Dan po dan i dani Čede Antića prerastoše u mesec Čede Antića.
Svetislav Basara
Nema dana a da na Politikinom portalu – možda i u štampanom izdanju koje se štampa za samo jednog čitaoca koji, pretpostavljam, i ne čita Rotopalankine rodomontade – Čeda Antić ne oduzme podršku studentariji i ne iznese neku katastrofičnu, kontrafaktualnu viziju buduće istorije.
Kao i Srbija, i srpska histerična politička scena je velika tajna. Pre početka manifestacije Dani Čede Antića u Politici – umal, grešna mi duša, ne napisah „ukraj Drine“ – mogao sam se zakleti da su Antićeve simpatije na strani onog dela srbske opozicije koji je desniji od Visoke i koji je zdravo nezadovoljan Visokim Učincima na polju ujedinjenja Srba Svih i Svuda…
Kad ono, međutim. Nakon što je primetio – ili mu je redakcijski kolegijum primetio – da ubeđivanje studentarije da se okane protestacija i da se posveti učenju, učenju i samo učenju ne donosi željene rezultate, Čeda se okrenuo teorijama zavere koje su, fakat, mnogo prijemčivije srpskim srcima (svih boja) nego učenje, učenje i samo učenje.Kad prilikom redovne inspekcije portala Rotopalanke čovek naleti na naslov: „Profesor Antić upozorava: Neko iz inostranstva bi mogao da zapuca“, odmah mu bude jasno da je to must read i da mu nema druge nego da klikne i da se obavesti ko bi to – i iz koga inostranstva – „mogao zapucati.“
Kao i svi desni srpski intelektualci koji drže do sebe, Antić je non-stop „veoma zabrinut“. Moja neznatnost tu desnu zabrinutost off the record pripisuje hroničnoj opstipaciji, profesionalnoj bolesti desničara kojom ih je zarazio veliki zatvornik, Ćosić. Ostaće, međutim, večna misterija kako ljudima koji pate od zatvora uspeva da budu dosadni ko proliv.
Dosada proističe iz neprestanog ponavljanja i apsolutne predvidivosti. Sledstveno je bilo apsolutno predvidivo – i dozlaboga dosadno – pročitati otkrovenije oduzimača podrške i razotkrivača zavere, Antića, da će taj „neko“ (iz nekog inostranstva) koji će zapucati biti „neko zlonameran“. Alal vera, Olivera.
Ne isključujem mogućnost da neko pripuca – ta se mogućnost nigde ne može isključiti, pogotovo ne u Srbiji – ali ako neko pripuca, uveravam Antića da će pucanj doći s domaćeg terena i da će pucati neko (jednostrano) „dobronameran“, nadam se da ćete razumeti šta je pisac hteo da kaže.
Antić bi kao istoričar morao znati da u Srbiji niko osim državnih uposlenika nikada (i slovima nikada) nije zapucao, da, nadalje, niko iz opozicije i inostranstva nikada nije ubio nikoga, osim možda iz nehata, ali da su srpski najamnici i uposlenici znali da zapucaju i po inostranstvu, a – kad se tako naredi – i u srpskog premijera.
Naravno da to Antić zna, ali pretpostavljam da su u njegovoj optici sve te pucnjave „dobronamerne“ i državotvorne. Uticaju opstipacije na srpsku politiku i kulturu biće posvećeno jedno Famozno – koje ću kao čovek klozetskih metafora posvetiti Ljilji Smajlovćki – ostaje mi tek toliko karakterologije da Antiću preporučim da proguta šaku laksativa i da se iskenja u za kenjanje predviđenom mestu.
Kurir, famozno
