петак, мај 24, 2024

Kuvana žaba i Putin od kartona

Slične objave

Podeli

Autor: Vera Didanović

Ima li, zaista, dovoljno razloga za očekivanje da će se Srbija distancirati od Rusije i da li računica na osnovu koje se donosi odluka podrazumeva i strah od unutrašnje pobune

Sada već imamo hiperinflaciju znakova na osnovu kojih deo javnosti zaključuje da je srpska vlast donela odluku o proevropskom pozicioniranju – što, u ovom trenutku, podrazumeva i uvođenje sankcija Rusiji. Jače od tvrdnji da ćemo nastaviti „još snažnije da idemo ka EU“ – što je bila centralna tema prve od deset tačaka u obraćanju Aleksandra Vučića upriličenog u vreme đurđevdanske proslave – na takav zaključak upućuju povremena kritička izveštavanja provladinih medija o Vladimiru Putinu, ili činjenica da je manifestacija „Besmrtni puk“, na poziv ruske ambasade, održana bez prisustva vrha vlasti (osim proruskog ministra bez portfelja Nenada Popovića i direktora Srbijagasa, socijaliste Dušana Bajatovića).

Ipak – manifestacija koju je osmislio aktuelni ruski režim jeste održana, a kartonski Putin i veliko latinično slovo „Z“, simbol ruske agresije na Ukrajinu, potom su dominirali iznad glave ministra policije Aleksandra Vulina dok je polagao venac na Spomen-groblju oslobodilaca Beograda.

Istog dana, naslovna strana Politike izgledala je kao da je urednik sedeo u nekoj kancelariji u Kremlju. Nije li, zato, malo prerano za ocene o prozapadnom zaokretu? I da li je eventualno oklevanje Srbije da se pridruži politici EU „samo“ posledica energetske zavisnosti i očekivanja pomoći u borbi za Kosovo ili postoje i drugi, unutrašnji faktori – kakav je, recimo, strah od reakcije javnosti, ali i pojedinih delova vlasti?

Pominjana je već mogućnost da julovac radikalnih stavova Aleksandar Vulin nekim ambasadorskim poslom bude udaljen sa centra političke scene.

Dačićev opstanak u vladajućoj koaliciji i dalje je neizvestan, a procene pravljene na osnovu iskustva govore da bi, ukoliko bude potrebno, lider SPS-a i njegova stranka mogli da prilagode uverenja ključnim potrebama trenutka. Ali, u bolje obaveštenim političkim krugovima, njih dvojica i nisu tretirani kao „najtvrđi“ proruski elementi u vladajućoj nomenklaturi, već je ta titula vezana za ministra spoljnih poslova Nikolu Selakovića, poznatog po dobrim vezama sa Crkvom i uticajnim desno orijentisanim intelektualcima koji rado potpisuju „patriotske“ peticije. Ovih dana i on prati trend zaklinjanja da je „naš prioritetni cilj brži evropski put“, kako bismo „ojačali vladavinu prava“ i privlačili investicije. Sve to, ipak, uz dodatak da neće biti uvođenja sankcija Rusiji – što prostor za spekulacije o njegovoj reakciji na eventualnu odluku o sankcijama ostavlja otvorenim.

Bivši lider demokrata, danas profesor Bojan Pajtić ipak ne vidi mogućnost da bi u redovima SNS moglo doći do pobune u slučaju odluke o distanciranju od Rusije. „SNS je klijentelistička organizacija u čijem vrhu se nalazi ono najgore što su SRS, DS, DSS, G 17 i druge partije imali u svojim redovima. Ovi politički abonenti nisu ni trepnuli, a zamenili su svoje dotadašnje političke opcije dijametralno suprotnom strankom. Ne očekujem da će u njihovim redovima biti značajnije tektonike u slučaju uvođenja sankcija Rusiji, jer su to ljudi bez ideologije. SNS je stranka preletača. Kleptokratska organizacija ljudi bez ugleda i integriteta koji se grčevito drže partije čiji ih predsednik javno prezire i tretira kao krpe“, kaže Pajtić.

