U ovo doba godine neki ljudi pišu prelepa razmišljanja o prošlosti i dele svoje nade za budućnost. To nikada nije bila moja tradicija. Međutim, uhvatila sam suštinu onoga što je nesumnjivo bila najluđa godina mog života u kratkom delu na svom novom Substack blogu (zajedno sa mnogim drugim mislima): https://substack.com/@biljanavankovska/note/c-82566532
Gledajući unapred, nadam se mirnijoj i daleko produktivnijoj godini. Neki od vas već znaju da sam se suočila sa disciplinskim merama mog fakulteta jer sam se usudio da organizujem međunarodni događaj koji je odstupio od glavne politike NATOlanda i njegove akademske zajednice. Ovo je bila samo poslednja kap u prepunoj čaši, i odlučila sam da se povučem.
Ali svaki kraj donosi novi početak. Sada imam više vremena za pisanje, konferencije, blogovanje, aktivizam u njegovim brojnim oblicima, a možda čak i za gostujuće profesore. U ovom naizgled mračnom trenutku za čovečanstvo, paradoksalno vidim svetlo na kraju svog „tunela”.
Dok ulazimo u 2025., želim vam svima dobro zdravlje, bezbroj trenutaka lične radosti, profesionalnog uspeha i izdržljivosti u našim borbama — ne samo u narednoj godini, već i dokle god život dozvoljava. Čvrsto verujem da je ovo vreme da podignemo glas i delujemo, a ne da podlegnemo očaju.
Biljana Vankovska
Kako se bliži kraj još jedne godine (sa sve slabijom nadom da nas to neće približiti kraju sveta), odlučio sam da se prepustim malo samorefleksije. Toliko toga mi se dogodilo u proteklih 12 meseci da još uvek nisam u potpunosti odmerila sve – da li je bilo dobro ili loše, i da li je vredelo toga? Tokom proslave Nove godine često se priča o „najluđoj noći“ u godini koju je popularni jugoslovenski pevač i pesnik Đorđe Balašević lepo opisao kao paradu pijanstva i kiča, doduše u drugom kontekstu. Za mene će, međutim, 2024. zauvek isticati kao „najluđa godina u mom životu“.
Otprilike u ovo vreme prošle godine, razmišljao sam da usporim i postanem selektivnija u vezi sa svojim obavezama. Moja seda kosa mi je dala za pravo (ili sam bar tako mislila) da procenjujem život sa većom mudrošću i zrelošću, fokusirajući se na ono što je zaista važno. Ali, naravno, to ne znači da sam sledila. Večna bitka između srca i uma ne štedi nikoga, bez obzira na godine. Taman kada vas razum gurne ka nečemu mirnijem, sigurnijem i mudrijem, srce stupa u korak – okrećući sve vaše pažljivo napravljene planove naopačke.
Kao i mnogo puta ranije, obećala sam sebi mirniji život: možda da konačno napišem roman ili barem priču o Makedoniji za svoje unuke. (U to vreme Lilit još nije bila rođena, ali smo već znali da se smeje u majčinoj utrobi – zahvaljujući tim neverovatnim slikama koje uspevaju da upadnu čak i u privatnost nerođenih beba.)
Ova godina je bila burna-nezaboravna, nepredvidivo i izuzetno poglavlje mog života. I uprkos haosu, ne mogu a da se ne zapitam da li je, nekako, sve to trebalo da bude.
Neočekivani poziv na donkihotsku političku bitku
Iz vedra neba došao je poziv da se pridružim donkihotovskoj političkoj borbi, u kojoj je ishod bilo previše lako predvideti: mala krajnje levičarska partija Levica odlučila je da sam ja najpogodniji kandidat da ih predstavljam na predsedničkim izborima. Razum je odmah odgovorio sa čvrstim NE, ali je moje srce — a još više, osoba koja mi je najdraža — uzvratila odlučnim DA. Um ne može da shvati argumente srca, kao što srce ne može da shvati jezik uma; govore dva potpuno različita jezika.
Emocionalni poziv je bio žestok i prkosan: „Suoči se sa porazom širom otvorenih očiju, ali ne odustaj — pokaži da je leva ideja vredna borbe, čak i po cenu samopožrtvovanja. Ipak, razum je šaputao: „Znaš da ovo neće biti lako. Ovo nije korak koji ćete vi – ili drugi – lako zaboraviti.” I razum i srce kucali su na levoj strani i možda su zato uspeli da nađu krhko primirje, makar samo na nekoliko meseci.
