Fragmenti iz dnevničkih beleški: I bi mržnja!
nedelja, 9. oktobar 2022.
Pišemo 2028. godinu. Roman Vladimira Sorokina predočava nam slike diktature cara Ivana Groznog. Komjaga, glavni junak distopično/satiričnog romana Dan opričnika kaže: „Skupljam snagu za mržnju neprijatelja. Brusim svoj duh. Da, neka crknu dušmani našeg Boga i našeg Gospodara. (…) A neprijatelja ima ko’ šodera, tu nema priče. Taman je Rusija uskrsnula iz Sivog Pepela, tek što je došla k sebi, tek što je pre šesnaest godina naš Vladar, Otac naš, Nikolaj Platonovič položio kamen-temeljac Zapadnog Zida, i taman počeli da odbijamo sve što je spolja dolazilo, sve što je strano, a iznutra opet đavolsko – dakle, na to je iz svih pukotina, poput skolopendri, tih štetočina, počeli da nadiru neprijatelji. Naša država je uvek imala svoje spoljne i unutrašnje neprijatelje, ali tako nemilosrdna borba sa njima nije bila toliko zaoštrena kao u Doba Ponovnog Rođenja Svete Rusije.” Sorokinov roman govori o jednom danu istočnih diktatura, uistinu, međutim, prikazuje istočnjačku diktaturu naših dana. Dan opričnika otkriva jednu radikalno drugačiju diktaturu u odnosu na Orvelovo znamenito delo – 1984. Ovo potonje se odvija u modernom svetu, dok Sorokin u svom delu u feudalni svet projektuje moderna oruđa. To simbolizuje, na primer, supermoderna toljaga. Ona je bila karakteristična za carizam, za staljinizam, za putinizam. Komjaga iz romana, masivni je alkoholičar na drogama, i kliče ruskoj ortodoksnoj crkvi.Prema mišljenju kritičara, Sorokin je stvorio sjajnu parodiju postmodernog romana, možda baš zbog toga i smatram Dan opričnjika najboljim postmodernim romanom.
ponedeljak, 10.oktobar 2022.
Putin nemilosrdno bombarduje ukrajinske gradove.
četvrtak, 13. oktobar 2022.
Filozof Mikloš Tamaš Gašpar neprestano upozorava na opasnost fašizma. Ako dobro razumem, nije reč samo o stranačkoj politici, već o nekoj vrsti habitusa. Pitanje je, dakle, zašto se svrstavaju uz fašizam i oni koji se čitavog života nisu interesovali za politiku. Otkud ovo naglo „prosvetljenje”? Da li fašizam ima neku specifičnu, nepoznatu privlačnu snagu? Rečenica Mikloša Tamaša Gašpara je zaista pun pogodak. „Jer fašistička energija je danas najveća istorijska novost”, piše na portalu Transindex. „Mnogi iščekuju novost, trijumf, uspeh, razbijanje zamornih autoriteta, i neke sukobe manjeg intenziteta, rušenje ikona. Jer kategorički imperativ poprima svojstvo ikonopoklonstva. Ništa manje nego govor na gori”. Bojim se da u državnom kapitalizmu današnjice mnogi očekuju trijumf i uspeh, skoro svakodnevno čujem da je danas poštena afirmacija nemoguća, zato i uzvraćaju cinizmom na izopačenost sistema. Jedan od ovih cinizama – ne svaki – otvara vrata prema fašizmu. Jedne batine, jedna tuča može doneti uspeh, naravno, samo onda ako „ikonoborci” prethodno brižljivo izaberu koga će da prebiju. Batinaši će se pre ili kasnije postrojiti u fašističke falange.
petak, 14. oktobar 2022.
„Jer što je umrlo, sahranjeno nije, čega si se odrekao, nije zaboravljeno…”, pisao je Babič. Danas je situacija mnogo gora: ono što su sahranili, još nije umrlo; a onog što je zaboravljeno, nisi se odrekao.
subota, 15. oktobar 2022.
Već nekoliko nedelja traje pobuna učenika u Mađarskoj. Na scenu stupa nova generacija koja se i ne seća tranzicije.
ponedeljak, 17. oktobar, 2022.