I on i Dragomir Anđelković, politički analitičar, prilično suprotnog pogleda na svet, međutim, ocenjuju da bi raširena proruska orijentacija građana dovela do masovnog izražavanja nezadovoljstva. „Istraživanja su listom pokazala da Putin čak ima više pozitivnih poena među Srbima nego sam Vučić“, kaže Pajtić. Anđelković, ipak, ocenjuje da je reč o „sekundarnoj rusofiliji“, kao posledici doživljavanja Zapada kao faktora koji nam otima KiM, odnosno podržava antidejtonsku centralizaciju BiH.

„Iz toga proizlazi mnogo veća podrška Rusiji, koja se prepoznaje kao sila koja nam, u meri koliko to može, pomaže u odbrani nacionalnih interesa – nego što bi ona bila realna da Zapad prema nama vodi pozitivniju politiku“, kaže Anđelković. Kao posebno zanimljivu, on ističe činjenicu da je među Vučićevim biračima i veća naklonost prema Rusiji nego kod građana svrstanih uz neke naglašenije profilisane nacionalne stranke (gde je takođe veoma visoka).

„Tako nastrojena većinska javnost burno bi reagovala u slučaju uvođenja sankcija Rusiji od strane zvaničnog Beograda. Nezadovoljstvo bi se sigurno snažno iskazalo u vidu masovnih i upornih protesta“, kaže Anđelković. I on veruje da, s obzirom na karakter Vučićeve vlasti unutar partije koju predvodi, u prvom trenutku nije za očekivati da bi u vrhu bilo prevelikog otpora bilo kakvoj njegovoj odluci, pa eventualno i onoj o drastičnom distanciranju od Rusije. „No, pošto bi se nezadovoljstvo građana sigurno masovno izlilo na ulice – uključujući i veliki deo pristalica SNS-a i funkcionere na nižim nivoima – partijske pukotine bi se zasigurno brzo proširile do samog vrha. Ništa ne podstiče otpor kao primer drugih i sigurnost koju uliva masovnost neskrivenog nezadovoljstva“, kaže Anđelković.

Upravo zbog svesti o šteti koju bi mu uvođenje sankcija Rusiji nanelo u biračkom telu, Vučić, prema oceni Pajtića, medijski „kuva žabu“ pripremajući svoje glasače za kopernikanski obrt u spoljnoj politici. On veruje i da je Vučić svestan da pristalice Rusije neće mirovati ukoliko povuče taj potez, već je moguće da se nezadovoljstvo izlije na ulice uz učešće prilično heterogene, ali povelike grupe ljudi, u kojoj bi svoje mesto našao deo Crkve, pojedini tajkuni i neke desne političke organizacije.

„Tačno je da režim kontroliše ili bar blisko komunicira sa većim brojem desničarskih organizacija, ali ne treba biti veliki matematičar da bi se razumelo da u većini tih desnih političara – aktivista – analitičara ipak čuči ambicija. Većina njih bi mnogo više volela da bude na Vučićevom mestu, nego na njegovoj uzici i ne treba mnogo računati na njihovu lojalnost ukoliko stvari krenu nizbrdo“, kaže Pajtić. On dodaje i da će uvođenje sankcija Rusiji neminovno naneti štetu svim ekonomijama, pa i srpskoj, pa će režim sve teže šminkati leš i ekonomiju devastiranu nekompetentošću i korupcijom uz sve veće napore proglašavati za „ekonomskog tigra“.

Evropa je, kaže Pajtić, Vučiću potrebna zbog stranih investicija i grantova, ali ne i kao uzor na koji način urediti državu i društvo. „Prvi čovek SNS se plaši Zapada zbog svoje ratnohuškačke prošlosti i kriminogeno-mafijaške sadašnjosti. Ni po koju cenu ne želi da završi kao Milošević ili Sanader“, kaže ovaj sagovornik. Prema njegovom mišljenju, naprednjacima nikako ne odgovara da preduzmu korake protiv Rusije a da pri tome nemaju na koga da prebace bar deo odgovornosti.

„Zbog toga valja očekivati da će Vučić u narednom periodu učiniti sve da nekako odobrovolji Zapad i izbori se da SPS bude deo režima, ali uz određene koncesije na štetu socijalista, kao što je držanje Dačićevih kadrova podalje od spoljne i bezbednosne politike, uz resore koji su po svojoj prirodi u međunarodnom smislu neutralni.

