Svetislav Basara
Toplotni udari su sve vreme šestarili po vazdušnom prostoru iznad Novog groblja. Brže-bolje se sklonih s pripeke u kafanu za daće „Božur“, strateški pozicioniranu na tački zlatnog preseka Groblja oslobodilaca Beograda, Jevrejskog groblja, Novog groblja i nepoznatog broja neobeleženih pasjih grobalja (kojima je legion bilo ime).
Naručih limunadu s ledom, izvadih iz džepa Crvenu svesku i, da bih prekratio vreme do početka Albaharijeve sahrane – mada sam ga time samo produžio – zapisah: Albahari je sada u čänjid bardou.
Na Albaharijevu sahranu sam iz predostrožnosti krenuo sat i 55 minuta pre zakazanog termina, tumaranje po Novom groblju, pronalaženje Đinđićevog groba i uviđajne radnje potrajali su šezdesetak minuta, od kafane „Božur“ do Jevrejskog grobja nije bilo više od 80 metara, imao sam još oko 40 minuta na raspolaganju, svejedno, nije to bila nikakva garancija da neću zakasniti na Albaharijevu sahranu.
Heidegger je svojevremeno iskopao teorijsku zamku vremenu i strpljivo čekao da vreme u nju upadne, vreme je ponekad upadalo u rupu teorije, ali bi odmah isteklo i Heideggeru pokazalo šipak.
Koliko god čovek imao vremena na raspolaganju, dovoljan je trenutak nepažnje da zakasni bilo gde. Pomisao da bih, iako decenijama nigde nisam zakasnio, mogao zakasniti na Albaharijevu sahranu, da je to realna opasnost, ako ne i realnost, izazva toliko jak napad panike da – da bih si dao narodni odisaj – u nekoliko skokova visokog rizika ponovo otrčah do trafike, kupih još pet primeraka Politike i tri primerka Novosti (više nije bilo, rasprodati), krvnički ih iscepah u najsitnije forncle i dodatno izgazih nogama.
Utom pred trafiku dotrča zajapureni konobar. „Gospodine, zaboravili ste da platite piće.“ Poučen rđavim isksustvima, konobar je mislio da sam pobegao da ne bih platio limunadu.
Vratismo se zajedno u avetinjski prazan „Božur“.
Lepo se videlo da je konobaru pritisak skočio na 230/120. (Koliki je bio moj, nisam smeo ni da mislim.)
Naručih još jednu limunadu s ledom, morao sam se neprestano hidrirati.
Na Viber mi odnekud stiže šaljiva poruka: Šta kaže Zećanin kad vidi guštera u bašti? Kuku, ene ga Lacosta u paprike. Čist zen, pomislih. Abahari je voleo zen budizam, pomislih. Setih se – ne sećam se da li sam to negde pročitao ili mi je Albahari rekao – da se u mladosti nosio mišlju da ode u Japan, u neki zen manastir. „Nije bilo razlike u činu odlaska u ješivu ili u zen manastir“ – rekao je (ili sam pročitao) – „i jedno i drugo je podrazumevalo bežanje od sveta, a ja sam bio spreman da u punom trku pobegnem od njega, misleći da je svet najveća smetnja za otkrivanje vlastite suštine.“
Gde bi svetu kraj bio da i papa razmišlja kao Albahari.
(Famozno – Kurir, 29. avgust 2024)
