godine, na današnji dan, zdanje parlamenta u Beogradu bilo je u plamenovima, Milošević je pao, to su proslavljli nacionalisti i liberalne demokrate. Mnogi su žalili što posle 5. oktobra nije sledio 6. oktobar, ali jednom bi već trebalo shvatiti da se objašnjenje nalazi u 5. oktobru. Predstavnici izuzetno heterogenog pokreta bili su jedinstveni samo u tome da Miloševića treba skloniti sa scene, ali nisu rekli, u ime koje alternative. Većina je pomišljala na nekakvog „mekog“ Miloševića, i nadala se da se oboreni sistem ideja može demokratizovati. Nisu primili k znanju da bi „osveženje” jučerašnjeg sistema ideja samo po sebi onemogućilo 6. oktobar. I prvi tom mojih dnevničkih beleški Ispisivanje vremena, u međuvremenu svedoči o tome. U noći između 5. i 6. oktobra 2000. godine u svoj dnevnik sam zabeležio da je nacionalizam ponovo pobedio. Izgledalo je da će Đinđić biti u stanju da iščupa zemlju iz duhovne kaljuge, ali već posle nekoliko meseci je bilo jasno da nema nikakve šanse. Bio je nepopularan političar koji se vremenom pretvorio u legendu. Srpsko društvo ga je slavilo, ali nije imao ni šaku sledbenika. Da ga je sledila polovina onih koji su ga slavili, ne bismo bili ovde gde jesmo. Danas ga slave tako što ga na perfidan način kritikuju. Postao je žrtva ubistva, ali da ga i nisu mučki ubili, uskoro bi ga oborili.
četvrtak, 6. oktobar 2022.
Švedska akademija je objavila da je ovogodišnja dobitnica Nobelove nagrade za književnost Ani Erno. Nije bilo neočekivano, pre me je iznenadilo obrazloženje. Akademija je istakla hrabrost ove spisateljice s kojom „otkriva korene, otuđenja i kolektivna ograničenja ličnog sećanja”. Drugi pažnje vredan elemenat obrazloženja je i to da je pisala autobiografske romane. Čini se da je došlo vreme svođenja računa sa 20. vekom. Prema mišljenju kritičara ona daje sliku jedne epohe francuskog društva u razdoblju između Drugog svetskog rata i dvehiljadite godine. „Opis epohe” i „autobiografija” su dva pojma koje u vezi sa njenim imenom susrećemo i u nemačkoj štampi. Ani Erno je izvela revoluciju u žanru autobiografskog romana i proširila granice lepe književnosti – čitam – dok u vlastitoj sredini zapažam da sužavaju, sve više sužavaju ove granice. Nismo prekoračili doktrine sedamdesetih godina. Porodična pripovest i društvena pripovest jesu jedno te isto, tvrdi Erno, i time protivreči onima koji pišući o porodici, beže od društvene pripovesti, kao đavo od krsta. U svoje romane ubacuje i zapise iz svojih dnevnika: „Usled svoje beskrajne narcisoidnosti volela bih da vidim svoju prošlost na papiru i da čitajući budem neko, koji nisam”. Govori o istoriji, ali onako kako istoriju shvataju Ortega i Gaset, od čije rečenice potiče moto njenog romana „Godine”. „Nemamo ništa drugo osim istorije, a ni ona nije naša”. Ova misao mi se vrzmala u glavi i dok sam pisao svoj roman Nesahranjena prošlost. Jeste – s proneverenom, otetom istorijom moraćemo se susresti pre ili kasnije.
(Portal Autonomija, preveo Arpad Vicko)
