среда, мај 29, 2024

Lea David: Prošlost nas ne može izlečiti

Slične objave

Podeli

BEOGRAD, 6. februara 2023. – U Centru za savremenu književnost krokodil sinoć je predstavljena knjiga Prošlost nas neće izlečiti čiji je autor Lea David, sociološkinja i istraživačica koja se bavi nacionalizmom i ljudskim pravima, sa fokusom na globalne i lokalne politike sećanja Holokausta i genocida. Promociju je moderirala Jelana Đurainović, a pored autorke knjizi su govorili pisac Filip David, istoričarka Olga Manojlović Pintar i novinar Bojan Tončić.

Govoreći o svom delu Lea David je rekla da je evidentno da se na prostorima bivše Jugoslavije “radi o diskursu izlečenja i diskursu pomirenja i oba se netačna!”

“Drugi je nevažan jer je iluzorno trideset godina zalagati se za pomirenje. Knjiga se, njen prvi deo, bavi društvenim, sociološkim i istorijskim razvitkom, prošlošću ideologije i ljudskih prava. Kada govorimo o moralnom sećanju, što je ono o čemu pišem, ono počiva na tri principa – suočavanju sa prošlošću, dužnost pamćenja i pamćenje iz persektive žrtava. Knjiga pokazuje da ne postoji malo nečega što se dešavalo u postkonfliktnim društvima, a u drugom delu knjige govorim koje su tu nus-pojave – nacionalizam ne slabi nego jača, a ljudi ne postaju više okrenuti ljudskim pravima”.

Lea David (Foto: portalforum.rs)

Žrtve moraju biti žrtve i nakon trideset godina i mi sada imamo nove marginalizovane grupacije. Knjiga se, istakla je, bavi usponom jednog novog globalnog fenomena. Nazvaću ga ovde, moralno sećanje. Ono propisuje standarde “ispravnog sećanja” i očekuje od svih država da se pridruže u rešavanju svojih nasleđa masovnih povreda ljudskih prava. Knjiga dovodi u pitanje jednu od najosnovnijih i najdublje usađenih pretpostavki ljudskih prava i tranzicione pravde: pretpostavku da je “ispravna” memorijalizacija ključni korak u procesu utvrđivanja moralne odgovornosti za zločine iz prošlosti, a time i nužno uspostavljanje vrednosti ljudskih prava u konfliktnim i postkonfliktnim diskursima. Ova studija ispituje da li takva standardizacija zaista doprinosti ‘pomirenju’.

“Ovde će najviše govora biti o fenomenu sećanja”, kaže istoričarka Olga Manojlović Pintar, ističući ekspanziju ideologije nacionalizma koji je doveo do njegove ekspanzije, navodeći “najeklatantniji primer Institut za suočavanje sa prošlošću. “Kako je moguće da je Socijalistička Jugoslavije (SFRJ) nakon Drugog svetskog rata žrtve – postavila u centar tog narativa?”

Olga Manojlović Pintar posebno ističe da “nije bilo nacionalnog imenovanja žrtava i zločinaca i da je taj isti narativ doživeo poraz”. Pažnju prisutnih istoričarka je podgila pominjući da je Zoran Gluščević u knjizi Život u ružičastom u posebom delu govorio da je Jasenovački cvet Bogdana Bogdanovića KIČ ‘koji veliča život a ne žrtvu’. To, kazala je, posetiocu omogućava da ispolji svoju agresivnost.

Olga Manojlović Pintar (Foto: portalforum.rs)

“Ovo što je uradila Lea predstavlja revolucionarnu analizu, a živi sam svedok svega što se dešavalo. Trideset godina kasnije situacije je još gora, zločinci se slave kao heroji…” David je rekao da je dosta učinila i međunarodna zajednica, navdeći primer Haškog tribunala, ali i pored toga mu se čini da na “Balkanu postoji nemoć očiglednog i da ljudi ne veruju u dokaze nego medijima i političarima”. On nije siguran, posle toliko pisanja i govorenja o dokazima – da li je nekoga ubedio. Naveo je i primer, razgovor dvojice profesora i znanaca, Sarajlije i Beograđanina. Profesor iz Sarajeva telefonom svom prijatelju od koga očekuje reč utehe i razumevanja, kaže da je u njegovom dvorištu TENK. Iz Beograda glas kaže: Hajde, bogati, nemoj i ti da se nasedaš na bošnjačku propagandu!

Filip David je uveren da će delo njegove bratanice na zapadu mnogi da pročitaju, ali ovde – teško. On je podsetio da je uvek govorio o značaju suočavanja sa prošlošću i da upornim radom treba i može da se menja kulturni model.

