Nedim Sejdinović
Postoji diljem bivše Jugoslavije izreka koja veli da je kvalitet krompira obrnuto srazmeran koeficijentu inteligencije, nivou obrazovanja i uravnoteženosti seljaka koji ga sadi i neguje.
Kaže se, neispravno ali znakovito: „Što je seljak gluplji, krompir je kruplji!“ Veli se i: „Što je seljak luđi, krompiri mu veći rastu!“ Ne zna se kako je ova sentenca nastala, da li je plod iskustva i dubinskih poljoprivrednih istraživanja, ili se pak radi samo o metafori ovdašnjih društava, u kojima je sve okrenuto naglavačke, pa najveće prinose po pravilu ostvaruju raznorazni tikvani, tupadžije i budaletine.
Oni koji se ne opterećuju nekakvim povrtarskim i drugim normama, nego seku slaninu sekirom i supu jedu kutlačom.
Ukoliko dobro tumačimo ovu izreku, onda idemo dalje.
Dođe tako vakat da najgluplji i najluđi zavladaju, a da im se oni mudri, kulturni i školovani ponizno sklanjaju sa puta, omogućujući im da preuzmu potpunu kontrolu nad selom i uspostave svoja pravila igre.
A kada oni određuju pravila, budite sigurni da će pobediti u svakoj disciplini, i da će njihov krompir biti proglašen najboljim čak i ako su ga potamanile krompirove zlatice.
Ovim drugima ostaje da posmatraju svet iza zavese, tešeći se da će glupost i ludost sami sebi doakati.
Ali nema pravila, može to i doveka potrajati.
Postoji, u tom smislu, fin izraz koji se koristi u BiH i njenim entitetima, a glasi – hampaš! To je, je li, onaj koji ostvaruje sve što mu se prohte na bezobrazluk i halabuku, preko reda.
Moguće je da smo profulali šta je izrekotvorac zapravo hteo da kaže ovom izrekom.
Možda smo je isuviše prilagodili našim društveno-političkim okolnostima.
Moguće da je on jednostavno govorio o mističnoj moći gluposti i budalaštine, i srećnoj zvezdi koja ih prati na ovim prostorima.
S druge strane, sve ono što je mudro i racionalno, napravljeno po tzv. civilizacijskim, ako hoćete i naučnim uzusima, nema nikakvu šansu za uspeh.
Pukne kad-tad, raspadne se kao jeftina plastična stolica, proizvedena u Staroj Pazovi, na koju se strovali sumo-rvač koji vam je došao u goste, na roštilj.
Kakva moć, kakva sreća!
Navedite bar jednu dobru stvar, a nije da ih nije bilo (možda toga nismo bili svesni), koja je uspela da poživi i pusti duboke korene, i da predstavlja nekakav mejnstrim, bar u ovih tridesetak godina „demokratije“.
Ovo su zemlje neverovatnih mogućnosti za proizvođače krupnog krompira, i neverovatnih nemogućnosti za sve ono što počiva na znanju i etici, a što je osuđeno da obituje na marginama, boreći se za opstanak.
Postoji ta pomalo bedasta mudrolija, sa kojom se mnogi zajebavaju, a koju je valjda izrekao Paulo Koeljo.
A pre njega zasigurno milioni anonimnih u trenutku pesničkog nadahnuća.
Ona veli da kada, je li, nešto onako baš jako želiš – sve se ujedini, i svemir, i zemlja, i nebo, i okeani, i planine, da ti pomogne da tu želju i ostvariš.
Na mom primeru recimo to ne fecera.
Recimo, jako sam želeo da postanem pilot, ali bez nekih vidljivih rezultata. Sa sličnim rezultatima sam želeo i da smršam.
Međutim, nije da je Koeljo potpuno omašio.
Ima tu neke istine.
Možda je u pitanju ta mistična moć gluposti i budalaštine.
Na Balkanu, posebice u Srbiji, opsesivne želje se zaista ostvaruju, pod uslovom da ih imaju oni koji nisu preterano opterećeni umno-etičkim zavrzlamama.
Što je želja apsurdnija, to ima veće šanse za uspeh.
Recimo, ako neki robijaš jako poželi da bude ministar pravde – to će se i desiti.
Malo se učlani u SNS, malo ovo-ono, i eto ga.
Ako ratni zločinac čvrsto stremi ka tome da bude moralna vertikala društva koja će podučavati buduće generacije, sva su mu vrata otvorena.
Ako Milorad Vučelić, negativac po službenoj dužnosti, poželi da postane bogougodnik, eto patrijarha Prvoslava da mu uruči orden i indulgenciju.
Kada Dragan J. Vučičević poželi da bude cenjeni intelektualac, novinar, urednik i uticajni politički komentator, on to i postane.
Pa tako čak i Aleksandar Vulin dogura do višestruke ministarske pozicije.
Ali, ni izrekotvorac, pa ni Koeljo nemaju odgovor na pitanje svih pitanja – kako je pobogu bilo moguće da Aleksandar Vučić postane nenadjebivi gospodar naših života.
Sve uslove iz izreke ispunjava, to stoji! Nema sumnje ni da je decenijama jarko želeo da nam jaše po kostima.
Ali, što je previše, previše je! Pokušavam već evo deceniju da pronađem odgovor na ovo pitanje, razgovaram sa stručnjacima, ali ne vredi.
Sve deluje kao skrivena kamera.
Kao da je, recimo, Bepa Džozef iz stripa „Alan Ford“ postala mis univerzum, i sada se mi moramo pretvarati da je to kao normalno.
A stvar nije za zajebanciju, treba ovaj slučaj razjasniti do kraja, moglo bi se to i nekome drugome dogoditi.
Zamislite da fenomen Vučić zadesi nekakvu ozbiljnu državu, pa ova planeta bi se rascopala kao trula lubenica.
To sam pomislio dok sam slušao njegov „čuveni“ govor u Glazgovu.
Neki tvrde da se stvar ipak može racionalno obrazložiti.
Kažu, da je uradio to što je uradio Vučić, svaki džiber sa dna kace kiselog kupusa mogao je da postane „veliki lider“.
Da je spalio institucije i privatizovao državu, izmasakrirao političke protivnike, korumpirao koga je stigao, uložio stotine miliona evra u primitivnu propagandu, građanima pomutio svest da ne znaju da li su došli ili pošli, praktično sve kriminalce u državi pretvorio u svoju privatnu vojsku, omogućio pajtašima i stranim kompanijama enormne prihode, i tako dalje, i tako dalje.
I imao narod kojem se baš jebe za demokratiju, koji bi je menjao za karton jaja.
Nije imao potrebe za nekakvim stručnim savetima, posebnim umećima i dubinskim istraživanjima i analizama javnog mnjenja.
Sve mi je to jasno, ali ja i dalje mislim da ovo objašnjenje ima ozbiljne nedostatke. Ima tu zasigurno i nečeg što se ne može racionalno objasniti, što uveliko prevazilazi i mističnu moć gluposti i budalaštine.
Neke neverovatno snažne crne magije, nekog đavola, nečeg za nas obične smrtnike i dijalektičke materijaliste potpuno neuhvatljivog. Negde smo – jebiga, moraćemo priznati – debelo nagraisali.
(Danas)
