Na Univerzitetu u Nišu, prvi je Filozofski fakultet ušao u studentsku blokadu. Moji studenti na drugoj godini studija francuskog jezika i književnosti grupno su dolazili u moju kancelariju da analiziramo aktualna zbivanja. Naše debate trajale su i po četiri sata. Uz blokaderski entuzijazam išla je i bojazan da se bunt ne završi s novogodišnjim i božićnim praznicima, na šta je režim i računao. Pošto je januar doneo pun zamah blokadama, studente je obuzeo borbeni optimizam. Nije ih brinulo da li će blokade potrajati do leta, do jeseni, do kraja godine. Bolje je da izgube jednu studijsku godinu, nego da izgube budućnost u ovoj zemlji – ponavljali su.
Nermin Vučelj
U februaru, moji studenti, koji nisu iz Niša, uveliko su bili u svojim gradovima i selima i tamo učestvovali u građanskim protestima. Povodom predstojećeg Studentskog edikta u Nišu, poslao sam im imejl 25. februara, u kojem sam konstatovao da je na redu preispitivanje šta i kako dalje, i prosledio im tekst profesora Slobodana Sadžakova „Šta je ostalo od gneva”, uz poruku da se u tom tekstu otvaraju ključna pitanja u vezi sa studentskim i građanskim protestom, a koja bi trebalo svi da postavimo sebi, da ne bismo suzili pogled na političku stvarnost i podlegli naivnoj euforiji kroz karnevalizaciju pobune. Potom sam 12. marta održao sesiju na Gugl-mitu sa studentima, podelio svoju bojazan da li će predstojeći 15. mart u Beogradu napraviti iskorak ka neophodnoj jasnoj i direktnoj političkoj artikulaciji. Studenti su rekli da očekuju prekoret, pad režima, ali je u njihovim glavama bilo maglovitio i nejasno kako taj preokret može da se desi.
U aprilu i maju, na našim sednicama Nastavno-naučnog veća učestvovali su i studenti-plenumaši. Nisu pristali na to da odblokiraju rad Fakulteta. Poručili su da će ostati u blokadi sve dok se ne ispune studentski zahtevi, makar to trajalo i tri godine. Tada još nije bilo političkog zahteva da se raspišu izbori. U junu sam se sastao sa svojim studentima i oni su tada bili zabrinuti a ne više protestno euforični kao u februaru.
Zvanično, naš fakultet nije izašao iz blokada. Međutim, od 18. avgusta, ispiti se regularno drže. Ostao je blokaderski dekor kao muzejski eksponati u holu naše fakultetske zgrade: iscrtane krvave šake na prozorskim staklima, transparenti, jedna učionica i dalje služi kao blokaderski arhiv. Studente koje srećem na ispitima upitam kako sagledavaju sadašnju situaciju. Jedni odgovaraju da ne znaju, a drugi da je pobuna poražena.
Kuda, onda, ide Srbija? U protekloj godini studentske i građanske pobune vidim dve faze: u prvoj, od novembra do marta, Srbija je išla u jednom pravcu: studenti su određivali smer, nametali događaje, vodili su igru. Režim se spoticao – red nasilja, red uzmicanja, red zastrašivanja, red dodvoravanja. Nudio je stambene kredite studentima, navodno ispunjavao postavljene zahteve – da se objave dokumenta o rekonstruciji Železničke stanice u Novom Sadu, da odgovaraju napadači na studente i građane u njihovom tada petnaestominutnom održavanju pošte nastradalima. Čak je i Vlada pala, a batinaši su uhapšeni.
Zvučni top je prekretnica. Zato što je izostala adekvatna i pravovremena reakcija. Režim se uspravio, i počinje druga faza u kojoj on vodi igru. Pljušte predsednička pomilovanja batinaša. Pad nadstrešnice je postao teroristički akt. Studenti se zatvaraju i tuku, kriminalci su obukli policijske uniforme. Naprednjački funkcioneri gađaju flašama i polivaju šmrkovima građane u protestu. A u prvoj fazi smo gledali kako građani u Nišu na ulici jure naprednjačke funkcionere.
Odmazda nad prosvetom i kulturom: Peta beogradska, Jovina, niški Stevan Sremac, Narodno pozorište zatvoreno, naprednjački Fakultet za srpske studije nastaje otcepljenjem tri departmana iz sastava Filozofskog fakulteta u Nišu. Zaokret u korist režima nastao je zbog političke naivnosti i nevičnosti blokadera i plenumaša, zbog toga što se ograđuju od svih antirežimskih pokreta komunicirajući jedino preko saopštenja i gotovih predloženih rešenja koja bez diskusije treba prihvatiti, zbog toga što su ostali zatvoreni u ponavljanje istog, zato što je u javnosti nametnuta cenzura i autocenzura kritičkog mišljenja, i zato što, naposletku, nismo ni imali pravi generalni štrajk na koji su studenti pozivali u prvoj fazi borbe. Pravi štajk je kad stanu i državna uprava, lokalna samouprava, svi sektori na budžetu, a jedino je prosveta bila u generalnom štrajku, zato je jedina i postradala.
Osvrnimo se na neke protestne poteze. Blokira se RTS sa zahtevom da se raspiše konkurs za REM, umesto da se traže ostavke urednika u redakcijama. Traže se republički izbori u vlastodržačkoj režiji. „Pa on nam nikad neće ispuniti zahteve da se sprovedu regularni izbori!“ Građansko-studentski bunt nema snagu da zahteva regularne izborne uslove nego se sokoli da će pobediti režim uprkos izbornog krađi. Na Vidovdan – romantičarski nacionalizam iz 19. veka. Na protestima, policajcima i mafijašima preobučenim u policajce skandira se – Šiptari.
U protestnoj javnosti gaji se kult Studenta koji zna najbolje i kojeg slepo treba slediti. Svako kritičko preispitivanje blokaderskih postupaka i plenumskih odluka smatra se izdajom, defetizmom, podrškom režimu. Umesto kritičkog preispitivanja – bezrezervna podrška neupitnoj pravovernosti. I ponavlja se: ovom režimu se bliži kraj, i on to zna, zato je sve represivniji. Ali, režim je sve represivniji zato što mu se može i zato što se, po definiciji, vlastodržje brani otvorenim nasiljem nad građanima.
U januaru i februaru, pešačenje po selima i gradovima bilo je pridobilo i deo građana koji je uz vlastodršca. Situacija se u međuvremenu preokrenula i režim ih je vratio nazad u finansijsku sigurnost koju im nudi, penzije i plate iz budžeta. Do februara sam mislio da je pobuna tako veličanstvena da mi je istovremeno bilo neverovatno i da uspe ali i da ne uspe, te sam prvi put, otkako se kod nas organizuju protesti za poslednjih osam godina, bio optimista. Posle zvučnog topa, druga je priča. Između svega ostalog i zato što se kritičko preispitivanje studentskog delovanja smatra za jeres. Previše je naivne euforije, a podcenjuje se snaga vlastodržačkog zla.
Autor je profesor na niškom Filozofskom fakultetu. Tekst je iščitan na Sedmom regionalnom susretu: Šta da se radi u Novom Pazaru 25. oktobra. Zahvaljujemo profesoru Vučelju na prilogu.
