понедељак, март 4, 2024

Mašine protiv učenja

Slične objave

Podeli

Aleksej Kišjuhas

Zašto su Golum i Mona Liza sličniji nego što to mislimo? Golum je lik iz Tolkinovog Gospodara prstenova, i istoimenog filma Pitera Džeksona (2001), a Mona Liza je Đokonda Leonarda da Vinčija (1503), naravno.

Ovo pitanje je na Tviter u postavio izvesni Kulturni tutor (Žculturaltutor) i ponudio sledeće sjajno objašnjenje.

Naime, slikari renesanse poput Đota, Leonarda i ostalih iznova su otkrili perspektivu, odnosno tri dimenzije, što nije bio slučaj u slikarstvu srednjeg veka. Slike su odjednom mogle da stvore iluziju stvarnog ili 3D sveta, ali je to rodilo nove tehničke izazove.

Kako kreirati dubinu, predstaviti svetlost, te pokrenuti ili animirati likove, sve na dvodimenzionalnoj površini slikarskog platna? Prisetimo se samo naših jednoobraznih žvrljotina na Bloku 5 na časovima likovne kulture u osnovnoj školi. Upravo zato, slikari renesanse (a posebno Leonardo) su detaljno izučavali geometriju prostora, difuziju svetla i ljudsku anatomiju.

Nakon mnogo pokušaja i pogrešaka, rezultat su bili trodimenzionalni prostori i ljudske figure pune života, pokreta i emocija. Uzmimo samo Mikelanđelovo Stvaranje Adama (1512) u Sikstinskoj kapeli nasuprot dotadašnjim dvodimenzionalnim i krajnje uštogljenim freskama.

STVARANJE ILUZIJE STVARNOSTI: Premotajmo nekoliko stoleća unapred, i stižemo do Goluma koji je u filmu Gospodar prstenova u potpunosti kreiran tzv. specijalnim efektima, odnosno kao kompjuterski generisana slika ili CGI.

Međutim, problem je ostao isti kao u renesansnom slikarstvu – kako „udahnuti život“ ovim kompjuterskim likovima? Kako da ne deluju veštački, neprirodno i kruto poput ikona? Tvorci kompjuterski generisanih slika takođe su morali da razumeju geometriju, svetlost i anatomiju, radi postizanja sve većeg realizma na filmu. Kako po telu padaju tkanine, gde se nalaze senke, kako na licu izraziti emocije?

O tome je podrobno pisao još Leonardo – i zato je Mona Liza prvi „psihološki portret“ u istoriji umetnosti. A Golum iz Džeksonovog filma smatra se prvom istinski uspešnom kompjuterski generisanom slikom. Kako navodi dotični Kulturni tutor, „Tvorci specijalnih efekata i renesansni slikari bili su suočeni sa istim problemom – kako stvoriti iluziju stvarnosti. Od difuzije svetlosti do načina na koji se rasteže ljudska koža, ovaj poduhvat zahteva detaljno proučavanje prirodnog sveta“. Jedni su slikali po platnu i tavanicama, a drugi rade na filmovima i video igrama, ali pokušavaju jednu te istu stvar. Sjajno, zar ne?

I sad, neki anonimni junak se dosetio da isto pitanje postavi popularnom i veštački inteligentnom softveru ChatGPT. „Iznesi mi sličnost između Goluma i Mona Lize“. Veštačko (ne)inteligentni odgovor glasio je: „Žao mi je, ali ne vidim nikakve inherentne sličnosti između Goluma i Mona Lize. Golum je izmišljeni junak iz romana epske fantastike, a Mona Liza čuvena slika Leonarda da Vinčija. Oni ne pripadaju istom mediju ili žanru, i nemaju nikakve očigledne veze ili sličnosti“.

I u tome je ceo kunst. Ona ljudska inteligencija i znanje su u mogućnosti da stvaraju kreativne i razborite veze između, na prvi pogled, nepovezanih stvari ili fenomena. A veštački inteligentni sistemi poput ChatGPT zapravo samo prepisuju postojeće ljudsko znanje. U pitanju je „visokotehnološki plagijarizam“, rečima istaknutog lingviste Noama Čomskog.

VEŠTAČKI PAMETAN PLAGIJATOR: Pre par nedelja, objavljena je nova verzija ovog veštački inteligentnog čet-bota (GPT-4). I koji je zaista sposoban za veoma napredno čitanje, prepričavanje, sažimanje, prevođenje i generisanje teksta i slika. Uspešno je položio niz standardizovanih školskih testova (malu i veliku maturu), pa i pravosudni ispit. Pa ipak, najslabije rezultate je postigao na testovima iz – jezika i književnosti. A u Novom Sadu, nedavno je obeležena dvogodišnjica osnivanja Instituta za veštačku inteligenciju Srbije, u društvu premijerke Ane Brnabić.

Tom prilikom, moglo se čuti i sledeće: „Mi pokušavamo da preslikamo kako ljudski mozak funkcioniše, i da rešavamo kompleksne probleme koji su ljudima teški, jer računar može mnogo više i mnogo dublje da razmišlja u odnosu na nas“. Čekajte, zaista? Hajde polako, i zauzdajmo svoje konje.

Na osnovu naučnih saznanja iz lingvistike, kognitivne psihologije i filozofije znanja, znamo da „veštačka inteligencija“ radi na potpuno drugačijim principima od ljudske inteligencije. Tekst, slike ili stihovi koje proizvode kreativni čovek i veštački inteligentan softver fundamentalno su različiti i po procesu i po rezultatima.

