недеља, јул 21, 2024

Neka nas u snu…

Slične objave

Podeli

„Ja se celog života opredeljujem. Život je, naročito u politici, stalni proces donošenja odluka i preuzimanja odgovornosti. ‘Međutim, ljudi to ne žele. Većina ljudi donese mali broj odluka a ostalo ostavi u nedefinisanom stanju. To ne trpim. Tražim da ljudi budu „za“ ili „protiv“. Oni to doživljavaju kao pritisak. Budim ih iz sna, a oni ne vole da ih neko budi iz tog sna.“ (Zoran Đinđić, 3.10.2001.)

Anita Beretić

Jedna od nemilosrdnih istina koje je izgovorio Zoran Đinđić. I sasvim tačno nas oslikao. Voleo je ljude, radio ZA ljude, pa i te, takve, uspavane, neodlučne i bez hrabrosti da se opredele i svoj stav brane.

Odavno nemam iluzija ni o čemu, a naročito o nama kao ponosnom i hrabrom narodu/građanima.

Čist mit.

Mi smo pretežno plašljivi, zagledani u sebe same, posvećeni sitnim, sopstvenim interesima, bez hrabrosti da preuzmemo odgovornost čak ni za sopstvene živote već se uz mrmljanje i tiho gunđanje prepuštamo bulumenti „profesionalnih“ donosilaca odluka u koje neretko gledamo kao u svece na ikoni. To govori i o (ne)znanju kojim raspolažemo. I o karakteru. I o odgovornosti prema budućnosti u kojoj naša deca treba da žive.

Ćutke smo plaćali i dan danas plaćamo razne prljave cehove koje su sačinjavali nacionalističkim ponosom opijeni vlastodršci u ovoj našoj balkanskoj krčmi uz drum. I tako godinama, decenijama. Da li je to bio privid sna ili istinski nekakvo komatozno stanje, nisam pametna. Ali, buđenju smo se vrlo uspešno opirali. I još to činimo.

Zoran je budan sanjao jednu urednu, umivenu, pristojnu Srbiju.

Sanjao je hrabre, obrazovane, odgovorne, slobodne građane i sigurna sam da bi  naša stvarnost bila njegova noćna mora. Njegov bistri um, odlučnost i hrabrost, ogromno znanje i neprestano učenje, njegova duhovitost i pravična strogoća, mogli su da trasiraju put kojim bi naše društvo stupilo među pristojne i uređene, ne bi ostalo da tabana u mestu, često unazad, ovakvo neuredno i musavo kao što jeste, predvođeno ratnim huškačima i vojvodama iz devedesetih, secikesama i neviđenim mediokritetima koji ne vide ni kraj sopstvene rečenice, kamoli da imaju viziju budućnosti.

Dvadeset godina je prošlo kako je prekinut taj Zoranov san koji smo sa njim delili.

Taj neumoljivi protok vremena ublaži šok i nevericu, i samoj žalosti da neki drugi, lični i postojan oblik, nalik trajnom ožiljku. Međutim, kako vreme prolazi sve je jasnija slika koliko smo šansi propustili, koliko smo neodgovorni u svom popuštanju i dopuštanju da nas kinji i omalovažava razna kukavelj a sve po ugledu na ponašanje Vrhovnog vođe.

Ne mogu, a da se zbog svega iskreno ne zapitam – Da li je Zoran uzalud dao život…?

Kad nas pogledam, bojim se odgovora…