Aleksej Kišjuhas
Ko o čemu, Srbija o tradiciji. Tradicionalna porodica, tradicionalni moral, tradicionalno vaspitanje, tradicionalne vrednosti i tako dalje, i tome slično. Poput slobode ili pravde, i tradicija je pojam koji zvuči zgodno, ali može da znači sve i svašta. A poenta je u sledećem – o kakvoj tačno tradiciji se radi?
Srbija ima i partizansku tradiciju antifašizma od Vojvodine do Užičke Republike, a srpski jezik tradiciju rodne osetljivosti od srednjovekovne književnosti do narodne poezije.
Ali, biće da ove stvari nemaju na umu samozvani branioci i zaštitari srpske tradicije.
Zagovaranje tradicionalne porodice zato ne znači promociju (istinski tradicionalne) porodične zadruge, i gde pod jednim krovom žive babe, dede, i svi sinovi sa snajkama i sitnom decom, već jedino napad na prava LGBT osoba.
Dok i transrodnost ima dužu tradiciju od transfobije: termin hermafrodit vodi poreklo od antičkih mitova, a pojavljuje se u evropskim pravnim tekstovima još u 12. veku. Srpske tradicije zato mogu da budu i demokratija i podela vlasti (Sretenjski ustav), prosvetiteljstvo (Dositej Obradović), socijalizam (Svetozar Marković), feminizam (Draga Ljočić, Draga Dimitrijević, Milica i Anka Ninković), modernistička arhitektura (Dragiša Brašovan), kao i vojvođanski barok. Zašto nisu? Zato što politika odabira šta jeste tradicija, a šta nije.
PALANAČKO ISKUSTVO: Tradicije koje izgledaju ili za koje se tvrdi da su stare, često su sasvim skorašnje po poreklu i, ponekad, izmišljene – utvrdio je veliki istoričar Erik Hobsbom.
Tradicionalni škotski kilt i tradicionalna bavarska nošnja (lederhozne i dirndl) izmišljeni su u 19. veku.
Tradicionalni bušido kodeks japanskih samuraja izmišljen je 1899. A borilačke veštine poput džudoa ili tekvondoa 1882, odnosno 1945. godine.
Tradicionalni grčki ples sirtaki izmišljen je 1964. za film Grk Zorba.
Špagete karbonara izmišljene su 1944, tiramisu 1960-ih, a suši od lososa 1980-ih godina (i to u Norveškoj, a ne Japanu).
Šopska salata je izmišljena 1955, za knjigu recepata bugarske državne turističke agencije (Balkanturist), namerno u bojama bugarske zastave. Najzad, i kukuruz, i paprika, i paradajz, i krompir po našim tradicionalnim projama, ajvarima, paprikašima i gombocama stigli su iz mrskih Amerika.
Iskustvo nam je palanačko, nacija zamišljena, a tradicija izmišljena.
Isto kao i svuda na svetu, od Amerike do Japana. Prema Hobsbomu, izmišljanje tradicije se najčešće pojavljuje kad brza transformacija društva slabi i razara određene društvene obrasce, i kad usput proizvodi nove.
Međutim, proces izmišljanja tradicija istovremeno teži da usadi određene vrednosti i norme.
Tradicije su zato neodvojive od ideologije nacionalizma.
I koji nastoji da izgradi i definiše naciju kroz stvarni ili, češće, izmišljeni kontinuitet sa prošlošću.
Zato tradicionalni, a zapravo nacionalni kilt, džudo, sirtaki i šopska salata kao bugarska trobojka.
Dođavola, i srpski nacionalistički pozdrav sa tri odvojena prsta ima tradiciju dugu čitavih 36 godina, i koji je promovisan tokom Jogurt revolucije 1988. godine, a zatim ga je popularizovao Vuk Drašković.
O vekovnoj tradiciji plivanja za Časni krst, staroj čitavih 19 godina, nedavno je izvrsno pisao kolumnista Boris Dežulović. O tradicionalnim pesmama sproću modernosti bilo je reči u Fusnotama prošle nedelje.
DEŽURNI KRIVCI: I sad, zašto kažemo tradicija, a mislimo na tradicionalizam?
Narajcano pozivanje na tradiciju je u funkciji jedne konkretne političke ideologije i pogleda na svet, a to je – tradicionalizam.
Za razliku od tradicije, tradicionalizam je već dobro definisan, određen i omeđen koncept ili svetonazor.
U studiji Protiv modernog sveta: Tradicionalizam i tajna intelektualna istorija 20. veka (2004), istoričar Mark Sedžvik izdvojio je sedam ključnih mislilaca tradicionalizma, i to su Ananda Kumarasvami (Šri Lanka), Rene Genon (Francuska), Julijus Evola (Italija), Mirča Elijade (Rumunija), Fritjof Šuon (Švajcarska), Husein Nasr (Iran) i Aleksandar Dugin (Rusija).
