среда, јун 12, 2024

Milan Šarac, urbana legenda

Slične objave

Podeli

Od Civljana u živopisnoj Kraini, preko Batajnice, fudbala, boksa, džudoa, režiranja, pisanja i aforizama do – Vukove nagrade

Ovo je samo na prvo gledanje jedna obična priča. Milan Šarac je rođen u selu Civljan ispod planine Svilaja naspram Dinare, blizu izvora prelepe reke Cetine koja kasnije svoje bistre vode odnosi u Jadransko more. Mesto je od Knina udaljeno trideset kilometara a od Splita sedamdeset. Kaže da je tu cestu gradio Napoleon čije je radove nadgledao čuveni francuski general Marmon, kasnije francuski maršal. Ovako svoju životni sažetak započinje Milan Šarac, scenarista, reditelj i aforističar, dobitnik ovogodišnje prestižne Vukove nagrade.

Šezdesetih godina prošlog veka dolazi u Batajnicu. Sa majkom bratom i sestrom živi u maloj sobici, maštajući da se obrazuje, zaposli, ima svoj stan.

„Posmatrao sam ljude oko sebe koji žive u kućama, voze automobile i lepo se oblače. U sebi sam mislio i pitao se: da li su oni lepši, pametniji i sposobniji od mene. Sudario sam se sa velegradom u kome sam se teško snalazio, ali pun nade da će jednog dana i mene sunce da ogreje“.

Pošto su Šarci stanovali u Batajnici kod „Mostogradnje“ gde je postojao istoimeni fudbalski klub, mladi Milan se učlanjuje u pionire. Igrao je dobro i mnogi su ga zapazili. Jedan od njih, Čeda Maletić, po pričanju našeg sagovornika najbolji fudbaler u kraju, vodio je nekog klinca na probu u Partizan. „Povede i mene. Dođemo tamo, nas stotinu na probi… Čedin pulen ne prođe a mene prime“. Pomislio je: ovo je moja šansa. Ako zaigram u Partizanu možda i ja jednog dana budem imao svoj krov nad glavom, kupim odelo, možda i auto, sanjario je mladi Dalmatinac.

„Jednom me je gledao čuveni Velibor Vasović. Prišao mi je i rekao: Mali, bićeš ti dobar fudbaler. Kasnije ću upoznati i Zaharija Trnavčevića koji je bio oženjen Vasovićevom sestrom. Bi sam nestrpljiv, hteo sam sve i odmah. „Upoznam prelepu devojku, mislim najlepšu, i računam u glavi da bih, ako sam pored nje, morao da budem slavan. Razmišljao sam: da bih u fudbalu postao slavan trebalo mi je tri do četiri godine napornog treninga. Napuštam Partizan i odlazim u Bokserski klub Crvena zezda koji se tada nalazio u Vasinoj ulici pored Stambol kapije. Tu sam upozno tadašnje zvezde, Bogoljuba Kahrimana osvajača Zlatne rukavice, Jovana Džakulu…

“Sa prijateljicom, najlepšom slikarkom, Oljom Ivanjicki” (foto: lična arhiva)

„Taj Kahriman me je upoznao sa Brankom Pešićem koji mu je bio komšija u Zemunu, a u Beogradu je bio Bog. Jednom stojimo Kahriman i ja i nailazi Pešić. Pita svog komšiju da li mu nešto treba. Kahriman kaže: Hvala čika Branko ne treba ništa. A tebi, pitao je mene, a ja kao papagaj isto – ne treba, čika Branko. A nas petor u jednoj sobici…“

Šarac je nemiran duh. Posle fudbala i boksa odlazi u džudo klub Student kod legendarnog Vuka Rašovića nosioca crnog pojasa deveti dan. Tu je dogurao do crnog pojasa 1. dan ali ni tu nije ostao dugo.

Sprema se za „pozorišnu akademiju“, želi da studira. „Prvi put padnem kao kruška, drugi put jedva prođem ali za tri i po godine položim sve ispite i jedini diplomiram u roku. Po završetku Akademije Radoš Novaković koji mi je mnogo pomogao i beskrajno sam mu zahvalan (o kome sam kasnije snimio i film i donirao njegovu bistu, rad Olje Ivanjicki, postavio u Atelje 212 povodom 50 godina osnivanja Ateljea), preporučio me je Miri Trailović koja je bila njegova pomoćnica. Trailovićka me je angažovala na predstavi „Oj Srbijo nigde lada nema“. Predstavu režira Muci Draškić a glavna ulogu tumači legendarni Zoran Radmilović. Igra knjaza Miloša.

Radmilovića takođe pamti samo po dobrom. „Jednom sam sa jednom lepom devojkom stajao ispred ’Jugoeksporta“ a ona preko mojih ramena gleda u nekoga. Šta li je videla? Okrenem se, Zoran prilazi. I kaže: Baš ste lep par! Odlazi, stane i vrati se do nas i kaže: Izvini, zaboravio sam da ti vratim onaj dug. Tutnuo mi je gomilicu u džep. Naravno, nikakav dug nije postojao…

„U Ateljeo sam radio nekoliko predstava kao asistent režije (Seljaci, radnici i prirodna inteligencija za koju su scenario pisali Dejan Đurković, Slobodan Stojanović i Lazar Šećerović. Režirao je Branko Pleša, a igrali su Ružica Sokić, Bata Stojković, Dragan Nikolić…

Prelazim na TV (RTB) i tamo počinjem kao asistent režije. Kasnije sam režirao filmove o Miri Trailović, Zoranu Radmiloviću, Miri Stupici, Olji Ivanjicki, seriju o Đorđu Marjanoviu u pet epioda i seriju Smrt u prisustvu vlasti – u šest eizoda. Emisije o Đorđu, Zoranu i Miri Trailović uradio sam u znak zahvalnosti…

Kao student počeo je da piše aforizme. u Studentu, Mladosti, Ježu, NIN-u, Novostima… „Prvi aforizam za Mladost „Na mladima svet ostaje ako im stari šta ostave“,  za Stident „Potrebni su mladi stručnjaci sa dugogodišnjim radnim iskustvom“, a za Jež „Budale nose glavu u torbi a pametni torbu u glavi“, „Mnogi se bore za dobro naroda a na kraju se dobra nađu u njihovim rukama“.

Objavio je zbirku aforizama Skrivene misli za koju su mu predgovor napisali dr Milan Damnjanović i prof. dr Tode Čolak, a likovno opremila Olja Ivanjicki. Nakon toga objavio je još tri knjige aforizama, a trenutno radi na knjizi izabrani aforizmi, po izboru prof. dr Boška Suvajdžića i sa predgovorom diplomate dr Zorana Milivojevića.

Dvehiljadite je u NIN-u objavio feljton „Životna ispovest generala Đoke Jovanića“ a pre toga i film o generalu Milanu Basti koji je komandovao bitkom na Batini i operacijom Blajburg.

Ovogodišnja Vukova nagrada odlazi u prave ruke.

D. B.