Sve u svemu, paradoksalno, Vučićev rezultat na izborima nosi premise Pirove pobede. Građanima Srbije desila se velika tragedija – u veoma opasnom vremenu na čelu države nalazi se ucenjen čovek koji će odluke uvek podrediti razlozima lične bezbednosti, slobode i očuvanja kapitala zgrnutog za ovih deset godina. Ova lična opterećenja gospodara Srbije čine situaciju nepredvidivom, što će težak period koji je pred nama učiniti još težim“, kaže Pajtić.

Anđelković, međutim, ne veruje da Vučić želi da se okrene protiv Rusije „jer bi to u sadašnjim okolnostima u vezi sa srpskim interesima značilo veleizdaju“. „Sumnjam, koliko god da mu je prioritet povlačenje po sebe korisnih poteza, da su njegova lična ubeđenja antiruska, te da je spreman da u istoriju uđe kao lider koji je izgubio Republiku Srpsku. Ali, ako iz nekih svojih razloga uprkos svemu tome razmatra mogućnost raskidanja sa Rusijom, kao vešt političar svakako je svestan pogubnog efekta koji bi brzi potezi na tom planu imali po njegovu vlast. Bio bi otvoren proces koji bi nju, prvi put od 2012, realno mogao brzo da ugrozi“, kaže Anđelković. On veruje da bi drugačije stajale stvari kada bi Beograd sa Zapadom postigao neki kompromis u vezi sa Kosovom i Republikom Srpskom, te uspeo građane da ubedi da je tako zaštitio makar minimum srpskih nacionalnih interesa.

„Ako bi se to predstavilo kao nešto što moramo da platimo udaljavanjem od Rusije, bitno bi se umanjila eksplozivna energija koja bi sa tim bila povezana na planu unutrašnje politike. No, za sada nije ni na vidiku bilo kakva za nas koliko-toliko prihvatljiva ponuda Vašingtona ili Berlina. Naprotiv, od Srbije se u paketu traži da pravi ustupke u vezi sa odnosom prema Rusiji, Srpskoj i Kosovu“, kaže Anđelković.

Sve u svemu, dodaje on, uvođenje sankcija u predstojećem, čini se ne baš kratkom periodu, isključivo će ostati u domenu (geo) političkog i propagandnog pingponga, bez ikakve konkretizacije. A pošto veruje da bi uvođenje sankcija bilo preskupo i za vlast i za Srbiju, Anđelković zaključuje da, samim tim, u vezi sa Moskvom, verovatno, do daljnjeg neće biti ni većih turbulencija na našoj političkoj sceni, „koliko god da je realno da bude nastavljena, sa ciljem umanjivanja kredibiliteta Rusije, obrada srpske javnosti po principu `kuvanja žabe`“.

Pajtić, s druge strane, veruje da će ove godine tavorenje u „političkoj sivoj zoni“ prestati da bude moguće. „Vlastima u Srbiji je sa Zapada upućena jasna poruka – ubuduće spoljna politika može biti samo `crna` ili `bela`. To, praktično, znači da EU i SAD rat u Ukrajini simbolički i politički doživljavaju kao napad na NATO i one koji nisu eksplicitno sa njima smatraće svojim neprijateljima. Od naše zemlje će se očekivati da Rusiji uvede bar neki vid sankcija“, kaže.

Ta poruka je saopštena otvoreno, ali ne znamo baš čime je „garnirana“ na sastancima sa zapadnim predstavnicima, među kojima su, uz američke, najagilniji nemački. I to toliko da je Vučića, nakon što se prošle sedmice u Berlinu sreo sa kancelarom Šolcom i šeficom diplomatije Analenom Berbok, u Beogradu sačekala nemačka ministarka odbrane Kristin Lamberht. Ove sedmice stigao je i specijalni izaslanik nemačke vlade Manuel Saracin, ali, kako kaže – bez štoperice, „jer ne postoji vremenski okvir za ono što EU očekuje od regiona“.

Postoji, međutim, rok za formiranje vlade, a odluka o njenom sastavu mogla bi da bude najkonkretniji pokazatelj spoljnopolitičkih planova srpskog eksperta za kupovinu vremena. A zgodno će pasti i termin njenog saopštavanja – usred leta, po vrućini, u vreme odmora, kad se osetljive vesti najlakše proguraju.
(NIN)