понедељак, април 22, 2024

Lov na novinare

Slične objave

Podeli

Aleksej Kišjuhas

U logici postoji i logička greška koja se naziva „Reductio ad Hitlerum“ („Svođenje na Hitlera“, za one sa jeftinijim latinskim ulaznicama). U pitanju je česta praksa da se nečije ponašanje ili stavovi dovode u (in)direktnu vezu sa Hitlerovim, i zbog toga moralno diskvalifikuju.

Na primer, Adolf Hitler je (zaista) bio veliki protivnik pušenja, ergo, svako ko je za zabranu pušenja u kafićima je poput Hitlera, tj. nacista ili fašista.

Ovo je podvrsta logičke greške „ad hominem“, ali i pogreške zaključivanja po analogiji („krokodil je životinja i krokodili su opasni; pas je takođe životinja, dakle, i psi su opasni“).

Pogrešne analogije sa fašizmom su neobično česte u političkoj borbi, a najnovija među njima je odvratni ruski izgovor za vojnu agresiju na Ukrajinu kao „denacifikacije“.

Sovjeti su i odurni Berlinski zid (1961-1989) svojevremeno reklamirali kao odbranu i zaštitu od „fašizma“, a ne od boljeg života na Zapadu.

Drugim rečima, etikete „fašiste“ i „fašizma“ se neretko lepe baš svemu i svačemu što nam se ne dopada.

Ili što nastojimo da proglasimo za metu. A „fašizam“ nije baš svaka tendencija ka autokratiji, niti svaki progon političkih neistomišljenika.

Odistinski (neo)fašizam ipak mora da sadrži i bar sledeće elemente: ekstremni nacionalizam i antikomunizam, militarizam (masovnu mobilizaciju i glorifikaciju nasilja), političku diktaturu i odsustvo pluralizma, promociju stroge društvene hijerarhije, te elemente romantičarskog simbolizma (npr. mitova o budućem preporodu, mitova o dekadenciji modernog društva i slično).

Međutim, kao što je greška videti fašizam tamo gde ga nema – greška je i ne videti fašizam tamo gde ga ima.

U slučaju jezivih pretnji smrću novinaru i univerzitetskom profesoru Dinku Gruhonjiću – logičke greške nema. U pitanju jeste otvoreni fašistički progon, javni linč i lov na veštice.

Stara škola, takoreći. I pre i posle dolaska na vlast, fašisti u crnim ili braon uniformama su tumarali ulicama, upadali u prodavnice i stanove, te pretili i prebijali komuniste, intelektualce, Jevreje.

Prvo su spaljivali knjige (dakle, mišljenje), a zatim ljude.

U savremenom digitalnom društvu, granice između oflajn i onlajn života su porozne, pa fašisti više i ne moraju da izađu na ulicu.

Imamo podjednako organizovane falange internet botova (uz par slobodnih radikala), koji na poziv upućuju jezive pretnje nasiljem i smrću onlajn.

A ovaj put su pretnje naškrabane i farbom, oflajn ili (NS)uživo, sve isto poput grafita „Jude“ („Jevrejin“) po jevrejskim prodavnicama u Berlinu 1933. Isti takav svetonazor sada ispisuje grafite „Ustaša“ i pretnju smrću „Za večni dom si spreman“ na zgradi u Novom Sadu u kojoj sa porodicom živi prof. dr Dinko Gruhonjić.

Jer, „ustaše“, „poturice“ i ostali „izdajnici“ su naši „Jevreji“.

Isti ti fašisti su još u novembru 2020. na Dinkovoj zgradi, napisali „Pizdo ustaška, ovo nije tvoj grad, ni zemlja“ i „Ratko Mladić srpski heroj“, sa sve – neonacističkim simbolima. Da, neonacisti nekome spočitavaju ustašluk.

Pa onda, vratimo se logici i zdravom razumu.

Logička greška je jedino u sledećem: sam Dinko Gruhonjić je sveden na Hitlera (tj. ustašu) i ovako dehumanizovan u javnosti.

Time je otvorena sezona lova na njega, kao i na druge novinare i profesore univerziteta.

Šta se zapravo dogodilo, pa su Gruhonjiću danas ugroženi posao, zdravlje i život? Veliko ništa, ali biće da živimo u „spin diktaturi“ koja progoni i melje žive ljude, novinare i intelektualce po mrežama.

Na internetima se naprasno, isečeno i bez konteksta pojavio snimak Dinka Gruhonjića sa tribine iz prošle godine, gde on svedoči da ga srpski nacionalisti nazivaju „Sabahudinom“ (dakle, mrskim muslimanom).

A isti su mogli i da urade sledeće, a to je da „lepo“ uporede njegovo ime sa imenom zloglasnog komandanta Jasenovca, Dinkom Šakićem. I to je to, i to je sve, što je i sam Gruhonjić, čija je porodica takođe bila žrtva ustaških zločina, objasnio u odličnom i dirljivom autorskom tekstu za Danas („Ja sam Dinko Gruhonjić. A vi, što biste da nas koljete, pa vi ste Dinko Šakić“).

