Piše: Anita Beretić
Sad, kad smo se pokazali u prethodnom periodu u svim svojim bojama i oblicima, kao neviđeni vernici, patriote, navijači, ekolozi, dušebrižnici opšte prakse, možemo se polako vratiti svojoj omiljenoj raboti – trpljenju raznih gluposti, obožavanju kretena, snishodljivosti i savijanju kičme do iznemoglosti.
I svađama, normalno.
Pretpraznična groznica, praznični delirijum i postpraznična smorenost izvlače iz naših ljudi ono naj, naj u svim navedenim sferama.
Kao veliki vernici i ljubitelji prirode pri tome, posečemo hektare šuma diljem Srbije, u prvom naletu zimzelene, a posle i hrastove. Jer, bože moj, naše božićno drvo, tj. njegova veličina odslikava i kubike bogobojažljivosti koja teče našim krvotokom. To se mora uočiti iz aviona jer suve hrastove krošnje uredno krase i branike džipova i kamiona sve do pred Uskrs.
Posle i četinari i ubogi hrastovi skončavaju svoj već prekinuti život na deponijama, trunući lagano i sigurno, potpuno nepotrebni bilo kome. Ne mogu a da se usled toga ne setim davnog prizora iz kontejnera ispred moje nekadašnje zgrade. Novopečeni vernik, do pred obraćanje svevišnjem visoki funkcioner u partijskim organima, frljnuo je sveću nakon sv. Nikole ravno u kontejner.
Kad sam stigla sa svojim smotuljkom otpada i ugledala isposnički lik sveca nalepljenog na sveću, mnogo sam se loše osećala. I glupo. Ni da je izvadim, ni da je ostavim i zaspem svojim ljuskama od krompira i jaja. Bitno da je bila prečnika od pola metra i visine omanjeg predajnika. Jer, valja se.
Našu naklonost hrišćanskim vrednostima i obredima volimo da iskazujemo i putem zvučnih efekata, tako da se naše međusobne čestitke „ Mir Božji“ često ne mogu baš jasno razabrati od kanonada prasaka, pucnjeva, fijuka, eksplozija najraznovrsnijih pirotehničkih naprava koje, neretko, odnose u vazduh i prste naše dece, a samo smo hteli da ih od malih nogu naučimo ljubavi prema bogu.
Možda, ipak, i da im usadimo kuraž i ljubav prema oružju i pucnjavi, jer, nikad se ne zna…
Normalno da smo pripremili i izjeli nekoliko farmi raznih vrsta kopitara i papkara, ali sumnjam da smo prekomernu hranu podelili sa onima koji nemaju. Oglocane koske, ostatke ruskih i inih salata otmenih naziva, hlebove koji su se udrvenčili teško da smo odneli po uglovima ulica kojima tumaraju psi lutalice koji su nekako pretekli nakon svečarskih paljbi.
Usred svega uzvišenog i svečanog, snašao nas je i kolaps elektroprivrede, pa smo, neki mi, i cvokotali i sedeli u mraku, ili pod odsjajem silom prilika upaljenih voštanica.
Još i (ne)vakcinisani Novak! Za tili čas smo svoju skrušeno-liturgijsku i praskavu vatreno-patriotsku energiju preusmerili na njega, zamenivši do malopre slavljenog Isusa Hrista Novakovim likom i delom, a bogami i pokazujući svoje pesti tom trulom svetskom poretku koji šilji svoja pravila i procedure na nama, tj na Njemu, a to mu dođe isto, jer svi smo mi Novak, a Novak je – mi.
Nekako, opet, ja nisam. Cenim ga i divim mu se kao mladom, ekstra talentovanom, vrednom i upornom čoveku (on je sve ono što nismo mi) koji je uz verovatno mnogo odricanja i ogromnu podršku svoje porodice napravio sve što je napravio. Kapa dole i to je to. Ali, ja sam sigurna da i sada, dok ja trućkam o svemu ovome i izlažem se realnoj mogućnosti da budem kaštigovana i označena kao izrod, neki dečaci i devojčice u Vilovu na primer, pikaju lopte, skaču u dalj, šta znam šta sve rade sa velikom ljubavlju i sanjaju da budu kao Novak. Mnogi neće uspeti i to je neumoljiva stvarnost jer je vanserijskih malo, ali je posao odgovorne države da im pruži šansu, a ne da zamajava i njih i nas omatorele tonom gluposti, lažima, licemerjem i nebrigom za običnog čoveka.
Kultovi ličnosti su nas i doveli u ovo stanje u kojem smo.
Kupili smo sebi za praznike krasne čarape sa novogodišnjim motivima. Tu su i jelke i sneg i sanke i nasmejani Deda Mraz, ali nam je iz njih provirio palac.
I mi to tako nosimo.