Filip david i lea David (Foto: portalforum.rs)

Pisac je pomenuo i čuveni apel Nikolaja Velimirovića na Kolarčevom narodnom univerzitetu koji je nekoliko godina pred Drugi svetski rat “veličao Adolfa Hitlera, koji je ‘jedini shvatio učenje sv. Save’ i da je jedini koji bi mogao da zaštiti Srbe. Je li se SPC izvinila zbog toha? Nije! On je pomenuo i noviji primer – masovne grobnice u Batajnici i dovoženje leševa kosovskih Albanaca – i istakao da je ostvarivanje ljudskih prava nemoguća po nacionalnom principu.

Agresor koji nije bio u ratu

Nema ratnih zločinaca, ovaj neosuđeni ološ i ološ koji je nepravedno prevremeno pušten sa izdržavanje kazne, što se poput metastaze šire javnim prostorom – heroji su naroda duboko zaglibljenog u amoralnost, nakazno poimanje vrednosti i iracionalne ideje o vlastitoj budućnosti, rekao je novinar Bojan Tončić.

“Poslednjih godina Srbija, zbog naraslog nacionalizma i ispoljavanja mržnje, koje ponekad ima neljudske i zastrašujuće pojavne oblike, prestaje da bude društvo civilizovanih jedinki u kojem institucije funkcionišu, ili se makar vidi nastojanje da se poštuju zakoni i elementarne norme ponašanja. Pođemo li od sintagmi koje Lea David iznosi kao osnovne principe moralnog sećanja – “suočavanje s prošlošću”, “dužnost da pamtimo” i “pravda za žrtve” – možemo konstatovati da su one u Srbiji danas tek obesmišljene karakteristike društva koje afektivno odbija istinu, budući da ga čine i milioni saučesnika u zločinima i sada već generacije koje sazrevaju u laži i institucionalizovanoj ili makar dozvoljenoj, često i poželjoj mržnji.

Bojan Tončić (Foto: portalforum.rs)

Mnogo toga što karakteriše srbijansko društvo danas moglo bi da se svede na rečenicu Slobodana Miloševića “Srbija nije u ratu”, kojom se utemeljuju laž i njene posledice, odnosno, ostvaruje posleratni kontinuitet sa zločinima i hegemonističkom velikosrpskom politikom i njenim posledicama po živote ljudi u Srbiji i regionu. U ratnim godinama Srbija “nije bila u ratu” dok su se u nju sa bojiša širom bivše Jugoslavije vraćali limeni kovčezi sa posmrtnim ostacima vojnika, rezervista i pripadnika državnih bandi, a na istim bojištima i u gradovima i selima ostajali leševi vojnika i civila. “Nije u ratu”, a godinama ima ratni budžet koji građane dovodi do prosjačkog štapa; nije u ratu, a šalje zaraćenoj strani oficire koje plaća, oružje, municiju…

Danas samo prebacimo ovu rečenicu u perfekat i dolazimo do državnog razloga: Srbija nije bila u ratu, pa ne mora da brine o invalidima rata, jer ih nema, o porodicama žrtava, o najmanje 80 hiljada hodajućih bombi, vlasnika postraumatskog stresnog poremećaja. Nije bila u ratu, pa nije počinila ratne zločine, nema svojih ratnih zločinaca, može da fingira suđenja i oteže postupke, poput onog za masovno ubistvo 1.313 Bošnjaka u Kravici kod Srebrenice.

Debakl institucija

Kad pitanje suočenja s prošlošću dođe u institucije, svedoci smo debakla identičnog iživljavanju huligana na tribinama sportskih borilišta. Opozicioni poslanik i šef države raspravljaju o tome ko je i kako ratnog zločinca Vladimira Lazarevića, naredbodavca brojnih zločina na Kosovu, otpremio u Hag, optužujući jedni druge zbog te izdaje heroja. Koji je – konstatujmo – osuđen na 14 godina zatvora. Dikcijom haške presude “Lazarević je učestvovao u planiranju i sprovođenju zajedničkih operacija koje je izvodila VJ i time znatno doprineo činjenju krivičnih dela od strane VJ tako što je pružao logističku, materijalnu i pomoć u ljudstvu, iako je imao osnova da zna da će zločini biti počinjeni. Na primer, uprkos tome što je dobio informacije o zločinima kao što su ubistvo, silovanje, pljačka i razbojništvo , koje je u maju 1999.  počinio MUP u zoni odgovornosti 37. motorizovane brigade VJ, Lazarević je nastavio da odobrava zajedničke operacije VJ i MUP-a, kao što su napad na selo Dubrava 25. maja 1999. koji je uključivao prisilno raseljavanje kosovskih Albanaca.”

