Piše: Anita Beretić
“Ne volem..
Što odasvud samo čuješ daj mi!
Il se prosi il se zajmi..
Jebo te, ja nikad nisam isko?”
Stalno mi se ovih dana vrte po glavi stihovi našeg zauvek živog Đoleta.
Svi nešto išću…
Tako, da i u toj društvenoj modi ne bi bili isto u opoziciji, naša opozicija već podosta vremena i energije troši na iskanje izbornih uslova. I to od koga – od hodajuće dijagnoze koja je celo društvo, celu državu, dovela do stanja gde se traži nešto što se podrazumeva.
Počev od pijaće vode, vazduha bez otrova, čistih reka, traži se u zemlji Srbiji sve – plate, zaštita od nasilnika, zaštita od laži, od bahatih poslodavaca, zahteva se pravda za one koji su se zakonski za pravdu borili pa zaglavili u ćorku, traži se pravo da se lečimo, da se školujemo a ne da kupujemo diplome, traže se kazne za već ranije kupljene diplome, korupciju, zlupotrebu položaja i moći, pa, eto, traže se i uslovi za slobodne izbore.
Traži se sloboda.
A sve već negde piše da to što tražimo zapravo imamo i da se nešto protiv čega smo, ne sme činiti. U Ustavu i u zakonima, recimo.
Pa kako smo onda došli do toga da tražimo sve? Kako je moguće da zakoni postoje, ali se ne primenjuju, ili se, što je možda i gore, primenjuju selektivno? Selektivna pavda je nepravda i proizvodi zlo. Zato što smo pojedinačno – kukavice.
Od silnih mitova i epike o našem junaštvu, hrabrosti i ponosu, došli smo u bledu, ružnu stvarnost pojedinaca koji se plaše: šefa, ako ne skupimo milion sigurnih glasova za vladajuću kliku, opet šefa, ako ne dovedemo hiljadu tapšača na mitng u prestonicu ili u kakve pizdince, direktora škole jer je dobar sa pomoćnikom ministra, upravnika zgrade jer je dobar sa gradonačelnikom, gradonačelnika jer je, kažu svi, dobar sa bratom predsednika, brata predsednika, samog predsednika jer nam od njega zavisi sve, pa i sam život.
I tako, ta spirala straha i samoponiženja je sigurno najgrandioznije delo u novijoj srpskoj istoriji, kako voli da kaže Vođa. I on u tome uživa, kezi se, izigrava gospodara naših života sa punom svešću o tome koliko nas zapravo ponižava i kako smo mali i jadni jer mu to dopuštamo. Ja sam duboko ubeđena da bi on zbrisao svakog ko mu se suprotstavi, samo da se to sme. To je jedina granica pred kojom mora stati.
Pa kad čak i on poštuje nešto od zakona, zašto mi onda tražimo da nam isti taj da bilo šta, a naročito slobodu? Znam da neumoljivo klizim u rizik da me se ubroji u dežurne mrsomude kojima ništa ne valja, ali ne znaju šta bi valjalo, a naročito ne bi baš oni lično potegli mačka za rep. Neskromno ću se samobraniti jer mi na to daju pravo nebrojeni kilometri po raznim protestima, modrice iz policije, uvrede i šikaniranje na poslu zbog mog opozicionog delovanja, ostanak bez posla i tako razne druge lepote naše moderne, demokratske komunikacije.
Ali, čini mi se, druge nema. Dok se sami ne dignemo, za početak samo glavu i onda uspravimo i kičmu, nema tih pregovora koji će nam doneti zoru. Ja se iskreno divim našim opozicionim liderima na dobroj nameri, strpljenju i granici podnošenja gadosti, ali ništa od te rabote bez svakog od nas koji će malim, ljigavim, bahatim „moćnicima“ pored sebe umesto da spuste glavu reći – Čibe, bre!
Možda sam u tom delu nevaspitana, ali kada mi se na zlatnoj tacni ponudi neka žmrljava, žgoljava slobodica, ja kažem: Ne, hvala, uzeću sama. Onu veliku. Pravu.