Piše: Dragan Banjac
Može biti da tome ima dvadesetak godina, beše to vreme kada su nas posle zaslužene izolacije počeli posećivati inostrane važnije ličnosti, pročulo se da većina njih pošto se ukrca u avion i privežu pojaseve, uz smešak procede: Ala ovi lažu! Drugo “otkriće” u koje i nije lako poverovati procurilo je nedavno. Naime, jedan čest gost srpskog kanabeta poslednjih godina rekao je jednom nemačkom novinaru kako mu dosta srpskih političara na vrhu, da prostite, naliče – pastirima ili ako više volite – čobanima. I da zamišlja kako nekome od njih pašu čakšire, jači vuneni džemper, opanci, štap i tkana/pletena torba. Ipak, ovaj kilavko, potomak evropskog plemstva zaboravio je važan detalj – sviralu ili frulu, i da mu jedan ovdašnji veoma liči fudbalskom navijaču.
Ako je rečeni (skriveni) Evropljanin kanio da unizi naše glavare račun mu nije dobar. Promaklo mu je da oni i ne žele da budu “uštirkani” jer se ovakvi više dopadaju puku. U prilog ovoj tvrdnji ide i davnašnja primedba Aleksandra Tijanića onom muzikantu poreklom iz Peći sa Kosova da bi trebalo da poradi na popravci govora i akcenta. Ti misliš da ja to želim, odgovorio mu je tadašnji poslodavac.
Vratimo se laži, našoj osobenosti. Pošto se dosta rabi evo šta je o tome, pominjući Dobricu Ćosića (koji je to opravdavao) rekla istoričarka Latinka Perović u intervjuu (preporučujem – Srbija i dalje ima nahijsku dušu) koji smo radili krajem jula 2021. godine. Citat prema snimku: „Laž je kod nas podignuta na nivo nacionalnog principa. Žao mi je, često citiram Ćosića kojim se bavim kao ozbiljnom pojavom u srskom društvu, a koji kaže – ‘lažemo maštovito, lažemo imaginarno, imamo veliku istorijsku kondiciju za laž’. Laž je obrnuta slika o realnom svetu i morate negde glavom da udarite ako idete za tom percipiranom slikom. Šta je taj pokušaj Đinđića i njegova egzekucija, šta je ta duga posthumna diskreditacja s jedne strane i s druge strane odbrana Zorana Đinđića? Ta borba oko unutrašnje orijentacije ovde traje dugo i ne može se isključiti pritisak Evropske unije (EU) koja ima jednu strategiju prema Balkanu koja je realistična, moža čak i cinična da zemlje istočnog Balkana ne mogu da obave taj istorijski preokret“. (Sic!)
Iako neplanski čovek koji se nametnuo kao Otac Nacije zaslužuje a zapravo je najviše od svega gedža. Uzmite što želite: 1. seljak, geak, (obično za srbijanskog seljaka) 2. pokr. a. patuljak, kržljav čovek. b. zakržljalo prase – navodi Rečnik s/h književnog jezika, knj- 1, str. 479. Pogledajte šta o Ćosiću, u istom intervjuu kaže Latinka Perović. „Dobricu Ćosića uzimam krajnje ozbiljno. Pročitala sam sve te silne knjige, tu kad vi prosejete na tom rešetu istorije ljude u drugoj polovini XX veka na tom situ ostaje ON. Po svom uticaju i, dobro, po svom trajanju, po svome opusu. Meni se čini kao nekome ko pretenduje da se stvarima bavi egzaktnije, da se moramo osloboditi te opsesije Dobrice Ćosića kao lićnosti. Hrvatski publicist Darko Hudelist objavio je obimnu i zanimljivu knjigu o Ćosiću i to sam sa velikom pažnjom čitala, ne samo što sam tamo neki objekt. Rekla sam mu da je Ćosić pesnik našeg istorijskog propadanja. Samo što on svojom interpretacijom to propadanje produbljuje. Tako ja vidim Dobricu i što bi rekao Berđajev (“ruski koreni komunizma”), Dobrica je srpski koren toga i nacionalizma i ako pođete od njegove mladosti, on je čovek sela i za njega je srpski narod, taj seljak koji vodi ratove, živi oko Morave, on nekad pada u očaj i