Podrška Kler Dejli, između mnogih drugih iz inostranstva, mnogo je značila!
Moja kratkotrajna politička karijera počela je javno početkom februara 2024, ali prethodni period je bio intenzivan, ispunjen pripremama: izrada izbornog programa, osmišljavanje slogana, pravljenje reklama za kampanju, pravljenje planova i, naravno, reorganizacija mog rasporeda kako bih osigurala da ni moje profesionalne obaveze ni druge obaveze ne bi stradale zbog mog upada u politiku — uloga za koju sam znala od samog početka će me postaviti kao žrtveno jagnje.
Čak i sada osećam osećaj krivice što ta vest nije odmah podeljena celom partijskom članstvu, već je saopštena samo na konferenciji za novinare. Unutrašnji organi stranke su sprovodili svoje postupke u skladu sa utvrđenim principima i koracima, ali ja nisam bila u prilici da to saopštim široj javnosti. Tada sam shvatila da u takvim situacijama ne odlučuješ sam – deo si tima sa sopstvenim rezonovanjem i motivima, sa kojima se ne slažem (kao neko ko nije bio član partije).
Gledajući unazad, jasno je da je ova odluka oblikovala ne samo godinu, već i moju perspektivu o ravnoteži između ličnog ubeđenja i kolektivne odgovornosti.
Čim se pojavila vest da ću biti predsednički kandidat političke partije Levica, novinari su me dočekali sa skepsom, odmah izvrćući priče da se kandidujem u tuđe ime ili da ću služiti kao pion da dobijem ili izgubim glasove. Njihove sumnje odražavale su širu tendenciju da potkopaju bilo kojeg autsajdera ili kandidata koji nije mejnstrim, bacajući moje namere u cinično svetlo pre nego što sam uopšte imao priliku da govorim u svoje ime.
Ostala sam nepokolebljiva u onome što sam izjavila od samog početka: boriću se najbolje što mogu, bez cenjkanja i pretvaranja. Znala sam da je stranka koja me podržava pristupila ovoj odluci sa hladnim, proračunatim obrazloženjem koje, kao što znamo, često može da zaluta – ono što je planirano kod kuće retko se uklapa u realnost tržišta. Trebala im je iskra, produžetak njihovog promotivnog zamaha, način da okupe svoje članstvo tokom iscrpljujuće faze prikupljanja potpisa i da se pripreme za parlamentarne izbore koji će uslediti.
Kada je prva prepreka za prikupljanje potpisa uklonjena, ideja o prolasku u drugi krug izbora nije se ni zabavljala. Svi smo znali da je to nemoguće. Realno govoreći, bila sam jedini kandidat sa krajnje levičarskim planom — pacifista, zagovornik anti-NATO-a i pristalica multipolarnog sveta — naspram šest drugih koji su podržani moćnim mašinama, ambasadama, finansijskim resursima i ujedinjeni u njihovoj podršci neoliberalni i imperijalni status kvo. Po definiciji, bila sam predodređena da ispadnem u prvom krugu.
Pragmatična izborna matematika (koja se na kraju pokazala pogrešnom, iako ja nisam bila ta koja je vršila kalkulacije) predvideo je porast levo orijentisanih birača koji će pojačati zamah za značajniju parlamentarnu bitku koja dolazi. Ipak, stvarna izlaznost je bila daleko ispod prenapuhanih cifara od 60, 80 ili čak 100.000 glasova koji su se slučajno bacali na mitinzima poput konfeta. Putovanje je bilo sve samo ne lako. Ponekad je bilo bolno prisustvovati praznini i pustošenju Makedonije, ali sam prvi put u životu imala apsolutnu slobodu da „legalizujem“ političke narative koji bi inače bili osuđeni kao bogohulni ili čak neprijateljski.