O čemu se tu radi? Prema slovenačkim sociolozima Sergeju Flereu i Miranu Lavriču (2007), tradicionalizam je „skup vrednosti koji idealizuje prošlost, a koja predstavlja društveno konstrusanu sliku prošlosti, iako postoje određene objektivne veze sa nasleđenim obrascima ponašanja i mišljenja, posebno sa obrascima koji se mogu smatrati iracionalnim i patrijarhalnim“.
Tradicionalizam je i zgodan ili fensi naziv za očuvanje postojećih odnosa moći u društvu, za ekstremnu (alt) desnicu, političku represiju ili pak neofašizam. Za savremenu pobunu protivu modernosti, promene, pluralizma, te ljudskih, ženskih i manjinskih prava.
Uzgred, hrvatski istoričar književnosti i filozof Zoran Kravar tako odlično govori o antimodernizmu (2004), i kao ključne antimoderniste izdvaja i R. Vagnera, T. S. Eliota, D. H. Lorensa, E. Paunda, F. Ničea, O. Špenglera, M. Hajdegera, H. Ortegu i Gaseta i druge književnike i filozofe.
Za tradicionaliste, moderno društvo je istorijska aberacija, kuriozitet, greška i pogrešno skretanje kod Albukerkija. A demokratija, jednakost, individualizam, materijalizam – predstavljaju dežurne krivce za sve tekuće nevolje i lične probleme.
Kao tradicionalisti danas se ističu i mnogi političari i politički pokreti u Rusiji, Turskoj, Brazilu i Mađarskoj. Uz ideološke i lične veze sa islamskim fundamentalizmom, tradicionalizam je tako postao centralna ideologija postsovjetske i antidemokratske Rusije. I koji se, uz šatro čudotvorne ikone, (meko)moćno izvozi i u našu Republiku.
PROTIV MODERNOG SVETA: Tradicionalisti tada zamišljaju nekakvo mistično i misteriozno zlatno doba u kojem su ljudi bili srećni i zadovoljni, a svet stabilan i uređen. I što je, naravno, čista fikcija ili izmišljotina za umno nedorasle.
Bio je to i svet u kojem su žene i kmetovi znali svoje mesto, a to je ispod muškaraca i elite. Jedan od utemeljivača ideologije tradicionalizma, Julijus Evola, u studiji Revolt protiv modernog sveta (1934) zagovara povratak monarhije i tradicionalnih društvenih struktura u smislu klase, nacije, pola i roda, vere i politike.
A usput je bio i vatreni rasista, radio kao špijun za nacističku Nemačku, a posle Drugog svetskog rata bio ideolog italijanskih neofašista.
Ključni savremeni tradicionalista je Putinov intimus Aleksandar Dugin, nakazni čudak koji se kao veliki mislilac i geopolitički strateg izdašno citira po srpskim novinama i televizijama.
Dugin zagovara čvrstu državu, tradicionalnu porodicu, veći uticaj crkve u društvu, evroazijsko carstvo, oružanu borbu protiv Zapada i domaćih izdajnika (pete kolone). Zvuči seksi?
Isti Dugin je sa Limonovim (koji je drugovao sa Radovanom Karadžićem i pucao po Sarajevu) osnovao Nacionalnu boljševičku partiju po direktnom uzoru na Hitlerove nacional-socijaliste.
Na prvi pogled, tradicionalizam može delovati privlačno, posebno ako se prodaje kao banalni „povratak tradiciji“. Jer, ko bi imao nešto protiv – tradicije? Zvuči nekako toplo, utešno i lepo.
Međutim, pitanje ostaje isto – kakve tradicije? Tradicionalisti su bili i Ante Pavelić i Dimitrije Ljotić, jerbo su i njima bila puna usta tradicije.
Dakle, kao beli bubrezi umesto redovnih, ovako se podvaljuju stroga hijerarhija i slepo poslušništvo pred običajima i crkvenom dogmom.
I organsko jedinstvo nacije kao prirodni poredak, gde nema moderne slobode mišljenja, govora i izražavanja, ličnih sloboda, niti jednakosti među polovima, rasama i nacijama, zlo i naopako. U pitanju je ostrašćena idealizacija prošlosti, uz prateći strah od modernog sveta.
Pa za sve što je loše u društvu, koristimo ozloglašenu frazu „Sve je to došlo sa Zapada“. I valjalo bi da se „vratimo na staro“, ili u izmaštano svetosavsko doba kmetstva, feudalizma, te stroge verske i političke kontrole.
Jedno su gusle, kolo, krsna slava i pirotsko ćilimarstvo, a nešto sasvim drugo izmišljanje i (zlo)upotreba tradicije u političke i ideološke svrhe.
Ne brkajmo tradiciju sa tradicionalizmom – u pitanju je kvarna i opasna politička ideologija.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