onaj narodoljubac koji obožava narod i u isto vreme ga šiba, prezire ga. Kakvi su, šta su uradili, psuje Srbe, ali on će uvek biti na strani tog naroda koji treba da ima staratelje u koji spada i on. Njegovo ‘disidentstvo’? Gledala sam njegove tiraže, 150.000, 80.000, Daleko je sunce je imalo dvadestet izdanja, uporedivo samo sa Hajduk Stankom u Srbiji, jer samo je Hajduk Stanko ušao u svaku kuću. To je pisac, vrlo čitan, nema nagrade koju nije dobio, i on izražava nešto što je duboko utemeljeno u tom narodu, seljačkom koji misli da je njegovo zanimanje bio rat i ratovanje za teritoriju za Srbe. On ne priznaje Srbina kao građanina, on kaže: Srbin nije čovek ako nije seljak. Ćosić je vrlo ozbiljna pojava uporediva možda sa Solženjicinom u Sovjetskom savezu. Uporedila bih ga i sa Pašićem, to su ljudi koji rano imaju fiksiran cilj i ne odstupaju od tog cilja. I kad ljudi kažu: pa on je na nekom plenumu, ne znam više na kom, napravio zaokret. Nije tačno! On u jednom razgovoru za novine posle romana Daleko je sunce, pred početak Korena ‘vidi tu sagu koju će ispisati’. On kaže: ja želim da raščeprkam taj površinski sloj zemlje koji je nad našim mrtvima, da dođem do njih, da oživim njihove ideje i on to – radi. Ne znam za pisca koji je tako planski pisao. Ta njegova epopeja o I svetskom ratu, da li vi sada treba da se vratite o istini o Prvom svetskom ratu ili, kako on kaže, na fikciju o I svetskom ratu. Otkud I svetski rat, pa čekajte, vi od osamdesetih godina, od sticanja nezavisnsti, imate jedan snažan nacionalizam u Srbiji, imate Jovana Cvijića, najboljeg poznavaoca nešeg balkanskog poluostrva, koji kaže: Srbija mora postati vojni logor. Protiv koje su socijaldemokrati i retki liberalni duhovi. Ne možete razvijati zemlju i – ratovati. Mislim da je Ćosić velika tema, ozbiljna tema, on možda misli da svako ko njega na neki način opservira i proučava da je njegov neprijatelj. To nije tačno, i drugo, on ima tu svest o sebi, on kaže u svojim Piščevim zapisima – po mom imenu će se određivati XX vek. Znači, on ima samosvest o svojoj ulozi. Treba čitati njegove dogovore i razgovore sa patrijarhom Pavlom. Na kraju kad su se Milošević i oni podelili, oni su zasedali u Patrijaršiji a još je rat trajao. Ćosić je važna figura za ruski javni prostor i to je staro. U mađarskim događajima 1956. godine ruski ambasador šalje tenk da ga izvuče iz tog krvavog haosa a ovde ga čeka avion i pravo iz aviona ide na sednicu Politbiroa da referiše. Kažu mu, nemoj izlaziti, sedi i odmah napiši feljton. To je uloga koja je građena i on za tu ulogu u jednom periodu ima i Titovu podršku. To je ta centralizovana država i iz Piščevih zapisa vidi se da Tito računa sa njim, u krizama on njega zove mimo procedure, on mu kaže: ja mislim da ti treba da preuzmeš srpsku partiju, što je teže da delujete kao pisac i ideolog. Znači to su jako složene stvari koje se beskrajno uprošćavaju, on je imao to osećanje misije Srbije i to objašnjava njegovo trajanje, jer ta misija traje…”
Moj nekdašnji dubrovački pajtos Koča Popović rekao mi je jednom prilikom da Srbima treba iz ruku čupati i Ćosića i Danka Popovića (Kniga o Milutinu – prim. D. B.) jer će ih u protivnom to odvući u bunar. Taj jugoslovenski (i srpski) velikan pitao me je nekoliko puta da li – jednog dana – nameravam da nešto napišem iz silnih razgovora naših. Ne, zadovoljiću se s onim što je već napisao Aleksandar Nenadović. Bio je zadovoljan, uz pošalicu da mi nije verovati jer pamtim kao slon.