Ruganje, kleveta, ogovaranje i uvrede me nisu dotakli. Sa sobom sam nosila nevidljivi štit, satkan od poverenja i zahvalnosti običnih ljudi koji su bili zahvalni što govorim ono što i sami veruju. Međutim, najteži trenutak je nastupio u noći kada je glasanje završeno — ne zbog nekog ličnog razočarenja, već zbog onoga što sam videla u očima svojih drugova. Znala sam da sam pogrešila, da ću biti kriva za neuspeh. Na kraju krajeva, zato sam izabrana – ako je neko trebalo da izgubi, bolje da to bude neko ko nije bio partijski funkcioner.
Kako sam ja lično ovo doživela – kao skoro majčinski osećaj da sam izneverila one do kojih mi je stalo – samo je ja mogu u potpunosti i da razumem. Moji najbliži su pokušali da me izvuku iz mračnog ponora depresije. Tek kada sam na Fejsbuku videla fotografiju – proslave, sa srećnim licima šest odlučnih poslanika sa levice – osetila sam olakšanje. To je značilo da nisam doživela potpuni fijasko.
Igranje unapred određene uloge gubitnika nikada nije lako, posebno za nekoga poput mene, koja sam naviknuta da budem na vrhuncu akademske zajednice ako ništa drugo. Ipak, čovek se nada barem gestu ljubaznosti — pozivu, „Kako se držiš?“ ili čak opušteno ćaskanje uz kafu. Ali život ide dalje, ostavljajući malo vremena za razmišljanje o prosutom mleku ili privremenim političkim savezima.
Usred tog haosa, rođena je moja druga unuka Lilit — živa, zdrava i glasna (baš kao njena majka i baka, haha). Bila je to noć zvezdanog neba, vatrometa i dve flaše šampanjca istočenih u njenu čast. Ali njena baka je još morala da završi trku pre nego što je mogla da odleti u Montreal da je vidi, drži je i poljubi.
Kažu da je rad najbolji lek za sve. Jedva sam imala vremena da se oporavim kada je stres drugog monumentalnog zadatka koji smo preuzeli kao Centar za globalne promene počeo da pritisak: organizovanje akademske konferencije na najvišem nivou.
Prema nekim bizarnim pravilima, čini se da Fakultet ima sredstva za blistave prijeme, žurke na brodu i muzičke događaje kada su u pitanju instituti, ali se od centra očekuje da budu samoodrživi (u velikoj meri virtuelni) entiteti. U stvari, čak mi je rečeno da Centri treba da ostvare prihode za Fakultet. Neću vas zamarati sagom, jer čak i vrapci znaju koliko je bilo teško moliti i bukvalno moliti za svaki peni. Ipak, pojavile su se neke ljubazne duše kada nam je bila potrebna pomoć većine.
UKIM (Univerzitet Sv. Kirilo i Metodije) nam je obezbedio početni grant. Iako smo bili zahvalni, to je bilo daleko od dovoljnog da pokrije naše stvarne potrebe. Bilo je nerealno očekivati da cenjeni profesori iz dalekih zemalja sami pokriju troškove učešća na konferenciji u relativno nepoznatoj zemlji, čiji je domaćin naš centar. Morali smo da obezbedimo dodatne resurse kako bismo omogućili njihovo prisustvo. Kroz donacije i kampanju na lokalnom nivou, dopirući do običnih ljudi, uspeli smo da se izvučemo. Usput smo otkrili da su „obični“ ljudi često izuzetni — herojski, mudri i daleko pronicljiviji od takozvane učene elite.
Dugujemo veliku zahvalnost Ambasadi Narodne Republike Kine što je delimično podržala ovaj događaj o kooperativnom multipolarnom sistemu – tema koja se pokazala veoma zastrašujućom i zastrašujućom za bilo koju nacionalnu instituciju ili kompaniju.
Makedonska dijaspora je radila više od samog fakulteta, koji kao da je jednostavno čekao da mu nešto padne u kasu, kao da naplaćuje porez. Moje kolege i ja, koji smo ovu izuzetnu konferenciju pretvorili u stvarnost (sada dostupnu na Jutjubu sa svim svojim panelima i briljantnim prezentacijama), nismo zaradili ni novčića. Sve je rađeno na volonterskoj bazi. I nismo bili samo srećni – bili smo presrećni – jer su naše strane kolege doživele izuzetno podsticajnu akademsku debatu u kojoj su zaista uživali.