Afirmacijom zlikovca koji je u Hagu izgovorio “nirnberšku odbranu”, da je samo “radio svoj posao” i izvršavao naređenja i to ne dobrovoljno, državni zvaničnici ulaze u pregovore sa Albancima, predstavnicima žrtava, što je, u kontekstu suočenja, dokaz da je neobuzdani nacionalizam postao jedan od temelja državne politike i vizije budućnosti.

Primeri dominantne laži i nasilja

Ratko Mladić, zapovednik srpskih snaga u Bosni i Hercegovini osuđen za genocid, preselio se u legendu i na zidove Beograda. Zasad nema izgleda za to da se odatle ukloni; nisu za istinu zainteresovani ni oni koji ispisuju grafite kojima ga veličaju – zanemareni adolescenti koji se u vreme počinjenja genocida nisu ni rodili, ali, ni eksponenti vlasti. Dan nakon prikazivanja svirepe likvidacije petorice Bošnjaka u Trnovu koju su jula 1995. godine realizovali i snimili pripadnici srbijanske državne bande Škorpioni, u televizijskoj emisiji sadašnji predsednik države izgovoriće: Srpski narod nije kriv, već ste vi krivi što hoćete da mu nametnete krivicu, što hoćete da kažete da su krivi i (Radovan ) Karadžić i Mladić i svi ostali Srbi koji su junaci, a ne zločinci i krivci. Za to ste vi krivi, a ne ja i ne ceo srpski narod.

(Foto: portalforum.rs)

I vlast i brojni opozicioni prvaci tretiraju Mladića kao nacionalnog heroja. Svodeći mural sa Mladićevim likom na komunalni problem, “o kojem se može razgovarati”, gradonačelnik Beograda Aleksandar Šapić rekao je: “Ne znam ko je šta radio tokom rata u Bosni, jer tamo nisam bio. Ono što znam, jeste da je Ratko Mladić branio srpski narod i, verovatno, da nije bilo njega, Srbi iz Bosne bi završili slično Srbima iz Hrvatske. Bili bi ubijani i na kraju protjerani sa svojih ognjišta”, ocenjuje ugledni vaterpolista.

Predsednički kandidat mora da voli Mladića

Svoju fascinaciju nepatvorenim zlom izneo je i Zdravko Ponoš kao predsednički kandidat na prošlogodišnjim izborima: “Ratko Mladić je jedna tragična ličnost. Ja sam imao priliku da Ratka Mladića upoznam na početku rata u Kninu, čovek koji je meni imponovao kao oficirčina. On je ideološki tada bio komunista, ali to nije važno, takva je bila vojska. On je radio briljantne stvari u Bosni i Hercegovini. Snage pod njegovom komandom uradile su i neke brutalne zločine. Za te zločine odgovarao je on, odgovarali su neki pojedinci. Ali zato ne treba da odgovara ni cela generacija, ni ceo narod, zločini su takvi da uvek neko personalno odgovara za to”, progovara Ponoš.

Uz slavljenje zločinaca ide i mržnja prema pripadnicima drugih nacionalnosti.

Zemljom ovom ime tvoje večno će se oriti/Protiv poturica roda svoja uvek ćemo se boriti – parola je koju su, uz skandiranje Ratku Mladići isturili navijači Crvene zvezda na rukometnoj utakmici protiv Novog Pazara, nakon čega je RK Novi Pazar istupio iz takmičenja u Prvoj rukometnoj ligi u sezoni 2021/2022. Reč je o incidentu dovoljnom za uvođenje vanrednog stanja u državi, a vest je gotovo prećutana u državnim medijima, a na toj utakmici je delegat utakmice rekao predstavniku gostiju da čuje samo skandiranje Napred Zvezda!

Usamljeni: Protest Građanskog demokratskog foruma kod murala Ratku Mladiću u Beogradu (Foto: portalforum.rs)

Pravosudna, pak, priča o pravdi za ubijene u srebreničkom genocidu i njihove porodice ima na momente zastrašujuće razmere, odnosno, otkriva se kontinuitet državnog posla Srbije u etničkom čišćenju istočne Bosne pravosudnim prikrivanjem.

Pred Specijalnim odeljenjem za ratne zločine Višeg suda u Beogradu u toku je suđenje osmorici pripadnika Specijalne brigade MUP Republike Srpske optuženih za masakr civila tokom genocida u Srebrenici, streljanje 1.313 Bošnjaka na farmi Kravica. Ne sudi se za genocid, jer ta imenica za srbijansko pravosuđe postoji samo u teoriji, ali se, uz teške procesne probleme i očito naloženu opstrukciju koju kreira režim, sudi za masovno ubistvo počinjeno 14. jula 1995. u selu Kravica.

