Rade Radovanović
Danas je jedini građanski, levo-liberalni list u Srbiji čiji su osnivači novinari, protivnici i kritičari srpskog nacionalsocijalističkog režima. Zbog neskrivene antiratne orijentacije Danasa, vladajuća crno-crvena koalicija tretira danasovce kao izdajnike i neprijatelje sa kojima se mora na vreme obračunati.
Kada Danas 3. marta 1998. na naslovnoj strani objavi da su poslanici Veća građana Savezne Skupštine minutom ćutanja odali poštu samo poginulim policajcima na Kosovu, a ne i šesnaestorici ubijenih Albanaca, policija privodi i saslušava Grujicu Spasovića, glavnog i odgovornog urednika.
„Zašto ste objavili da je ubijeno 16 Albanaca, a ne 16 terorista?“, pitao je inspektor.
„Zato što je pouzdano utvrđeno da je stradalo 16 Albanaca, ali ne i da su svi bili teroristi“, odgovorio je Spasović. Govoriti i pisati ljudski solidarno i profesionalno korektno o Albancima u Srbiji 1998, za vreme režima crno-crvene koalicije, značilo je delovati antinacistički, pa biti tretiran poput onih koji su u Nemačkoj 1938. uzimali u zaštitu Jevreje.
Ono najgore u takvom režimu, na sve spremni Šešeljevi radikali, da bi se obračunali sa Danasom, Vremenom, Blicom… smislili su i usvojili Zakon o informisanju. Aleksandar Vučić, mladi ministar informisanja, dokazujući se svom Vođi primenom tog njihovog zakona, doživljavao je zvezdane trenutke radikalskog sladostrašća.
Kakva kompenzacija za traume i frustracije iz detinjstva!? Posebno je uživao da šalje mešovite ekipe svojih pomoćnika, angažovanih batinaša i policije da fizički i pečaćenjem prostorija redakcije spreče izlaženje Danasa. Ali, u situaciji očaja i beznađa, kada je izgledalo da crno-crvena vlast definitivno uništava Danas, bljesnuo je tračak nade.
Ne iz Vašingtona, ne iz Brisela, Pariza, Londona… nego iz Prištine. Veton Suroi, vlasnik i glavni urednik Koha ditorea, rizikujući zabranu ili uništenje svog lista, ponudio je da Koha štampa Danas, pa kako bude jednima, tako i drugima. Veliki gest ljudske hrabrosti i profesionalne solidarnosti nije ostvaren iz praktičnih razloga. Slična ponuda podgoričkih Vijesti bila je manje rizična. Jer, „Kosovo je Srbija!“, a Crna Gora „drugo oko u glavi“.
Kada se Danas, nakon ukidanja zabrane izlaska, ponovo štampao u Srbiji, usledio je novi tretman – sumanute tužbe i suđenja. Zatim drakonske novčane kazne – koje su morale biti plaćene u roku od 48 sati od izricanja presude – najčešće novcem pozajmljenim po visokim kamatama od onih koji ga imaju. Tako danima i noćima!
Život i rad novinara Danasa u psihozi iščekivanja i straha od novih tužbi i presuda. Od toga da će im, dok deca spavaju, na vrata zalupati policija sa izvršnim rešenjima, a u stan upasti združene radikalsko-julovske bande da im po Zakonu o informisanju plene i iznose stvari iz kuće. Noćne more i tenzije lečene su alkoholom, sedativima i nadom „da će i njima jednom doći kraj“.
Sve do početka bombardovanja, do proglašavanja ratnog stanja i uvođenja cenzure, novinari Danasa i njihove porodice bili su izloženi okrutnoj režimskoj torturi. Odahnuli su tek 24. marta 1999. kada su počele da padaju NATO bombe, a prestale da stižu crno-crvene tužbe i presude.
Odlomak iz romana Smeh pod vešalima Radeta Radovanovića.
