Nekoliko sati nakon što sam napisala svoj originalni komentar, osetila sam potrebu da napišem novi. Šta je podstaklo takvu inspiraciju? Pojednostavljeno, gledala sam govor makedonskog premijera Hristijana Mickoskog na Konferenciji konzervativnih političkih akcija (CPAC).
Biljana Vankovska
Scena me je podsetila na staru šalu: „Mi i Amerika—350 miliona“ (tj. supermoć). Da budem pravedna, mnogi na društvenim mrežama – osebno iz makedonske dijaspore – reagovali su na njegov beskrajni refren: „moja zemlja“, „moje rodno mesto“, „naša zemlja“. Nijednom nije napravio grešku i rekao „Makedonija“, iako ju ga je domaćin spomenuo. Podsetilo me je na njegove političke prethodnike, Zaeva i Kovačevskog. Ali ako bolje razmislim, čak i današnji takozvani patrioti na vlasti rade isto, izbegavajući ime Makedonija kao da je to neopisivi zlikovac iz Harry Pottera (Lord Voldemort, „On-koji-se-ne-sme-imati-ime“).
Naše takozvane elite su razvile takav Pavlovljev refleks da nijedna količina pritiska ne može da ih slomi. (Napravili su predstavu od zakletve predsednika Republike, zaklinjući se u „Republiku Makedoniju“ – i to je bilo to.)
Ipak, sva ta bes ometa jedno još veće pitanje: Mickoski je prepoznao „novu geopolitičku realnost“ mnogo pre nego što je Tramp preuzeo vlast. Kapitulirao je pred Zelenskim. Ukratko, Mickoski je odustao od bilo kakvog pokušaja da povrati ustavno ime i suverenitet, iako je to obećao tokom kampanje koja je nosila moto „Vratimo ponos Makedoniji“, – baš kao što će i Zelenski biti primoran da se odrekne i teritorije i moći.
Na društvenoj mreži X, bogati makedonski preduzetnik Chris Pavlovski (Rumble) izjavio je da Makedonija ima svetlu budućnost ispred sebe uz „jednog od najboljih lidera u Evropi.“ Srećni smo! Za one koji nisu upoznati, Pavlovski je oligarh blisko povezan sa Trampom. Čak i pre nego što je ušao u predsednički kabinet, samo šest dana nakon izbora 2024. godine, predsednica Siljanovska dočekala je ovaj elitni krug poslovnih ljudi.
Osnova je postavljena rano. Nije bilo teško predvideti da će Bajden – ili bolje rečeno, Haris- doživeti poraz. Za transakcioniste (oligarhe, posrednike moći), biznis i bliskost američkoj plutokratiji mnogo su važniji od ideologije. Da se ne zavaravamo, Hristijan Mickoski je bolji biznismen nego profesor. O tome mogu lično da posvedočim. Niko ne postaje bogat s profesorskom platom. što se tiče premijera, pa…
Mickoskijeva predstava bila je namenjena da prikaže američkoj publici „hrabru“ figuru koja je stajala u drugom redu u Minhenu, jednoj od retkih koja je aplaudirala američkoj potpredsednici. Da li je pomagač ili ne, Mickoski je već promenio gospodare i nije ga briga da li će da se neki evropski lideri uvrede. Istina je, bez obzira na to da li se slaže s Vensom (i Trampom) ili ne, postojalo je određeno zadovoljstvo u tome što su ove samoproklamovane evropske ličnosti konačno svesno spustili na zemlju.
To se dešava kada ste žrtva „porodičnog“ (evropskog) zlostavljanja – ponižavate se ponovo i ponovo, a ipak ostajete tihi i progutate to. Naravno, jedan mali detalj je prikladno izostavljen: Sjedinjene Američke Države su takođe deo iste porodice koja nas je svela na prosto teritoriju. U isto vreme, Mickoski je iskoristio priliku da izrazi koliko se slaže sa celokupnom političkom filozofijom Trampa, hvaleći se da se Makedonija bori protiv istog „zla“ (migracije) na našim granicama; rame uz rame sa nenaoružanim ratnim izbeglicama koje su pobegle iz svojih domova uništenih američkim bombama (ali to je takođe „mali detalj“).
Možda je problem kod mene: vrti mi se u stomaku kada neko počne da opravdava genocid ili „Rivijeru“ (u Gazi) ili kada širi ksenofobiju, nazivajući ljude u nevolji opasnim, ilegalnim, kriminalnim, psihički obolelim, teroristima, itd. Gledala sam video (Amerikanci snimaju sebe kao što su to radili izraelski kada su činili zverstva u Gazi) o ljudima koji su deportovani u lancima nakon što su ih vlasti „upecale“.