Prema optužnici, osmorica optuženih koje je predvodio Nedeljko Milidragović zvani Neđo Kasapin ubili su 1.313 ljudi u hangaru zemljoradničke zadruge u selu Kravica, u opštini Bratunac, kao i ispred i u neposrednoj okolini hangara. Ubijeni su, tužilačkom terminologijom, “bosanski muslimani”, a u optužnici se navodi da je Kasapin komandovao jedinicom čiji su pripadnici zatvorili žrtve u hangar i ubacivali bombe i kroz prozore pucali automatima na žrtve. Potom su pozvali preživele da izađu i pobili ih rafalima automatskog oružja.

Proces protiv osmorice optuženih obeležila je direktna opstrukcija republičkog tužioca koji punih godinu i po nije imenovao tužioca za ratne zločine, zbog čega su zamenici tužioca koji zastupaju optužnicu ostali bez ovlašćenja.

Negiranje i neljudskost

Negiranje genocida i drugih zločina protiv čovečnosti nastavlja se, dakle, bez ozbiljnijeg razloga za nadu da će dolazeće generacije moći da saznaju istinu.

Ko će mladim ljudima koji uistinu ne znaju ništa o tome što se dogodilo kazati istinu.

I, da ostale nacionalnosti i u ovom bestijalnom kolopletu ne ostanu “uskraćene” – na dugačkoj listi pogodnih za isijavanje mržnje su i Hrvati i Albanci. Svedočili smo nedavno fizičkom napadu na hrvatske državljane u Novom Sadu, zbog reči “kazalište”, mada, sudeći po motivaciji nasilnika gosti Evropske prestonice kulture iz Zagreba nisu ništa morali da izgovore.

I još jedan prećutani i zataškani slučaj organizovane bestijalnosti – pre tačno godinu dana pripadnici huliganske skupine vređali su na vaterpolo utakmici Crvena zvezda-Šabac trenera domaćina Mirka Vičevića, skandirali nacionalističke slogane, a čitav meč je na njihovom delu tribine bio istaknut transparent sa natpisom “Hrvat, Šiptar, Balija, nisu moja bratija”.

Foto: miruhbosne.com

Dve stotine mladih, patriotski nastrojenih i vaspitno zapuštenih, dovoljno za biopsiju društva koja pokazuje poražavajuću dijagnozu. Uzora nije reprezentativan, ali da jeste, bojim se da bi nalaz bi bio poodmakla faza raspadanja. Pesme su se čule i u dvorani, u kojoj niko od službenih lica nije reagovao. Delegat susreta nije želeo da vidi transparent  mržnje prema Hrvatima, Albancima i Bošnjacima, nije naložio njegovo uklanjanje, naravno ni pražnjenje dela tribine sa koje se čulo i “Delije, delije, hajmo svi u glas/Mirko Vičević nikad deo nas”.

Dan kasnije Mirko Vičević, svetski šampion sa reprezentacijom Jugoslavije, Hrvat iz Kotora, napustio je Beograd.

Srbija je izgubila dušu i čast

Nema opravdanja za Srbiju koja postaje, kazao bi Srđa Popović, krvavi banditski brlog, negujući i tetošeći hodajuće produkte vlastitih agresija. Oni imaju svog Ratka Mladića, realizatora genocida, masovnih zločina pre i nakon njega, prihvatiće čak i istinu o njegovim zlodelima, budući da doživotni haški robijaš nije ubijao Srbe, već njihove vekovne neprijatelje.

Srbija živi rat, sumanut kao i svi koje je vodila protiv suseda u poslednjoj deceniji prošlog veka, ratove u kojima je, kazaće prognanik iz Beograda arhitekta Bogdan Bogdanović, “izgubila dušu i čast”, što je “rezultat srpskog nacionalizma, te neverovatne ludačke istrajnosti u stvaranju velike Srbije”. “Ovako ili onako, tek u minulom ratu, u srebreničkoj tragediji, ponos srpske rasne supremacije se razigrao do epskog pseudo besa. I to još pomalo na neki slavjano-serbski-ruski način. Da, bilo je u kolektivnom orgijanju zlikovaca – počinitelja nekog usijanog deseteračkog ludila, za koje je srpsko pseudo epsko fraziranje ponudilo svoj početni impuls”, zaključuje Bogdan Bogdanović.

Ono što kolokvijalno nazvamo političkom voljom, dakle, zadugo neće biti volja većine, ali, civilno društvo se ne oslanja na institucije sistema, već realizuje svoju paralelnu, alternativnu misiju obrazovanja i memorijalizacije. Misiju istine”, rekao je Tončić.

Dragan Banjac