четвртак, јун 20, 2024

Nemačka štampa: Opasan kurs na Balkanu

Slične objave

Podeli

Tri nemačka medija pišu o Balkanu: „Frankfurter algemajne“ o „Putinovim najboljim prijateljima“, „Tagescajtung“ o „neuspeloj strategiji“ SAD i EU, a „Berliner cajtung“ o „dominaciji Srbije“ koja se „mora slomiti“.

„Rusija u Evropi može da se osloni na tri saveznika”, piše Frankfurter algemajne cajtung: „U državi-članici EU Mađarskoj, zemlji kandidatu Srbiji i u polovini Bosne i Hercegovine pod kontrolom bosanskih Srba – vlastodršci su čvrsto lojalni Putinu, iako sa različitim nijansama.“

„Najodlučnije je svoju politiku usmerio ka Moskvi Milorad Dodik, predsednik bosanske srpske republike“, piše nemački list. „Moskvi idu na ruku Dodikovi napori da transformiše Bosnu u konfederaciju država, kao preliminarni korak ka kasnijoj secesiji njegovog dela zemlje – jer su nemiri, kao rezultat toga, značajni.“

Autor članka Mihael Martens pritom ukazuje da se Dodik, kojeg naziva „Putinov mlađi partner u Banjaluci“, nedavno suočio sa preprekama – Nemačka je najpre zamrzla, a sada i potpuno obustavila četiri infrastrukturna projekta u RS vredna više od sto miliona evra, SAD su krajem jula uvele sankcije četvorici visokih funkcionera RS, a prošle nedelje je i javni tužilac BIH podigao optužnicu protiv Dodika.

„Optužnica je vrhunac dosadašnjeg sukoba Dodika i visokog predstavnika međunarodne zajednice u BiH,  Kristijana Šmita (CSU)“, ocenjuje autor, ali i napominje da sada „ostaje da se vidi da li će javno tužilaštvo sa sedištem u Sarajevu uopšte moći da deluje na teritoriji RS“.

„Dodika podržavaju Moskva, Beograd i Budimpešta“, piše nemački list. „Mađarski ministar spoljnih poslova Peter Sijarto širi stav da nekakav neodređeni ’međunarodni liberalni mejnstrim’ stoji iza udara Zapada i javnog tužioca na Dodika“, odnosno da se tako „kažnjavaju političari koji se hrabro zalažu za nacionalne interese, kao što to čine Dodik i Putin”.

„Antizapadni baraž” masovnih medija u Srbiji

„Predsednik Srbije Aleksandar Vučić nije tako otvoreno proruski orijentisan kao Dodik“, piše autor. „Srbija je čak podržala rezoluciju Generalne skupštine UN protiv ruske invazije na Ukrajinu. S druge strane, Beograd se nije pridružio evropskim sankcijama Rusiji i podržava je gde god može.”

„Masovni mediji u zemlji, bilo da su novine, televizije ili internet-portali koje kontrolišu lični prijatelji i ljudi lojalni Vučiću, već godinama bombarduju stanovništvo antizapadnim baražom u kojem se Rusija i Kina predstavljaju kao pravi prijatelji Srbije. To ima efekta. Za razliku od pre nekoliko godina, većina stanovništva Srbije je sada protiv ulaska njihove zemlje u EU.”

„To je u krajnjoj liniji nebitno”, ocenjuje frankfurtski list, „jer takav korak ionako nije planiran. Ipak, to ilustruje promenu atmosfere koja se dogodila u Srbiji u poslednjih deset godina. Prema anketama, Putin je najpopularniji strani političar u zemlji.“

Posledice po ruske opozicione aktiviste

„Posledice toga oseća i politički aktivan deo ruske dijaspore u Srbiji”, ukazuje Martens. Podsećajući da je u poslednjih godinu i po dana desetine hiljada Rusa emigriralo u Srbiju, on navodi da ruske izbeglice koje su politički aktivne, koje u Srbiji organizuju demonstracije i mitinge protiv Putina, „sve više osećaju pritisak srpske države“. Preti im zabrana ulaska ili neprodužavanje boravišne dozvole.

Autor izdvaja primer ruskog disidenta Vladimira Kara-Murse, koji je u aprilu u Rusiji osuđen na 25 godina zatvora zbog „veleizdaje“. „Pre osude, on je izvestio da je srpska tajna služba sistematski prisluškivala i špijunirala koordinacioni sastanak ruskih disidenata u maju 2021. Tadašnji ministar unutrašnjih poslova Srbije Aleksandar Vulin je lično doneo materijal u Moskvu i predao ga ruskom bezbednosnom aparatu, naveo je Kara-Mursa. Ubrzo su usledila hapšenja u Rusiji. Međutim, verni glasnik Vulin više nije ministar unutrašnjih poslova – Vučić ga je postavio za šefa tajne službe”, navodi na kraju Frankfurter algemajne cajtung.

„Opasan kurs“ američkih diplomata

Situacijom na Balkanu bavi se i berlinski Tagescajtung čiji autor, Erih Ratfelder, iznosi ocenu da „Evropska unija i SAD žele da pridobiju srpske nacionaliste politikom razumevanja”, što je, smatra, „opasan kurs”.