Sa Anikom, od ranog proleća skoro svakodnevno razgovaram o Trećem svetskom ratu koji se za sada lukavo šunja prema nama, osećamo samo njegov dah. Prisećam se početka Drugog svetskog rata, napredovalo se korak po korak, a onda je najednom izbio. Nešto se slično dešavalo i u slučaju južnoslovenskih ratova – doduše, u malom. Diplomate su jurcale od jednog do drugog grada, političari su se zalagali za dijalog i mir, a pri tom su generisali mržnju. U svetu koji je smrdeo na barut, nisam hteo da poverujem da će doći do rata. Razum mi je govorio da drugog puta nema, a emocije su mi tu opciju odbacivale. Ne, i ne! Šta je ono Hitler rekao? „Stoleća će proći ali iz ruševina naših gradova i spomenika kulture iznova će se roditi mržnja prema onom narodu koji je, u krajnjoj liniji, odgovoran za sve: prema međunarodnom jevrejstvu i njegovim pomagačima”. I bi mržnja! Nagomilavala se u ogromnim količinama, čekala se samo varnica. Mrzeli smo sve što je strano, sve što je drugačije, mrzeli smo one ideje i ideale koji nisu bili naši, a nacionalizam slavodobitnom svetlošću obasjava mržnjom zadojene duše. Na kraju ćemo se mi sami, uzajmno mrzeti. Sutra ćemo već mrzeti i demokratiju. Fanatični očevi neodgovorno šalju mlade u smrt, samo zato da bi pokazali da je Putin u pravu. Ali najpre su na front slali tuđu decu. Ratoborni očevi, međutim, ne bi smeli zaboraviti da u ovom ratu nije reč samo o Ukrajini. Leševi leže na ulicama, ali pobednika neće biti. Naposletku će i njihovi sinčići dospeti na klanicu u ratu u kojem se Putin, njihov obogotvoreni političar, mašio oružja. Najjeziviji predznak je nemoćno iščekivanje. Fanatizam. Mržnja.
utorak, 18. oktobar 2022.
Temerin. (…) Kasno uveče stižemo kući. Na televiziji gledam i slušam vesti. U Evropi se zaratilo. Srbija se bori sa hiljadu i jednim problemom, usred ekološke krize, da ne kažem katastrofe planetarnih razmera. U Novom Sadu policija tuče i hapsi ekološke aktiviste, koji pokušavaju da zaštite jedan od zelenih pojasa grada od nasrtaja antiekološke gradske uprave. Nažalost, ne prvi put. Veoma me je sramota. U Novom Sadu trebalo bi postaviti spomen-ploču sa uklesanim izvinjenjem upućenim novim naraštajima, izvinjenje što smo izazvali ekološku katastrofu. Moramo znati da svaki uništeni kvadratni metar zemlje, svako pojedino posečeno stablo staje po jedan ljudski život. Ono što se dešava u ovom gradu, ravno je vandalizmu.
sreda, 19. oktobar 2022.
Roman Godine, francuske spisateljice Ani Erno, dobitnice ovogodišnje Nobelove nagrade za književnost za mene je opčinjavajuće delo, već i zbog toga što se kao autor romana Nesahranjena prošlost, na neki način osećam legitimisanim. Autobiografski roman Ani Erno ne zatvara se u porodične priče, njen roman je sa generacijskog stanovišta napisana duhovna panorama druge polovine 20. veka. I za ovaj roman važi Maraijeva misao: „Autobiografija je samo onda legitimna, ako pisac svoju ličnu egzistenciju oseća kao organsku dopunu mikrokosmosa univerzalne egzistencije. Dakle, pisac ne izveštava o tome šta se sa njim i oko njega dešava, već o tome kako se svet dogodio u njemu.” Ernoova je izabrala jedan drugi moto: Autor jednog je Hoze Ortega i Gaset (Nemamo ništa osim istorije, a ni ona nije naša), a drugog Anton Pavlovič Čehov (Zaboravljaju nas. To nam je sudbina – ništa ne možemo učiniti protiv nje). Autobiografija Ani Erno jeste rekvijem za 20. vek. Na jednom listu romana čitam: „20. vek je završen bilansom: sve su popisali, kategorisali, vrednovali, otkrića, književna i slikarska dela, ratove, ideologije, kao da bismo u 21. vek morali da stupimo praznog sećanja”. Baš tako, s otetim sećanjem ulazimo u 21. vek, oteli su nam, ili opljačkali našu prošlost.
četvrtak, 20. oktobar 2022.
Posle nekih četiri godine ponovo pred javnošću. Organizatori su poslali kola i, zahvaljujući tome udobno smo putovali, sa Anikom, na osiječki PunKt Festival, gde su studenti Akademije umjetnosti u Osijeku priredili jedno intermedijalno veče o Neoplanti.
Autonomija, preveo Arpad Vicko