Saga je nedavno dobila neočekivani preokret kada sam zvanično otpuštena sa dužnosti šefa Centra za globalne promene — bez ikakvog objašnjenja. Dekan, inače jedan od mojih bivših studenata, pozvao se na svoje diskreciono pravo da imenuje i razrešava po svom nahođenju. Šta sam mogla osim da se smejem apsurdnosti svega toga? Dekan je bio više nego srećan da me kazni i ukloni sa neplaćenog, iscrpljujućeg položaja.
Za mene to nije bilo kao gubitak, već više kao tragikomična epizoda za univerzitet. Sve što smo postigli vrednim radom nije samo izloženo klevetama i podsmehu već je umanjilo ugled celog univerziteta. Ni rektor UKIM-a nije mogao da ga privede pameti. Poslušni profesori su, po običaju, ćutali pred ovako evidentnom nepravdom.
Za tu „kastu“, pozicije imaju ogromnu težinu, čak i po cenu reputacije univerziteta. Kao rezultat toga, svi međunarodni članovi odbora Centra podneli su ostavke u znak protesta. Ali za mene se uvek radilo o rezultatima – akademskim, koji prevazilaze nametnute geopolitičke granice.
Ovo poslednje poglavlje priče Centra čini 2024. godinu ne samo ludom već i tragikomičnom. Nisam uzeo letnji odmor; moja porodica iz Kanade i Dubaija, pa čak i ja, finansijski smo doprineli konferenciji. Stara makedonska izreka glasi: Od straha možeš pobeći, a od stida – nikad.
Još uvek se pitam: zašto sam podnela ovu žrtvu? Za šta? Za koga?
Možda će jednog dana moj razum sustići moje srce.
Lepši i uzbudljiviji deo 2024: Otvaranje novog horizonta
Vrhunac 2024. došao je u njenoj drugoj polovini. (Ne-zapadni) svet mi se otvorio, proširujući i moj um i čakre. Dve konferencije u Kini i jedna na najvišem nivou u Rusiji obeležile su izuzetan pomak. U nekim trenucima sam se osećao kao akademik Marko Polo.
Bilo je uzbudljivo izaći iz kaveza lažnog, ali dominantnog .pa čak i nemoralnog -zapadnjačkog narativa koji legitimiše razbijanje država i podržava genocid. Bilo je intelektualno provokativno govoriti sa govornice o osetljivim temama i otvoreno izražavati svoje misli, čak i ako je to značilo rizikovati da se nebo sruši. A onda su stizala priznanja sa raznih strana: „Poštovanje za vašu hrabrost i svež pogled na globalne poslove“. U takvim trenucima shvatite da smo mi (sa evropske periferije) deo sveta, da pripadamo svetskoj zajednici i da imamo šta da kažemo. Nismo (svi) kolonizovani umovi zarobljeni u braon sahibskom samozadovoljstvu.
Sada se radujem beskrajnim mogućnostima za saradnju na projektima, gostujućim predavanjima kao gostujući profesor i objavljivanjem članaka širom kontinenata. Kažem „sada“, ali zapravo se radujem avgustu 2025, koji željno očekujem. Tada ću se konačno odmaknuti od intelektualnog propadanja, toksične atmosfere i zarobljenih umova onih koji mogu samo da ponavljaju mantru „NATO, EU, NATO, EU“ – dok zgodno ignorišu realnost Gaze, Libana, Sirije, Sudana, ili Kongo. To će biti oslobađanje od uskog, sebičnog pogleda na svet i korak ka angažovanju sa različitim perspektivama koje su zaista važne.
Velika vest je da sam odlučila da se oslobodim zagušljivog kaveza u kojem sam predugo živela: Godina 2025. će biti godina kada ću otići u prevremenu penziju. Nadam se da će moji studenti razumeti – na kraju krajeva, oni su bili najsjajniji deo mog akademskog puta, pravi vrhunac ovih godina. Kao što je Noam Čomski jednom rekao, „Akademci nisu fini ljudi“, i bio je u pravu – posebno kada su ambiciozni, moralno kompromitovani i osrednji.
Prvi put od detinjstva osećam duboku radost i iščekivanje kako se približava nova kalendarska godina. Osećam se kao da ulazim u novo poglavlje ispunjeno obećanjima i slobodom.
21. decembra 2024.
