Piše: Anita Beretić
Члан 52.
Сваки пунолетан, пословно способан држављанин Републике Србије има право да бира и да буде биран.
Изборно право је опште и једнако, избори су слободни и непосредни, а гласање је тајно и лично.
Изборно право ужива правну заштиту у складу са законом.
Ne znam razlog, ali ravnici neretko imaju neke druge modele za vršenje pravnih stvari osim samog prava, odnosno, osim zakona koje su sami pisali. Nešto izvan, možda čak i iznad te zakonske armade. Tako postoji, recimo, vis major iliti viša sila.
I sad, kada nam Ustav uredno garantuje izborno pravo, pušta nas da biramo i da budemo birani i sve to štiti zakonima, ko nam je kriv, na primer, kad se u toku kandidovanja sapleteo u mraku o, šta znam, nogu slučajnog prolaznika ili naletimo par puta na nekog rmpaliju, te se tako ugruvamo da ni ne stignem da podnesemo našu kandidaturu u zakonom predviđenom roku.
Taj mrak i ti neki drugi ljudi iz mraka su zapravo vis major, jer ko nam je kriv što smo bangavi i nespretni, što trčimo sa kandidacionim listama kao muve bez glave, ne gledajući šta nas može snaćii o koje prepreke ćemo se saplesti. Dok nas zašuvaju u bolnicama i stavljaju led na modrice po telu, sati neumitno teku i tako istekne rok za podnošenje kandidature.
I šta sad vredi ustav i zakon kad nas je strefio vis major.
Kas smo takve trapađoze, možda je i bolje što nismo uspeli da se kandidujemo.
Ima ko će!
Ima i ono de fakto i de jure, odnosno „ćinjenično“ i „po zakonu“.
Primera radi: De jure imaš izborno pravo, dođeš sav ozaren i ustreptao da glasaš za svog kandidata, važeću ličnu kartu držiš u ruci još od rane zore, već mirišeš pobedu, kad ono de fakto – nema te u biračkom spisku. Vučeš se kući ofucan što si se pobio sa članovima biračkog odbora i što te policija naglavačke izbacila sa biračkog mesta.
Ili; Dođeš do svog biračkog mesta sa sve de jure svojim pravom na tajnost glasanja. Pred vratima te sačekaju neki fini ljudi i potrude se da ti još malo objasne ako ti nešto nije jasno oko toga za koga treba da glasaš. Čak se potrude da ti to daju i na papiriću, da ti skroz olakšaju, a zauzvrat samo treba da im nakon glsanja, na izlasku, pokažeš fotkicu svog glasačkog listića.
Zar nisu ljubazni!?
Pa šta će ti onda de jure, kad to, za koga si glasao, de fakto neće znati jedino komšija Milojica jer je, jadan, sinoć umro.
Meni posebno zanimljivo deluje opinio iuris, što se kaže običajno pravo. To razumem kao – jeste, pravo je, a u stvari nije jer nije, ali može poslužiti i može se primeniti, iako ne postoji u pravnom sistemu i još tako nešto razgovetno.
Onda naučnici, pa i pravnici, objašnjavaju kako je to uistinu pravo, još više neki tamo kodeks, kako je stariji i od samog prava te ga stoga ne treba zanemariti. Običajno pravo, sam naziv nam govori, proisteklo je od prastarih običaja, održavalo se uprkos brljotinama koje su ljudi u toku sopstvenog razvoja i napretka činili, pa što ga onda ne priznamo i ne primenjujemo što češće.
Možda bi sa običajnim pravom imali više sreće nego sa ovim, redovnim, savremenim. Uostalo, običaji su tako šaroliki. Mi smo narod ekstra talentovan za običaje.
Običaj je postao i da nam otmu slobodu a mi ćutimo.
Dokle!?