Ali, biće da nacionalisti ne znaju za (auto)ironiju i sarkazam, ili se prave upadljivo nevešti, pa je fekalija pogodila ventilator.

Dojučerašnji šef srpske BIA, a nosilac ordena ruske službe bezbednosti Aleksandar Vulin, Gruhonjića je otvoreno nazvao „ološem“ koji „predaje našoj deci i truje ih mržnjom koju oseća prema Srbima i Srbiji“.

U Skupštini Srbije, Milenko Jovanov takođe tvrdi da se Gruhonjić „poistovećuje sa ustaškim zločincem Dinkom Šakićem“.

Ubrzo je i Studentski parlament Univerziteta u Novom Sadu pozvao da Filozofski fakultet otpusti Gruhonjića zbog „govora mržnje“.

A prema kome i prema čemu? Jedino prema velikosrpskom nacionalizmu. Svako ko zaista prati rad Dinka Gruhonjića, što tvorci ovog progona tvrde da čine, dobro zna da je Dinko beskompromisni – antifašista.

Celu gužvu ne razumeju samo oni što radikalizovano ne žele da razumeju, i ne čitaju dalje od naslova u funkciji linča.

A proteklih nedelja, na meti „srpskog sveta“ bili su i novinarka Ana Lalić Hegediš, predsednica Nezavisnog društva novinara Vojvodine, kao i aktivistkinja Aida Ćorović, istoričar Milivoj Bešlin, televizijski voditelj Zoran Kesić i drugi.

Prisetimo se, od Dade Vujasinović (1994) do Slavka Ćuruvije (1999) i Milana Pantića (2001), već smo ubijali novinare u našem društvu i državi.

Pretučen je Teofil Pančić (2010), pod prozor Dejana Anastasijevića su postavljene bombe kašikare (2007), i spaljena je kuća Milana Jovanovića (2018). U slučaju Vujasinović i Anastasijevića, zbog izveštavanja i pisanja o srpskim ratnim zločinima, a Pantića i Jovanovića zbog pisanja o korupciji. Za Ćuruviju, ubistvo je bilo i medijski najavljeno („Ćuruvija dočekao bombe“ u tabloidu Politika Ekspres) – pod istim izgovorom „izdaje srpskog naroda“.

Prema nedavnoj analizi upravo Fondacije Slavko Ćuruvija, samo tokom 2023. godine, kritički mediji ili novinari bili su na meti napada tabloida čak 884 puta. Nije li i to svojevrsni pogrom?

I šta je još jedna smrt u takvoj medijskoj pripremi, te kampanji dehumanizacije i stvarne mržnje?

„Neprekidna potraga za domaćim izdajnicima, stranim plaćenicima, izrodima, odrodima, autošovinistima, slučajnim Srbima i ostalim dežurnim krivcima za sve naše nesreće spada u osnovne delatnosti samozvanih patriota u svim slojevima srpskog društva. Ništa tako ne može da ujedini patriotske profitere, režimske medijske kerbere i krvožednu rulju kao dobar neprijatelj. Čim nađu pogodnog žrtvenog jarca, čim sa vrha stigne signal kog treba spaliti na lomači, ljubitelji linča odmah malo živnu, prenu se iz svakodnevne čamotinje, pa počnu da daju mašti na volju, preteći klanjem, ubijanjem, streljanjem i vešanjem“, precizno je napisao Tomislav Marković.

Naprosto, u slučaju napada na Gruhonjića (i Gruhonjiće) u našem društvu imamo fašistički egzemplar: ekstremni nacionalizam, rasističko brojanje krvnih zrnaca, masovnu mobilizaciju i pretnju organizovanim nasiljem, čak i (neo)nacističko grafitiranje ili targetiranje na mestu života, uz poziv na smrt. U pitanju je (č)etnički čist, nepatvoreni fašizam, o čijim karakteristikama se (još uvek) govori, predaje i studente ispituje upravo na Filozofskom fakultetu.

A jedna montirana i/ili autoironična izjava jednostavno ne sme da bude povod za ugrožavanje života, bezbednosti, niti za progon unutar akademske zajednice i javnosti.

Sloboda govora je neprikosnovena za intelektualce i novinare na svakom mestu. Svoje radno mesto na univerzitetu, Gruhonjić je ostvario na osnovu javnih i veoma strogih naučnih i pedagoških kriterijuma, i koji obično ne postoje u ostalim segmentima našeg društva.

Ali hej, koga briga za nauku, znanje i veštine, ako mu tabloidna javnost i studentska moralna policija danas sude za verbalni delikt?

Biće da ponovo moramo da učimo same osnove slobodnog i demokratskog društva, kao i autonomije univerziteta.

Ili smo to zaista džabe krečili fasade naše demokratije, ukoliko se iza nje krije jedna monstruozna ideologija? Smrt fašizmu!

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.