Često se vraćam tim razgovorima. Ovom prilikom skraćeni odgovor na pitanje kolege Nenadovića – o procenjivanju boraca. Nema, ukratko, uspešnog komandovanja bez međusobnog poverenja između starešine i boraca. Ja sam u moje borce i kad je bilo najteže imao poverenje. I oni u mene. Znate li šta su mi neki od njih rekli, rekao je Nenadoviću, kad sam ih svojevremeno, posle rata pitao – šta ih to vezuje za mene? Rekli su mi: to što smo danas živi…” U fusnoti Nenadović dodaje i ovo: “Zanimljivo je kako je Koču Popovića, kao partizanskog ratnika ocenio, britanski vojni izalanik F. W. D. Dikin, lucidni pisac i posleratni oksfordski istoričar.
Napet i promišljeno kontrolisan osećajnim, disciplinovanim umom, Popović je – piše, između ostalog Dikin – bio jedan izuzetno obdareni vojnik – intelektualac što je moglo biti strano njegovoj unutrašnjoj prirodi… Njegov francuski jezik bio je zajedljivo prefinjen a njegov duhovni zaštitni zid neprobojan. Popović je bio vuk samotnjak i usamljeni čovek, uvek u opreznosti. Nosio je u sebi odlike vojnog genija i mržnju prema ratu. Prijateljstvo je primao oprezno i đavolski vešto je štitio totalni integritet uma i srca.
Kao komandant divizije, svojim pouzdanim instinktom i rasvetljujućim poimanjem neposrednih situacija, Koča Popović je, trenutnom inicijativnošću naslutio slabu tačku u obruču nemačkog okruženja severno od Sutjeske i bio neposredni arhitekta našeg izbavljenja.
Često sam bio u njegovoj blizini i vremenm sam se privikao na njegove promišljene i prefinjene duhovite prepade. Smeo u hladnkrvnoj promišljenosti i tajnovit po prirodi, on je bio idol svojih boraca, ali ga je malo ko od njih bliže znao. Odstupanjem od fer pleja u privatnim raspravama skrivao je, obično uspešno, jedno duboko razumevanje reakcionarnog britanskog kapitaliste koje je, zabavljajući se, otkrivao u meni”. (F. W. D. Deakin: The Embattled Mountian, London, Oxford University Press, 1971).
Slutim da mnogi veruju da formata manjka i na evropskoj i na svetskoj političkoj sceni. I da isti znaju koliko je kod nas sve to nisko palo, ali kao da (isti) nemaju snage da prelome. Recimo samo da usporede (Gašića, Monu, Vulina i tevabici da ne pominjem!) Koču Popovića i ovog Miloševićevog pojca Ivicu. Nebo i zemlja, Džordž Best i moja neznatnost, rekao bi Svetsilav Basara.
Izbor je veoma sužen, ali potražite i podržite put ka Evropi, nedajte da vas zavaraju samozvani ovi koji bi da vas odvuku na Istok, u Kinu i Rusiju, tim pre što njihova deca studiraju na Zapadu. Poslušajte šta govori i za šta se zalaže Građanski demokratski forum i njegov lider, usamljeni Zoran Vuletić.