Podsećajući da za SAD, a posebno za Demokrate, Dejtonski mirovni sporazum o BiH iz 1995. predstavlja uspeh američke diplomatije, list piše: „Sada se američke diplomate koje rade na Balkanu spremaju da prokockaju to nasleđe, očigledno misleći da će Srbija biti uvučena u zapadni tabor ustupcima na Kosovu i u Bosni. (…) Konce pre svega vuku američki diplomata odgovoran za zapadni Balkan Gabrijel Eskobar, zajedno sa Kristoferom Hilom, američkim ambasadorom u Beogradu, i političarima EU, Žozepom Boreljom i specijalnim izaslanikom Unije Miroslavom Lajčakom.“

„Zapadne diplomate podržavaju ideju da samo treba ugoditi nacionalistima da bi se održao mir. Ignorišu činjenicu da je to jednom ranije – naime od 1991. pa naovamo – doživelo veliki neuspeh”, piše Tagescajtung.

Brčko – strateška tačka broj jedan na Balkanu

Ipak, autor ukazuje da postoji i otpor tome na Zapadu: „Od kada su Mihael Rot, predsednik spoljnopolitičkog odbora Bundestaga, i njegov kolega u američkom Senatu kritikovali sadašnji pristup politici, neki parlamentarci sa obe strane Atlantika barem su se probudili. Zahtevaju da međunarodna zajednica uči iz prošlosti. Oni pozivaju na diplomatiju odvraćanja kako bi se sprečilo dalje pogoršanje bezbednosne situacije na Kosovu i u Bosni.”

Pritom nemački novinar posebno ukazuje da je fokus debate na Distriktu Brčko, koji RS deli na dva dela. „Region Brčkog je strateška tačka broj jedan na Balkanu. Zato Srbi žele svim silama da kontrolišu Brčko – a to je shvatila i zapadna vojska”.

Podsećajući da su na to mesto poslate nove jedinice Eufora, uključujući i mali nemački kontingent od oko 30 ljudi, autor izvodi sledeći zaključak: „Zaista značajna strateška promena bi se dogodila samo ako bi tamo bile raspoređene trupe NATO”.

Međutim, prema izveštajima štampe, Euforom će upravljati mađarski oficiri, a to je, piše nemački novinar, „kao da koza postane baštovan”.

„Berlin se ne pomera. Ministarka spoljnih poslova Analena Berbok, koja se svojevremeno suprotstavila nacionalističkim pozicijama – ćuti. (…) Da li Berlin zaista želi da spoljnu i bezbednosnu politiku EU na Balkanu poveri isključivo diplomatama SAD, EU i Viktoru Orbanu“, postavlja na kraju pitanje autor Erih Ratfelder u članku za berlinski Tagescajtung.

Habzburška balkanska strategija

List Berliner cajtung objavljuje tekst pod naslovom: „Dominacija Srbije mora se slomiti“. Potpisuje ga gostujući autor Muamer Bećirović kojeg nemački list predstavlja kao „istraživača istorije diplomatije i međunarodne politike“ i čoveka kome će „u januaru 2024. biti objavljena biografija o austrijskom diplomati i državniku postnapoleonskog doba, princu Klemensu fon Meternihu”.

Iz veoma opširnog teksta Bećirovića, izdvajamo: „Kada je Austrougarski car Franc Jozef I posetio Bosnu i Hercegovinu 1910, godinu dana nakon aneksije, Habzburška balkanska strategija već je bila na stolu. Demografski, Srbija je tada, kao i sada, bila najveća sila u regionu, sa oko duplo više stanovnika od Hrvatske. Da bi se Beograd uravnotežio, Sarajevo je trebalo čvršće vezati za austrijski Zagreb. Trebalo je da te dve zemlje zajedno okončaju srpske hegemonističke ideje i da osnaže austrijsku hegemoniju u regionu. To se nije dogodilo zbog Prvog svetskog rata.“

„Nemačka strategija za Balkan mora da se zasniva na toj istoriji, zato što se strateška situacija na Balkanu gotovo i nije promenila za više od sto godina“, poručuje Bećirović. Po njemu, „jedina država koja bi mogla da uvede red na Balkanu i trajno obezbedi sopstvene strateške interese u regionu jeste Nemačka. Ona je daleko najvažniji trgovinski partner Hrvatske, Bosne i Srbije, a i geografski je udaljena svega nekoliko stotina kilometara.”

„Nemačka treba da privuče istočnu Evropu na svoju stranu ako želi da ostvari dominaciju u Evropi, a to uključuje i Balkan”, piše Muamer Bećirović, a prenosi list iz Berlina. „Potrebna je moć, nemačka moć, da se uvede red na Balkan. Sve ostalo je kratkoročno, srednjoročno i dugoročno osuđeno na propast.”

I na kraju članka u Berliner cajtungu od Bećirovića još i ova misao: „Ako bi Berlin vladao, red bi bio na dohvat ruke i mir bi mogao da se vrati na Balkan, po prvi put u njegovoj istoriji.”

idj