среда, мај 29, 2024

Moć nacionalizma

Slične objave

Podeli

Aleksej Kišjuhas

Zašto je nacionalizam tako moćan? U prevodu na hrvatski jezik (Jesenski i Turk, 2021), ovo pitanje je i naslov izuzetne knjige sociologa i člana Irske akademije nauka Siniše Maleševića sa Univerziteta u Dablinu (Grounded Nationalisms: A Sociological Analysis, Cambridge University Press, 2019).

Naime, mnogi veliki mislioci o(t)pisivali su nacionalizam kao iracionalni anahronizam, ideološki lažnu svest, te kao recidiv tribalizma ili plemenske logike koju više ne zagovaraju civilizovani i pristojni građani.

Još za Voltera u Filozofskom rečniku (1752), „otadžbina“ je bila „samo njiva koju obrađujem, i kuća koju sam izgradio“ i ništa više od toga. A dodao je i sledeće: „Da bi čovek bio dobar patriota, mora da bude neprijatelj prema ostatku čovečanstva. Želeti da tvoja zemlja bude velika, znači želeti zlo svojim susedima“. Prema Karlu Marksu (1848), „Komunistima se prebacuje da hoće da ukinu otadžbinu, narodnost. A radnici nemaju otadžbine. Njima se ne može uzeti ono što nemaju“. Slično je tvrdila i Roza Luksemburg (1908) – nacija ne postoji, postoje samo društvene klase.

OSPICE ČOVEČANSTVA: I liberalni filozof Karl Poper (1945) takođe je odbacivao svaki nacionalizam kao „zatvoreni mentalitet“ i podvrstu totalitarizma. I prema Hani Arent (1951), u pitanju je totalitarno i kvarno „osvajanje države od strane nacije“, „izopčavanje države u instrument nacije“ ili „identifikovanje građanina sa pripadnikom nacije“. Za ekonomistu i turbo-kapitalistu Fridriha fon Hajeka (1960), „nacionalistička pristrasnost“ vodi ka mrskom kolektivizmu, umesto slobodnom tržištu i odsustvu nacionalnih granica.

Zatim, o nacionalizmu su kritički pisali i humanisti poput Džordža Orvela (1945). Za njega, nacionalizam učini da ljudi zanemare zdrav razum i činjenice, kao i da klasifikuju jedni druge poput insekata, uz prateće zločine. Ili poput Bertranda Rasela (1956), za kojeg nacionalizam predstavlja „veliko zlo i izvor strašne opasnosti“.

„Nacionalizam ne predstavlja buđenje samosvesti nacija; nacionalizam izmišlja nacije tamo gde ne postoje“, pisao je teoretičar nacionalizma Ernest Gelner (1964). A istoričar Benedikt Anderson (1983) je nacije analizirao kao „izmišljene zajednice“. O gradualnom usponu kosmopolitizma umesto nacionalizma svedoči i kognitivni naučnik Stiven Pinker (2011). A prema navodnoj opasci Alberta Ajnštajna, „Nacionalizam je dečja bolest. To su ospice čovečanstva“. Drugim rečima, odrasli i zreli ljudi su nacionalizam jednostavno – preležali.

Kad ono, međutim. Nacionalizam se konstantno vraća – sa osvetom. Možda i baš poput davno zaboravljenih zaraza – raznih boginja, sifilisa i jektike. Referendumi o Bregzitu (2016) i nezavisnosti Škotske (2014) i Katalonije (2017), izbor Donalda Trampa za američkog predsednika (2017), ili ruska invazija na Ukrajinu (2022) predstavljaju živo svedočanstvo o trajnoj privlačnosti ideologije nacionalizma.

Tramp verovatno nije čitao Voltera, Marksa, Popera ili Rasela, pa je 2018. godine izjavio „Ja sam nacionalista“ (francuski predsednik Makron mu je odgovorio „Nacionalizam predstavlja izdaju patriotizma“). Ruski predsednik Vladimir Putin opravdao je svoju agresiju tipičnim nacionalističkim vokabularom o „lažnoj državi Ukrajini“, odnosno potrebom za okupljanjem svih Rusa u jednu državu. Zvuči poznato? Ista logika posebno odzvanja na našem tlu, i pratećoj mu krvi.

SRPSKE (I OSTALE) ZEMLJE: U ovdašnjoj političkoj kulturi, okupljanje svih Srba u jednu državu i danas zvuči nekako prirodno, moralno, i gotovo uzbudljivo ili seksi. I što je na nacionalističkoj proslavi rođendana Republike Srpske u januaru, izjavio putinofilni predsednik iste, Milorad Dodik: „Ovo vreme treba da iskoristimo da u svom programu objedinimo srpski narod, i kažemo šta hoćemo u ovim decenijama i veku koji dolazi. Zašto neki drugi narodi mogu da imaju jednu državu za jedan narod, a Srbi ne mogu?“

U pitanju je bila skandalozna izjava koja huška na rat na Balkanu. Ali, i poruka koja je sasvim u skladu sa političkom ideologijom – nacionalizma. Ideologije čiju osnovnu vrednost predstavlja lojalnost individue prema državi-naciji, te stav da politička i etnička zajednica treba da se poklapaju u svojim granicama. Nije tu Mile izmislio ništa novo.

Kao što je podsetio Boris Dežulović u Novostima, ovo su već bile poruke zloglasnog Memoranduma SANU iz 1986. („Srpska nacija nije dobila pravo na vlastitu državu. Jedino srpski narod nije rešio nacionalno pitanje, niti je dobio državu kao ostale nacije“) i Slobodana Miloševića 1991. („Što se tiče srpskog naroda, on želi da živi u jednoj državi. Svaka podela na više država, koja bi odvojila delove srpskog naroda koji žive u više suverenih država, po našem mišljenju je neprihvatljiva“). Ali i šatro-opozicije Miloševiću, poput Vuka Draškovića („Zalažemo se za Srbiju koja obuhvata sadašnju teritoriju Srbije, Baranju, Makedoniju i Crnu Goru.

