Svetislav Basara
Kozačko-skupštinska mrsomudnjava Vladete Jankoviće – koja je izazvala pravu egzaltaciju i u Kitaj Gororu i u Euromahali – još jedan je u beskonačnom nizu dokaza da se ovdašnji živalj (svih boja) nikada neće vinuti do saznanja da ako, recimo, danas praviš teška sranja, sutra ti neće doneti „bolji život“, nego ćeš prekosutra morati da pojedeš govna. To je loša vest. Dobra je kao u onom vicu s bradom – govana ima kol’ko oćeš.
Sad slušajte pažljivo: količina govana koju danas saborno jedemo – i tražimo repete – nekim istorijskim hokus-poksuom, koji mi nikad neće biti jasan, četvorostruko je manja od količine koju su prekjuče nasrali Koštunica i Tadić, Vladeta je tu, kao saputnik kontrarevolucije, samo zanosio muda.
Ergo, kad čujem Vladeta kako palamudi o Srbiji kao „zemlji bez poštenih izbora“, koja „ne može biti srećna i poštovana zemlja“, momentalno se mašim za figurativni pištolj. (Kamo sreće da sam se blagovremeno mašio za pravi.)
Ne mogu a da se ne zapitam da li su se Koštunica & Co uspentrali na vlast na nekim „poštenim izborima“ ili su to učinili koristeći Đinđićev leš kao odskočnu dasku. I još nešto. „Na vladi“ se nisu obreli sutradan, 13. marta, samo zahvaljujući drljavosti o zajebu u računu. Krvavi tragovi zločina i dalje vode u DSS-ov mutlak, ali pred mutlakom stoji kordon „patriotskih intelektualaca“, koji ih briše.
Kad su konačno zaseli „na vladu“, produžili su tamo gde je Milošević stao i u potuljenom procesu renacifikacije otišli mnogi dalje u dubine pokvarenjaštva, do kojih ni Milošević nije hteo da se spušta.
Nabrojati sva govna koja su nasrali nemoguća je misija. Velika većina, uostalom, izasrana su ispod radara, ona koja su ipak izvirila iznad radara složna braća su odgurnula ispod, a u tom poslu im je naruku išlo zastrašujuće odsustvo empatije najširih narodnih masa.
Videh u novinčinama da je karaepiskop Pahomije delio visoka odlikovanja, pa se setih teškog sranja koje je napravio, a iz koga ga je izvadio – ko – Referendumski lopov, ko drugi. Da se podsetimo, Karapahomije je u povratu seksualno zlostavljao dečake, a ispod radara je izvirio kad ga je zgroženi psihijatar koji je lečio jedno zlostavljano dete prijavio organima gonjenja. Šta će, kud će, organi gonjenja su krenuli da Pahonija gone po službenoj dužnosti. Nisu daleko dogurali sa gonjenjem.
„Patriotski intelektualci“, doduše, nisu napisali peticiju – što me živo čudi – ali je u odsudnom momentu na crime scene stupio Koštunica, koji je tadašnjem ministru pravde, sudiji za vešanje, Stojkoviću, naredio da „zastari proces“, sa obrazloženjem da presuda Pahomiju ne bi bila u „nacionalnom interesu“.
Sad me dobro slušajte: nacija/društvo/država čiji je „nacionalni interes“ da perverzni kalcan nekažnjeno guzi dečake zaslužuje Pola Pota, koga nismo fasovali iz prostog i neobjašnjivog razloga zbog koga jedemo četiri puta manje govana nego što je nasrano. Što ne znači da – kad kucne njegov čas – Pol neki Pot neće doći. A tad ćemo jesti pet puta više govana nego što je nasrano.
