Kad se pokrenu sve orke da od svetlosti brane svoje tamne brloge.
Kad bestidnici krenu da za druge podižu stubove srama.
Kad nasilnici zakmeče o ugroženosti.
Kad podanici zla počnu da seire u vlastitom izmetu.
Biće da je veliki strah.
I to od jedne Mile.
Od njene hrabrosti nepojmljive njihovom kukavičluku.
Od njene odlučnosti nepojmljive njihovom poslušništvu.
Od njene iskrenosti nepojmljive njihovoj prevrtljivosti.
Od pravde za koju se bori u društvu koje je ogrezlo u nepravdi i nemoralu.
Od snage mladosti koja se narugala društvu zombiranih poslušnika.
Biće da je jako veliki strah.
Upreglo se kuso i repato, horde botova i dušebrižnika, prodavaca magle, ratnih huškača, ženomrzaca, obožavalaca teorija zavere, spin doktora, medijskih propagandista, mitomana, nasilnika, kvazipolitičara, kvazipatriota, lopova, ubica… i saučesnika.
Orkestrirano, izobličeni mržnjom.
Na jednu Milu.
Studentkinju, od dvadeset jednu godinu…
Zato što traži istinu, odgovornost i pravdu za žrtve korupcije koje je ubila nadstrešnica na Železničkoj stanici u Novom Sadu, zbog nečijeg nemara, javašluka, kršenja zakona, ličnog bogaćenja… čega god.
Jednu od hiljada studentkinja i studenata koji već duže od dva meseca traže samo da se poštuju zakoni i da oni važe jednako za sve.
Biće da je jako jako veliki strah.
Zato javno kamenovanje Mile. Da bi se abolirali odgovorni za tragediju od 1. novembra prošle godine. I da bi se abolirale ubice u svim budućim nadstrešnicama.
Ali, džaba. Krivica ume da izjeda.
I zato odgovornost za kamenovanje Mile nije samo na pokretačima hajke, već i na njihovim podstrekačima, sledbenicima, botovima, oglašivačima i konzumentima.
I njihov strah je sasvim opravdan.
Jer Mila…
Svetli.
Branka Dragović (Autonomija)