Vidite, tamo je sezona lova (zajedno sa smanjenjem budžeta), i ponekad čak i američki građani pate ako imaju pogrešnu boju kože. Mickoski je izjavio da ćemo odlučno stajati rame uz rame sa našim saveznicima u svakoj borbi. Slike naše izbegličke dece iz Grčke su mi bljesnule pred očima, i srce mi se slomilo. Što se tiče povećanja vojnog budžeta, naš bogati lider hrabro se složio da je „skromnih“ 2% BDP-a koje već odvajamo jednostavno nedovoljno. Moramo se žrtvovati više, jer jačanje američkog vojno-industrijskog kompleksa je, očigledno, naš najviši zadatak. Ta 2%? Samo dno, ne plafon, onoga što saveznici treba da doprinesu vojnim naporima.
Pripremite se: dok govore o okončanju rata u Ukrajini, nove pretnje će se zgodno pojaviti. U međuvremenu, naše bolnice će se urušavati, naše učionice će propadati, naše institucije će slabiti, ali uvek će biti novca za NATO.
Naš strateg ima velike ambicije. „Njegova zemlja“ će navodno igrati ključnu ulogu u tome da Sjedinjene Američke Države postanu veliki konkurent Rusiji i Kini. Bar, to je kako je Glas Amerike na makedonskom sažeo njegov govor: „Mickoski iz Vašingtona: SAD mogu postati direktan konkurent Rusiji i Kini preko naše zemlje“. Njegove stvarne reči su bile: „Nalazimo se pod snažnim finansijskim pritiskom iz te zemlje (Kine), ali jedini nedostajući deo u njihovoj ekonomskoj slagalici je upravo moja zemlja. Zašto moja zemlja? Zato što je to prirodna tačka preseka dva veoma važna panevropska koridora—Koridor 8 i Koridor 10.
Koridor 10 povezuje Južnu Evropu, praktično Grčku i njene luke, sa centralnom i zapadnom Evropom, dok Koridor 8, drugi najvažniji koridor za NATO, povezuje Crno more sa Jadranom. Praktično, oba koridora se presecaju na teritoriji mog rodnog mesta. I jedini nedostajući deo za ovog azijskog giganta je teritorija moje zemlje.”
Nije zaboravio ni na drugu veliku silu, Rusiju: „Takođe, američki gas kroz ovaj gasovod, koji će prolaziti kroz moju zemlju, biće ogroman konkurent ruskom gasu ka Centralnoj i zapadnoj Evropi“. Razumem pokorne i vazalske mentalitete. Ali gde je njegova regionalna vizija? Koridori postoje kako bi povezali upravo one zemlje za koje tvrdi da su naši prijatelji – Grčku, Srbiju, Mađarsku. Kako misli da će sada biti percipiran, ne u Moskvi ili Pekingu, već u Atini, Beogradu i Budimpešti?
A što se tiče Kine i Rusije, zašto ta nepromišljena antagonizacija? Čak ni Tramp ne igra geopolitičke šahove nepromišljeno, pružajući ruku kada je to potrebno. Zašto je Mickoski u tako brzoj potrazi za neprijateljima? Pokušava li da bude veći katolik od pape?
I šta tačno predstavlja ovaj „finansijski pritisak“ iz Kine? Trgovinski deficit je stvaran, ali to nije krivica Kine. Praktično ne proizvodimo ništa vredno za stavljanje na to, ili bilo koje tržište. I ako iko sme da pomene “dužničko ropstvo” i „kineske kredite“, ne smemo zaboraviti da su Bechtel i Enka već zadužili čak i naše pra, pra unuke.
Ako mislite, pa, ovo je dobro, mi smo na strani pobednika, Amerikanci će nas zaštititi,“ zapamtite: Tramp je otvoreno prekorio Evropu, rekavši da može da se pakuje i ode. A da li živimo u Evropi, ili ćemo biti anektirani poput Grenlanda? Ovo je isti Tramp koji je tokom svog prvog mandata podsmešljivo govorio o ideji započinjanja Trećeg svetskog rata da bi branio zemlju poput Crne Gore.
A kada Mickoski žali zbog dvostrukih standarda Evrope i mešanja u naše unutrašnje poslove, možda bi trebao da se seti Metjua Nimeca i Prespanskog sporazuma, blagoslovljenog od strane RAND korporacije tokom Trampovog mandata.
Da, cela Evropa je u haosu. Ali zar to nije bio naš cilj? Zar nismo mi ti koji smo se zaljubili u „nedovršenu evropsku simfoniju“? Mickoski, koji je nekada mucao pred Merkel i ponosno se hvalio da je „germanski student“, sada je odustao ne samo od Nemačke već i od Evrope u celini.
U isto vreme, Džefri Saks stajao je pred Evropskim parlamentom i rekao: „Tvrdite ruku sa Rusijom. Normalizujte odnose. Vratite se diplomaciji i saradnji. Ne dozvolite Amerikancima da zauzmu sve ključne pozicije, NATO, finansijske institucije. Vratite svoju politiku i interese.“ Ah, da, takođe nas je podsetio na večnu opasnost Kisindžera: „Biti neprijatelj Amerike je opasno, ali biti njen prijatelj je fatalno.“
Ali naš Mickoski? On je u fatalnoj ljubavnoj vezi, bezobzirno vara Evropu.
Tekst prenosimo uz saglasnost autorke, profesorke Univerziteta u Skoplju.
