петак, април 12, 2024

Latinka!

Slične objave

Podeli

Aleksej Kišjuhas

Kada se kaže Latinka – svi znaju o kome se radi. O istorijskoj ličnosti, političkoj gromadi i intelektualnoj veličini. Ali i svojevrsnoj savesti srpskog društva.

Latinka Perović je preminula u 89. godini života, a mislili smo da će živeti zauvek. Međutim, njena misao će još dugo odzvanjati Srbijom, baš kao i njen veličanstveni trag. Latinka ostaje toliko značajna i zato što joj niko nije mogao osporiti intelekt, marljivost, talenat, harizmu, kao i uticaj.

Odvažna, razborita, nepokolebljiva, impresivno bistra do poslednjeg dana života – vaistinu više nema takvih ljudi. Poput prepoznatljivog imena koje je nosila, bila je moderna žena koja je neumorno radila i sanjala o srpskom društvu kao podjednako modernom, pluralnom, evropskom i zapadnom. Ali hej, „Latini su stare varalice“, poručuje naš narodni pesnik.

MAJKA “DRUGE SRBIJE”: Latinku su otuda prozvali i „Majkom Druge Srbije“, kao da je to nešto uvredljivo. Ona se zaista „nije mirila sa zločinom“, i bila je među najistaknutijim kritičarkama velikosrpskog nacionalizma.

„Mase u Srbiji su se uglavnom okupljale oko jednog cilja: stvoriti veliku državu u kojoj će živeti ceo srpski narod. To je uvek bio prioritet srpske politike koji se nije menjao još od 19. veka; on je određivao ne samo odnose u Jugoslaviji, nego i odnos Srbije prema Evropi“ ili „Ono što je za ovo društvo važno jeste slika koju imamo o sopstvenoj ulozi u procesu krvavog raspada Jugoslavije. Bez toga je nemoguć moralni i duhovni oporavak“, govorila je u razgovoru sa Tamarom Nikčević (Vreme, 18. jul 2013). I zato je bila prokazana kao jeretik u onom delu našeg društva koji je te zločine počinio i/ili nacionalističke narative podržavao.

I koji još uvek strukturno održava lažnu sliku o ulozi Srbije u ratu, dok usput promoviše tzv. srpski svet umesto – modernog sveta.

Latinka je u srpskom društvu bila prokazana i prezrena i mnogo ranije. Kao sekretarka Saveza komunista Srbije od 1968. do 1972, bila je formalno najmoćnija žena u SFR Jugoslaviji u ovom relativno kratkom periodu.

Međutim, konstantno je sumnjičena za – „antisovjetizam i zapadnjaštvo“. I opet, kao da je to nešto uvredljivo. Kad je, zajedno sa Nikezićem (predsednikom CK SK Srbije), zahtevala unutrašnju demokratizaciju partije umesto jednog konzervativnog kursa, te dosledni federalizam, nacionalnu ravnopravnost, kao i široke društvene reforme u Jugoslaviji, usledila je gruba i brutalna – čistka, odnosno progon.

Ostavke na funkcije tada su podneli i Nikezić i Latinka, te Bora Pavlović (sekretar Gradskog komiteta Beograda), Mirko Tepavac (savezni sekretar inostranih poslova), a solidarno se povlači i Koča Popović. U ovoj čistki tzv. „srpskih liberala“, ubrzo je po celoj Srbiji smenjena čitava politička generacija funkcionera i direktora preduzeća sa modernim i reformskim svetonazorima. Sama Latinka je ubrzo isključena iz partije, te političkog i javnog života.

„Sklonjena“ je u akademsku kulu od slonovače (Institut za istoriju radničkog pokreta), uz zabranu da objavljuje narednih osam godina. To jest, da se bavi svojim (novim) poslom naučnice. Uzgred, kako to da je laskavu titulu disidenta dobio Dobrica Ćosić, a ne Latinka Perović?

PROPUŠTENA ŠANSA: Dakle, krajem oktobra 1972, ili pre tačno pola stoleća, smenjen je dream team srpske politike – Latinka, Nikezić, Tepavac, Koča, i mnogi drugi. Danas je postalo jasno da je u pitanju bila i prva i poslednja (propuštena) šansa da se Srbija modernizuje kao društvo.

Bio je to fundamentalni događaj za istoriju naše Republike, o čemu impresivno i argumentovano piše istoričar Milivoj Bešlin u dvotomnoj studiji Ideja moderne Srbije u socijalističkoj Jugoslaviji (Akademska knjiga, 2022). Jer, ukoliko iz politike i privrede proteramo moderniste i reformiste posvećene unutrašnjem razvoju Srbije (umesto nacionalističkim politikama), da li zaista treba da iznenađuje šta je usledilo posle? A to su krvoločni raspad Jugoslavije i sunovrat srpskog društva.

Kao naučnica, Latinka Perović je pre svega bila istoričarka srpskih (i ruskih) političkih ideja, i teoretičarka (izazova) srpske modernizacije. Objavila je čak 22 knjige, i priredila je još 21. Svoju knjigu Dominantna i neželjena elita (Dan Graf, 2015) posvetila je Univerzitetskoj biblioteci Svetozar Marković („koja je godinama bila moje skrovište“).

