Piše: Tomislav Marković
Pojavio se nitokuda, izmilevši iz nekog zabačenog džepa u mantiji počivšeg mitropolita Amfilohija, surfujući na talasu klerikalnih litija, koji je zapljusnuo Crnu Goru poput cunamija što se valja iz Srbije. Zaseo je u premijersku fotelju po milosti Božjoj i mitropolitovoj, krenuo u izvršavanje presvetle misije razvaljivanja i klerikalizacije države, početničio što se početničiti dalo, ali mu je brzo istekao rok trajanja, pao je kao proštac, povukavši sa sobom malu četu ličnih apostola.
Apostolska vlada otišla je u ropotarnicu istorije, a njen Mesija Zdravko Krivokapić do poslednjeg trenutka borio se da ostane na položaju na kojem se obreo pukim sticajem okolnosti, takoreći ironijom sudbine. Dao je sve od sebe da još malo posedi u premijerskoj fotelji, a i drugi su pomogli koliko su mogli, pre svega specijalni izaslanici Srbije i Rusije, ali je sve bilo uzalud. Džaba se Krivokapić držao zubima za naslon fotelje, sila gravitacije je bila jača, a i poslanički glasovi u Skupštini su pripomogli njegovom slobodnom padu u ništavilo. Zameo ga vetar, prohujao sa vihorom.
Odlazak u mrtvoj tišini
Kakva je euforija vladala u srbijanskim medijima onih dana kad je Rukoljub izabran za premijera. Slavili su i provladini tabloidi i opozicioni portali, vaskoliko srpstvo se ujedinilo u ljubavi prema Krivokapiću. Tako je to u Srbiji, stalno kukamo na vekovne srpske podele koje razdiru srž našeg nacionalnog bića, ali kad na dnevni red dođu takozvani nacionalni interesi – dojučerašnji zakleti neprijatelji naprasno zaborave na sve razlike i zapevaju zajedno u horu. Kad se radi o Srpskom svetu, Velikoj ili Homogenoj Srbiji, kad se pokrene pitanje teritorijalnih proširenja ili bar držanja susednih država, takozvanih srpskih zemalja, u pokornosti – tu sve razlike zaćute.
A danas, kad Zdravko pada brzinom munje sa svog svetovnog trona, nigde nikog u srbijanskoj javnosti da ga pošteno oplače, da za stradalnikom pusti suzu, mušku, najtežu. Zavladala opšta ravnodušnost, a neki čak i otvoreno likuju nad Rukoljubovom nesrećom. Istoričar za specijalne operacije Aleksandar Raković poručuje: „Za Zdravkovom vladom niko neće žaliti, Srbe je izdao i prevario!“ Čovek od kojeg je mitropolit Joanikije II onoliko naučio nije se tu zaustavio, već dodaje da je „Krivokapić izdao, prevario i sludeo srpski narod Crne Gore na čijem je talasu postao premijer, a zbog te izdaje Krivokapić je ostao bez podrške svesrpske javnosti u Republici Srbiji, Republici Srpskoj, našem okruženju i dijaspori”.
Gledam ove četničke portale, niko nekrolog da napiše, niko da zažali što je vlada pala, niko Zdravku u nevolji da se nađe, svi su na liniji rokera Rakovića, glasnogovornika Srpskog sveta. Dobro, njihove kriterijume nije lako ispuniti, njima ni Slobodan Milošević nije bio dovoljno radikalan. Za njih je idealan srpski lider Radovan Karadžić, a pomerač planina mislima, rab Božji Zdravko, ne može s njim da se meri. Da je na vlast došao neko ko bi ostvario vlažne četničke snove ispevane u pesmi „Polećela crna ptica, Pljevlja biće Srebrenica“, po Karadžićevom receptu, četničići bi ga sad iskreno žalili, kao što i dan-danas tuguju zbog Radovanovog zatočeništva i mrskog Haga koji ga je osudio ni krivog ni dužnog, samo zato što je počinio zločine protiv čovečnosti i genocid. Daleko je Zdravko od tog teškog srbnutog kalibra.
Ti su puti nedohodi
Pa ipak, tužno je gledati kako takav osebujan čovek odlazi u tišini, bez ispraćaja, bez reči, bez prigodnih govorancija i jadikovki. Mogla je bar ministarka četvororučica Vesna Bratić da raspali kakvu narodnu tužbalicu, valjda ju je baba i naricanju naučila, pa da zapeva iz bijela grla:
Evo danas treće jutro,
Zlo mi jutro!
Da te zovem i prizivljem:
Brate Zdravko!
Ispred Vlade zatrnjene,
Uh mi vazda!
Ne bi li mi doletio,
Moj sokole!
A ti mi se ne odzivlješ,
Krilat brale!
Trag ti ne znam, jav ne čujem,
Jad me čuo!
