Rade Veljanovski
I to se dogodilo. Na oduševljenje predstavnika vlasti, njihovih analitičara koji svi redom nisu kompetentni za oblast medija, i samog REM-a koji je zatražio intervenciju regulatornog tela iz Luksemburga, ALIA (Autorite Luxembourgeoise independante de l’audiovisuel), ovo telo je izreklo opomenu Televiziji N1.
Dogodilo se to zbog emisije „Fikus za šefa“ iz serijala „Junaci doba zlog“, u kojoj je predsednica Vlade Ana Brnabić, upoređena sa blagajnikom nacističkog logora Majdanek. REM je pomenuto poređenje okarakterisao kao neprikladno i banalizovanje zločina koji su se za vreme Drugog svetskog rata dogodili u Majdaneku, a Luksemburški regulator, iako je izrekao opomenu, konstatovao je da se u trenutnim političkim okolnostima u Srbiji problematični stav emisije mora da „tretira kao otvorena kritika politike vladajuće stranke, a ne govor mržnje usmeren ka Ani Brnabić“.
Nije, dakle ALIA izrekao neku tešku sankciju televiziji N1, svakako ne tako važnu da joj list „Politika“ posveti deo naslovne i celu stranu u subotu 3. juna. Može se, međutim postaviti pitanje, da li je regulator iz Luksemburga i sa ovom, blagom sankcijom, pogrešio?
Luksemburški regulator prenebregao je bar dva važna osnova za odnos prema slučajevima kao što je ovaj. Prvi osnov je Deklaracija o slobodi političke rasprave u medijima, koja je 2004. godine usvojena u Savetu Evrope i koju Srbija, kao članica ove organizacije, treba da poštuje, a takođe i regulator svake evropske zemlje.
U Deklaraciji se upravo govori o medijskom tretmanu nosilaca javnih funkcija, pogotovo onih najviših i naglašava da oni nisu više, nego, naprotiv, manje zaštićeni u javnoj sferi nego ostali građani. Ovaj dokument najpre podseća da „pluralistčka demokratija i sloboda političke rasprave zahtevaju da se javnost obaveštava o pitanjima od javnog interesa, što uključuje pravo medija da o političkim ličnostima i zvaničnicima prenose informacije koje ih predstavljaju u negativnom svetlu i da iznose kritička mišljenja o njima, kao i pravo javnosti da ih dobija“.
„Odlučivši da apeluju na poverenje javnosti, političke ličnosti su prihvatile da budu predmet javne političke rasprave, te stoga podležu stalnom javnom nadzoru i potencijalno žestokoj i snažnoj javnoj kritici putem medija u pogledu načina na koji su obavljale ili obavljaju svoju funkciju“ (Deklaracija, III).
Dalje se u Deklaraciji ističe da „zvaničnici moraju prihvatiti činjenicu da su, naročito putem medija, podložni javnom nadzoru i kritici“ što koincidira sa odredbom člana 8. našeg Zakona o javnom informisanju i medijima koja kaže da je „izabran, postavljen, odnosno imenovan nosilac javne političke funkcije dužan je da trpi iznošenje kritičkih mišljenja“.
Drugi osnov, koji je luksemburško regulatorno telo prenebreglo, je praksa Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu. Presude tog suda imaju trajnu vrednost i uputstvo su kako se treba odnositi prema sličnim slučajevima, čak i kada su donete u periodu pre uspostavlja regulatornih tela u državama Evrope.
Austrijski sud je 1986. godine osudio novinara Ligensa zbog nekoliko uvredljivih izraza u magazinu „Profil“ koji su bili upućeni tadašnjem kancelaru (predsedniku Vlade) Brunu Krajskom. Novinar je rekao da je način rada kancelara: „najniži oportunizam“, „nemoralan“, „nedostojan“, što je austrijski sud, jer tada još nije bilo regulatornog tela, kaznio. Evropski sud za ljudska prava je jednoglasno odlučio da je austrijski sud povredio Član 10. Evropske konvencije o ljudskim pravima, poništio odluku i naložio državi Austriji da isplati novinaru pozamašnu novčanu sumu.
U slučaju Obersšlik protiv Austrije, gde je novinar uporedio stavove visokog političara Slobodarske stranke sa nacističkim stavovima iz Drugog svetskog rata, što je teži primer upoređivanja nego u slučaju N1 i Ane Brnabić, Austrijski sud je kaznio novinara Oberšlika, a i ovoga puta Evropski sud u Strazburu poništio je tu odluku i naložio isplatu odštete novinaru. Ovoga puta usledilo je obrazloženje da se radi o „vrednosnoj proceni činjenica, a kada su u pitanju vrednosni sudovi, zahtev za potpunim dokazivanjem se ne može ispuniti“.
Sličan epilog imali su i drugi slučajevi u kojima se pravi poređenje ili ukazuje na ponašanja slična onim iz perioda nacizma.
Može se pretpostaviti da je luksemburški regulator, pritisnut stalnim primedbama našeg regulatora REM-a, konačno rešio da prvi put izrekne jednu sankciju Televiziji N1. Ali i ovaj primer je poučan. Ako je REM-u ovaj slučaj toliko bitan i na njemu insistira, to još više otvara pitanje zašto nije u velikom broju drugih slučajeva koristio svoje ingerencije i izricao mere za koje nije morao nikoga da konsultuje.
Primera govora mržnje, nasilja, promocije pravosnažno osuđenih ratnih zločinaca, čak njihovo uključivanje u program iz zatvora, bilo je u mnogo većem broju na televizijama koje su od istog REM-a, i posle takvih ogrešenja o zakon, moral i pravila novinarstva, dobile dozvole za nacionano pokrivanje. U takvom ponašanju našeg regulatora nije moguće ne uočiti stav, da bi kritičke medije trebalo istisnuti iz medijske ponude, a javnu sferu prepustiti samo apologetama vlasti.
(Autor je profesor univerziteta u penziji)
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