ChatGPT i ostali sistemi mašinskog učenja koriste hiljade terabajta podataka (tzv. big data) i zatim generišu statistički verovatne odgovore na zadata pitanja. I to je to. A uzgred, ko je stvorio ove velike podatke? Pa ljudska inteligencija.

„Veštačka inteligencija zasnovana na modelima mašinskog učenja“ samo su fensi reči za – prosto zapamćivanje činjenica. I što je i dalje puka reprodukcija postojećeg znanja. Priupitajmo ChatGPT za kreativnu ili kritičku interpretaciju nekog teksta – ovo će i dalje da bude interpretacija koju je ponudio neko drugi „sa interneta“, i koju je tada ukrao naš veštački pametan plagijator.

S druge strane, ljudski jezik i zaključivanje rade sasvim različito od veštačke inteligencije. LJudi barataju sa neuporedivo manje informacija u svojoj „bazi podataka“ (u svojoj glavi), dok opet neobično efikasno i brzo kreiraju zaključke, evaluacije i objašnjenja. Upravo zato možemo i da razumemo, da procenjujemo, ali i da kreiramo novo znanje.

Jednostavno rečeno, u pitanju je krucijalna razlika koju razumeju svaki školski pedagog ili učiteljica. Jedno je prosto memorisanje podataka ili bubanje gradiva, a nešto drugo su istinsko povezivanje, zaključivanje, analiziranje, procenjivanje ili kritičko mišljenje povodom određenih podataka. Upravo zato ChatGPT nije mogao da poveže Goluma i Mona Lizu, a tu vezu su verovatno (i sa lakoćom) razumeli svi čitaoci ove kolumne. Iako je Ilon Mask slavodobitno utvrdio da je „domaći zadatak mrtav“, univerzitetski profesori ističu da – odmah primećuju studenske eseje koje je napisao ChatGPT.

ULAGATI U – INTELIGENCIJU: I zato možemo da odahnemo. Roboti, kompjuteri ili mašine neće preoteti naše istinski kreativne i pametne poslove. Ovi softveri su neobično uspešni u prostim algoritamskim domenima poput programiranja ili prava, ali za najbolje karijere (i najviše plate) i dalje ostaje neophodna ljudska kreativnost, pa čak i u ovim oblastima.

Ili, uprkos smatranjima muškaraca, vožnja i parkiranje automobila su jedna prilično prosta rabota, te jednostavan inženjerski problem. I zato ih danas sa lakoćom obavlja veštačka inteligencija. Mnogo komplikovaniji zadatak za bilo kog pametnog robota predstavljaju tzv. „ženski poslovi“ menjanja pelena ili odlaganja sudova iz mašine za sudove.

A sve dok milioni inteligentnih robota ne budu projektovali zgrade, mostove i autoputeve, poučavali decu po školama i fakultetima, negovali stare i bolesne, menjali pelene ili pisali kolumne za novine, ne treba da brinemo za ljudske poslove. Kao ni za svetsku dominaciju zločestih računara. Prisetimo se 2001: Odiseje u svemiru (1968) Stenlija Kjubrika i Artura Klarka. Kad je HAL 9000 postao drzak i bezobrazan, Dejv ga je naprosto odvrnuo i ugasio šrafcigerom.

Plagiranje, usisavanje ili proždiranje gomiletine informacija sa interneta nije znak inteligencije. U pitanju je samo veštačka, odnosno računarska verzija takmičara-sveznalica iz Slagalice, učesnika lokalnih pab kvizova ili polagača testova opšte informisanosti. Ključna odlika svake istinske inteligencije nije prosta reprodukcija činjenica (Koji je glavni grad Burkine Faso?

Koja je formula za sumpornu kiselinu? Ko je naslikao Mona Lizu? Ko je režirao Gospodara prstenova?), već kreativno povezivanje i pružanje novih objašnjenja za stara pitanja. Ne šta su dostupne informacije, činjenice ili podaci, već kako da iskoristimo postojeće podatke za nešto novo i originalno. Veliki podaci (big data) i dalje su konačni ili ograničeni podaci, a univerzum znanja je doslovno beskonačan.

Istovremeno, neka (sa)znanja ostaju fiksirana, a neka druga se menjaju. Na primer, naši etički sistemi, odnosno mišljenja oko ropstva i rasizma, položaja žena i gej osoba. Ukoliko u svom zaključivanju i obrazovanju koristimo jedino postojeće baze podataka, osuđeni smo na status kvo.

Uprkos vaskolikom hajpu, veštačka inteligencija može da predstavlja pretnju po obrazovanje, znanje i učenje. Posebno ako je obrazovanje već preterano usmereno na testiranje i prosto memorisanje činjenica. Učitelji i profesori već muče muku sa plagijarizmom, a ovakvi softveri su samo još jedna prečica za loše đake i hronične prepisivače. I doprinose kulturi lakih rešenja i prostih ishoda učenja. A hvala evoluciji posredstvom prirodne selekcije, čovek je i dalje veoma jeftin, inteligentan i kreativan računarski sistem ili mašina. I kojeg ili koju, u svom domaćinstvu pod jorganima, masovno proizvode (za to) slabo kvalifikovani radnici i radnice.

Raspojasano oduševljenje veštačkom inteligencijom implicira naše duboko nepoverenje u ljude, u njihovu pamet i zdrav razum. Umesto izdašnog ulaganja u onu veštačku, hajde da ulažemo mnogo više u – inteligenciju? Naših građana i naše dece.

F Ploča i sočivo kompjutera HAL 9000 iz filma „2001 – Odiseja u svemiru“, deo izložbe „Stanley Kubrick: The Exhibit“ u Torontu (Kanada) (foto: Wikipedia)

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.