Moja vilo nad vilama,
Divna diko!
Moj sokole pod krilima!
Vesni lele!
Moj stečniče i donošče!
Punan dome!
Ja jadujem, ti ne vidiš,
Očni vide!
Ja jaučem, ti ne čuješ,
Jad me čuo!
Dušman te zbaci prije roka,
Bog ga kleo!
Anonimnost sad t’ uživa,
Njojzi blago!
Đe je tvoja kruta snaga?
Kruti sinko!
Rsom srzni, rukom vrzi,
Ljudski rsu!
Mišlju mani, goru mrdni,
Božja silo!
Otresi se od ništice,
Brate Zdravko!
Kao soko od rosice,
Moj sokole!
Ne dotrči, no doleti,
Kam da mi je!
Ministarku svoju tješi,
Vila u jad!
Ali ti se mnogo bojim,
Srce Zdravko!
Da se Vladi vratit’ nećeš,
Kuku lele!
Ti su puti nedohodi,
To znam divno!
Nego kukam i kukaću,
Živa dok sam!
Premijerska jadikovka nad zlehudom sudbom
Nažalost, ništa slično nismo čuli, jer je Vesna tvrda srca bila, pa je na premijera zaboravila. A bila mu je najbliža saradnica, bili su takoreći crkveni nokat i svetosavsko meso. Tako je to u životu, nesta portfelja – nesta prijatelja, pogotovo kod svetosavaca i ostalih zaklinjača u carstvo nebesko. Izgleda da je i sam Krivokapić slutio da ga niko neće ožaliti, da će ga svi ispratiti bezosećajnim pogledima, da će iščeznuti u sveopštoj indolenciji, pa se sam pobrinuo za sopstveni ispraćaj u nepovrat. Pred sam pad, Zdravko je sazvao konferenciju za štampu na kojoj je zakukao nad svojom zlehudom sudbinom, unapred, preventivno žaleći samog sebe.
Svašta je tu samozvani šef apostolata izgovorio, u skladu sa svojom navikom da naokolo rasipa nesuvislosti šarolikog spektra. Bodrio je sebe izjavom da mu ništa ne znači hoće li biti premijer dan više, pošto je već znao da mu je presuda doneta i da povratka nema, uprkos silnom trudu da se održi na vlasti po svaku cenu, ako treba i kršenjem zakona, njemu bar to nije teško. Izigravao je principijelnog čoveka odanog nekakvim idealima, igrajući ulogu koja mu nimalo ne stoji. Više se obraćao pokojnom Amfilohiju nego živim savremenicima, naglašavajući da je ispunio amanet čoveku kom je dao obećanje da će ukinuti Zakon o slobodi vjeroispovijesti.
Oproštaj od električne stolice
Hvalio je sopstveno strpljenje koje nije njegov lični izbor, već plod obećanja počivšem mitropolitu – „jednom od najvećih sinova ovoga naroda, najzaslužnijem za slobodu ovoga naroda”. Ispovedao se uživo, proglašavajući sebe za najvećeg patnika među mučenicima, i najvećeg nesrećnika među stradalnicima: „Trpio sam. Vi to bolje znate”. Trudio se iz petnih žila da glumi ravnodušnost prema političkoj funkciji i vlasti, ali je ono što zaista misli i oseća povremeno izbijalo na površinu mozga i na vrh jezika. Na primer: „Predsjednik Vlade u ovoj najljepšoj državi najljepši je posao“.
Na kraju je poentirao u svom stilu, poznatom kao galimatijas, govoreći kako „niko ne voli kad političari brane fotelje”, ali je njegov slučaj radikalno drugačiji. Evo i kako: „U mom slučaju se radi o električnoj stolici u kojoj sam sjedio od 4. decembra”. Možda čovek ipak ne bi trebalo da izgovori sve što mu na um padne, pogotovo ako je premijer i ako mu na pamet padaju samo rečenice pogodne da se nađu u nekoj “Antologiji ljudske gluposti” sastavljenoj po najstrožim kriterijumima, ali Zdravko s tim nema problem.
Njegov misaoni proces je oduvek bio transparentan, po principu – što na um, to na drum, pa šta bude. Tako je sad ispalo da ga je mitropolit Amfilohije smestio u električnu stolicu, to mu je kazna za litijašenje i odanost srpskosvetskom projektu. Nije lako Krivokapiću, večnoj žrtvi ljudske zlobe, svetskih zavera i ostalih neprirodnih nepogoda. Što je sasvim prirodno – da je Srbin biti lako, ta Srbin bi bio svako. Tako je govorio Rukoljub, jedini premijer u istoriji srpskog čovečanstva koji je izvršio elektrifikaciju sopstvene funkcionerske fotelje. Što bi rekla narodna lirska pesma: Najveća je žalost za Zdravkom. Ali, ta žalost je samo Zdravkova.
antena m
