Branka Mihajlović
Obećala sam priču o rođendanskom poklonu mom najboljem drugu. Brzom voziću Pariz-Marsej kupljenom u radnji dečijih igračaka prepunih zavodljivih, jevtinih, svetlećih, pevajućih, bučnih, šarenih mamipara na glavnom šetalištu u Crikvenici.
U korpi prepunoj, rekla bih otpisanih nemaštovitih igračkica za roditelje sa plitkim dzepom, samo za mene se skrila lokomotiva milenijumskog voza kojim se putuje u normalnom svetu. Takoreći, francuski Soko iz mašte slavljenika.
Priča o voziću počinje koju godinu ranije kada mi je moj drug otkrio svoju opčinjenost vozovima. I predložio da uobičajeno ćaskanje po beogradskim kafićima zamenimo vožnjom beogradskim vozovima. Kojim vozovima, začuđeno sam upitala, kad je ukinuta železnička stanica, kad nema više pruge Beograd-Zagreb-Split odnosno Rijeka, kad se kroz Podlugove prolazi samo Čolinim šlagerom, kad u Peštu preko Subotice možeš tesnim kombijem ili vremešnim autobusima!
Ima, ima vozova, ubedjuje me drugar I ja se prepuštam izazovnoj avanturi. Spuštam se prvi put u podzemnu stanicu kod Vuka, nasleđe iz Miloševićeve ere, jedno od retkih koje nije ruševina da nas podseća na Srbiju koja je „pobedila NATO“.
Elem, podzemna stanica zvrji prazna, nas dvoje čekamo voz koji neće doći, gunđam u hladnoj metro stanici u gradu bez metroa. Na drugi kolosek ipak stiže voz za Borču, javlja jedva razumljiv stanični spiker. I zaista, ulazi išarani voz sa lokomotivom iz koje očekujem da počne da kulja para, sećanje na moju mladost, i za njom dva vagona za dva zalutala putnika. Ceo voz je naš! Ali šta ću ja u Borči? Ne smem da pitam svog ponosnog vodiča.
Klaj, klaj preko zvučnika neko nešto objavi, mi pročitasmo BORČA.
Siđosmo i nađosmo u prašnjavoj ulici kafić. Više liči na neugladni restoran ali zato kad se pojavi privlačna konobarica, utisci se namah promeniše. Moj drug uputi zavodljiv pogled I složi šmekerski smešak. Zbog ovog je trebalo doći u Borču.
Posle nekoliko dana, nova destinacija. Ovča. Ali promašismo voz pa stigosmo u Rakovicu. Kad tamo, ništa. Nema nikoga ko bi nam rekao kako da se vratimo. Na stubovima rukom ispisano: peron broj 1, peron broj 2…
Čekali smo dobrih sat dva i nekako pogodili peron za ukrcavanje. I najzad, moj uporni drug dočeka da poleti Soko za Novi Sad. Najzad smo u 21.veku. Pola sata do Novog Sada. Škljocaju telefoni. Uglavnom se snima tabla na kojoj piše neverovatnih 200 km na čas. Dokaz da se do NS zaista leti Sokolom.
E tad moj drug otkri o čemu sanjari. Da u Parizu sedne u francuski Soko I preleti do Marseja. A u Marseju, šta bi drugo nego potražio „francusku vezu“ u nadi da će sresti Džin Hekmana u detektivskoj akciji.
I tako, to postade česta tema u Tajmu u Nušićevoj ulici ili u dorćolskom Vaterlou. Razrađujemo sasvim ozbiljno plan puta. Kako stići do Pariza. Moj drug predlaže auto stopom. Kaže, proputovao je tako celu Evropu. Zaboravio samo jedan detalj. Da je to bilo pre pola veka.
Ostaje jeftina čarter varijanta Beograd- Pariz. A kako ćemo nazad? Tu proradi moja mašta. Kruzerom do Splita ili Rijeke ili Kotora. A onda je lako. Kod kuće smo.
I tako, mi se naputovasmo. Trajalo to nekoliko godina. Umorni od tolikog putovanja, prećutno odustadosmo od relacije Pariz-Marsej.
Vozić iz crikveničke svaštare odložen je na policu. Pitala sam druga da li ga provoza kadgod. Da li čuva našu izmaštanu avanturu. Ne, odgovori drugar. On završi kao čuvar mesečnih porodičnih računa.
A šta ste očekivali? Autostpom do Pariza i doručak sa Hekmanom u Marseju?
Izvor: facebook
Lepa priča, nostalgija, vozovi, najlepša su putovanja u mašti. Tada možemo sve.