Posvećeno se bavila srpskim narodnjaštvom (savremeni politički vokabular bi rekao – populizmom) od 19. do 21. veka. To jest, dugotrajnom srpskom političkom tradicijom jedne partije koja insistira na tzv. narodnoj državi i narodnom jedinstvu, ujedinjenju svih Srba u jednu veliku državu, te na odbacivanju Zapadne Evrope. Svojim naučnim radom, ona dokazuje da su naslednici socijalističkih ideja Svetozara Markovića bili radikali Nikole Pašića, koji kreiraju spomenutu zamisao o jednoj narodnoj partiji i narodnoj državi. I što su radikalska politika i naprednjačka stvarnost koje živimo i danas.

S tim u vezi, ako zaista želimo da razumemo politike i ideologije Slobodana Miloševića i/ili Aleksandra Vučića, čitajmo Latinku Perović. Radi se o idejama, i radi se o procesima, a ne o ličnostima. Upravo zato, bila je i krajnje relaksirana oko naših dnevnih politika i površinskih trabunjanja, uviđajući istorijske procese dugog trajanja.

Kao što je i uporno raskrinkavala srpske nacionalne i političke mitove („Izvinite, Srbija nikad i nije bila u Evropi; to su iluzije“). Našu antimodernu i antievropsku orijentaciju čitala je iz identiteta koji se uporno oslanja na pravoslavlje, konzervativizam i politiku imperijalizma prema susedima.

SIMBOL MODERNE SRBIJE: Latinka je, naravno, bila i predmet akademskih napada, i sa desna (Milo Lompar) i sa leva (Mira Bogdanović). I predmet čestih osporavanja, od spočitavanja za cenzuru stripova i panka, do famoznog antisrpstva ili autošovinizma. Večernje novosti su praktično likovale povodom njene smrti (i neka su). I ja sam joj zamerao preterivanje oko uloge i značaja Zorana Đinđića, a možda i nekritički odnos prema srpskoj levici, ali – koga danas briga za to?

Pa ona je u 27. godini bila i predsednica (naslednice) Antifašističkog fronta žena, krovne ženske organizacije u Jugoslaviji. U razgovoru o Latinki, ne smemo da zaboravimo ni rodnu perspektivu, odnosno činjenicu da je bila gotovo jedina žena u muškom svetu partijske nomenklature. I predsednica Saveta Naše Borbe (1995-1998), uglednog lista iz kojeg nastaje i dnevni list Danas. Latinka zato i danas živi kao udarni simbol moderne Srbije, ili bar naše težnje ka istoj.

I sad, i hajde jednom za svagda – Latinka Perović tačno nikada nije bila neprijatelj Srbije ili Srba, naprotiv. Latinka Perović je samo bila neprijatelj srpskog nacionalizma. Boreći se za drugačiju, pluralnu, evropsku i modernu Srbiju, ona je bila istinski srpski patriota, iako je taj pojam izgubio na značenju i smislu. NJena vizija i politički kredo glasili su – Srbija koja se razvija u dubinu, a ne u širinu. A postoji li šta patriotskije od toga?

I zato, mnoge ljude jeste pogodila smrt jedne sekretarke CK SK Srbije od pre 50 godina, odnosno jedne istoričarke koja se bavila opskurnim političkim idejama iz 19. veka. Kako to? Pa, tako što je Latinka Perović bila i ostala moralna vertikala ovog društva. Krhka vertikala, rečima Marka Nikezića, ali ipak vertikala. Kao i potporni stub. Zapravo, Latinka je bila i ostala – naša bolja mogućnost. I jedno toliko živo ili pak vitalno svedočanstvo o toj boljoj mogućnosti. Pa i zato što je uporno odbijala da – umre.

Na kraju, velika mi je čast i golema privilegija što sam – i lično poznavao Latinku Perović. Do proklete pandemije, godinama smo se susretali i razgovarali. Bar jednom mesečno, a u jednom širem i probranom društvu kod Dušana Mijića. I svi smo tada mnogo (na)učili od nje kao naučnice, istoričarke, i direktne svedokinje jednog vremena i trajne državne politike.

Dođavola, Latinka je sporadično govorila i o samom Titu („Onda meni Tito kaže…“), pa se svi stresemo jer smo u prisustvu žive legende. Međutim, nikad senilna, i nikad davež, što jeste biološki podvig za osobu rođenu 1933. godine, i sa takvim društvenim iskustvom i kalibrom. Naprotiv, Latinka je racionalno i smireno razotkrivala slojeve, te uzroke naše propasti i nevolje. Bila je drugarica, kao i gospođetina teške kategorije, a umela je i da popije pivo.

Zato valja reći i sledeće. Uprkos strogim, oštrim i hirurški preciznim rečima o tragici srpskog društva – Latinka je zapravo bila jedna izuzetno topla i srdačna osoba. Uvek nasmejana i radoznala, sa mirnim i dubokim očima koje su izazivale poštovanje. Govorila je tiho (iako piskutavo!), smireno i precizno. Iako jeste dominirala svakom situacijom, zahvaljujući svom autoritetu i harizmi, bila je i nepojamno ljubazna, pažljiva, dobronamerna i skromna. I tako ću je pamtiti.

Uostalom, nakon svakog našeg razgovora, uvek je iskreno pitala za moju suprugu („Kako je Biljana? Molim vas, pozdravite je od mene“), a zatim i za našu decu. Naime, bila je neobično optimistična oko mladih ljudi u Srbiji. Besramno sam ponosan i zato što je Latinka čitala svaku moju kolumnu za Danas. A pošto je prezirala svaku patetiku, ova kolumna joj se ne bi dopala. Beskrajno će mi nedostajati. Baš kao što će Latinka! nedostajati i Srbiji.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.