Tražimo pripajanje Srbiji istorijskih i etničkih zemalja našeg naroda u Bosni, Slavoniji, Hercegovini, Lici, na Kordunu, u Baniji i u Kninskoj krajini“) ili Vojislava Šešelja („Mi se zalažemo za obnovu srpske države na Balkanu, koja će ujediniti sve srpske zemlje: današnju srpsku federalnu jedinicu, srpsku Makedoniju, srpsku Crnu Goru, srpsku Bosnu i Hercegovinu, srpski Dubrovnik, srpsku Dalmaciju, srpsku Liku, srpski Kordun, srpsku Slavoniju i srpsku Baranju“). Isto su poručivali i Radovan Karadžić, Amfilohije Radović i tzv. „otac nacije“ Dobrica Ćosić.

Uzgred, isto je zahtevao i izvesni Adolf Hitler u Mojoj borbi (1925): „Svrha države je u održanju i unapređivanju zajednice fizički i duševno istovrsnih živih bića. Mi možemo da pod državom zamislimo samo živi organizam jedne narodnosti. Nemački Rajh treba kao država da obuhvati sve Nemce.“

Dakle, gde smo to 1990-ih skrenuli krivo kod Albukerkija? Pa, ukoliko je religija opijum, nacionalizam je – kokain za narod. Nacionalizam psihoaktivno podiže, uzbuđuje i stimuliše na akciju. Dok usput i dramatično osiromašuje i razara svoje konzumente.

Svaka čast Ajnštajnu, ali od antikolonijalnih pokreta širom sveta, preko sloma socijalizma u Istočnoj Evropi, ratova u Jugoslaviji, sve do ruske agresije na Ukrajinu, biće da nacionalizam ipak nije samo dečja bolest koju valja preležati. Već činjenica koju bolujemo i iskijavamo i danas.

Dopadalo nam se to ili ne, nacionalizam jeste dominantna ideologija modernosti, te najuspešniji recidiv i prežitak Francuske revolucije. Danas ima više, a ne manje nacionalista nego u 19. veku – i tako je među svim društvenim slojevima i klasama, od univerzitetskih profesora i umetnika, do kamiondžija i seljaka.

Jednim lukavstvom uma, nacionalizam je učinio da nam je potpuno prirodno da se ljudi dele, grupišu i organizuju u države-nacije, od Ujedinjenih nacija, do Olimpijskih igara ili Pesme Evrovizije, gde navijamo za naše. Mi nacionalizam i ne doživljavamo kao jednu parcijalnu političku ideologiju, već kao normalni princip organizovanja sveta i društva. Prepoznaćemo ideologije socijalizma, neoliberalizma, feminizma i ekologizma u politici, ekonomiji, umetnosti ili školskim udžbenicima, ali ne i ideologiju – nacionalizma. Verovatno i zato što postoji evoluirani hardver tribalizma, teritorijalnosti i zajednice u arhitekturi ljudskog uma.

KONSTRUISANO VELIKOSRPSTVO: Upravo zato, strukturna suština tekućih pregovora između Kosova i Srbije takođe je – nacionalizam. Ko jeste, a ko nije nezavisna država-nacija? Dokle su granice države našeg plemena? I ko (ne) sme da bude država-članica Ujedinjenih – nacija? Pa i da peva i pleše na Evroviziji?

Uzgred, Srbija bi se možda i odrekla teritorije koja je mahom naseljena etničkim Albancima. Ali zato i dalje vlažno sanja o vaskolikom ujedinjenju Srba iz Srbije, Bosne i Crne Gore, zar ne? S druge strane, Malešević sjajno dokazuje i kako nikada nisu postojale nekakve prirodne težnje svih Srba da žive u istoj državi. U pitanju je bila tek politička posledica intenzivnih sukoba „u organizacionoj srži srpske države“. Velikosrpski nacionalizam je bio i ostao konstruisan, odnosno samo nuspojava nadmetanja između političkih elita (i dinastija), a ne praiskonska težnja srpskog naroda.

Isto je i danas. Na delu je samo utrkivanje i merenje nacionalističkog spolovila između naših političkih elita. Da li je Srbija ikada stvarno želela Kosovo u svom sastavu? Ili to Kosovo ima sasvim drugu političku ulogu, kao simbol banalnog nacionalizma, po majicama, duksevima i Fejsbucima? I koji će tada da disciplinuje svaku političku alternativu, pa i da osujeti perspektivu Srbije na Zapadu?

Nacionalizam je moćna drangulija ljudskog uma i „najpotentniji operativni ideološki diskurs u modernom dobu“, pošto „golema većina ljudi na svetu veruje da su nacionalni identiteti nešto stvarno i prepoznatljivo“, veli Malešević. A ukoliko ljudi definišu stvari kao realne – one su realne u svojim posledicama, pisao je sociolog Vilijam Tomas još 1928.

Upravo zato je razborito da tu neobičnu, iracionalnu, izvorno plemensku, ali i modernu ideologiju nacionalizma uzmemo u obzir kao tvrdu i debelu realnost 21. stoleća, a ne kao puki anahronizam ili tek političku nezgodaciju na izdisaju. Nacionalizam je poput Đekne. Još nije umro, a ka’će – ne znamo. Nacionalizam je nadnaravno moćan u savremenom društvu. Umemo li bolje od toga i zašto ne?

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.