Dario Rosi
Jednog petka će iz Futoga krenuti konvoj šlepera krcatih kupusom. Krajnje odredište biće im Tašmajdan, a tovar će iskipovati pravo u bazen. Potom će grupa psihijatara, psihologa, sociologa, antropologa lopatama ubaciti par tona soli, pokriti bazen daskama i posedati po njima kao kamenje.
I tu se smenjivati tuce dana, okajavajući grehe višedecenijskog ćutanja. Trinaestog dana će neki prof. dr. metalnim lončetom zahvatiti bazensku vodu proveravajući kvalitet rasola. „Uh rezi ko zmiče“ obznaniće „punite čuturice i hitro na teren da treznite narod. Zadnji je vakat“.
Čini se da je u Umobolnici na osami Evrope zadnji vakat odavno prošao. „Svaki čovek koji laže gubi od svog mentalnog zdravlja onoliko koliko su teške laži koje izgovara“. Već deceniju patološki lažov sve težeg mentalnog disbalansa prodaje ciglu ozbiljno načetom narodu koji veruje i najglupljim lažima od kojih su neke i vekovne. I kao što je Galima bio potreban čarobni napitak da bi postali snažni, nama je neophodan čarobni rasol kako bi konačno postali normalni.
Kada se oćuti Vukovar, Sarajevo, Srebrenica, hladnjače sa Kosova, kada se poricanjem uguši katarza, kada se slavljenje zločina pravda Jasenovcem, sve posle toga bude lako. Štrajk glađu na stiroporu, bratova lična karta, 24 stana, Sava Mala, pad helikoptera, REMontovani mediji, ubistvo Olivera, propast EPSa, bugarski vozovi, kineska okupacija, izraelski savetnici, Kosovo… Kada ovlada logika „samo da ne bude gore“ onda umesto Gašića dođe Vulin, umesto Martinovića Jovanov, umesto Krušika Jovanjica, umesto Atlagića Bakarec, umesto Dačića Orlić, umesto Mutavog Nevolja, umesto Vesića Šapić, umesto Ane ostrašćeno – izbečena Ana.
Za današnji miting je prvo obezbedio albanske autobuse sa KS tablicama, pa potom od istog partnera poručio napad na opštinu Zvečan, pa podigao borbenu gotovost i poslao od moštiju rasterećenu vojsku na granicu. U savršenom tajmingu kako bi raspalio mitingašku masu da se ne razbeži zbog pljuska.
Zato brzo svi po guc rasola, da se nekako otreznimo. U protivnom će nam se budućnost večno smejati. Kao narodu koji se prodao apsolutnoj neznalici, čoveku bez ikakvih kompetencija, sa životnim iskustvom štrika za sušenje gaća razvučenog od maltretiranja slabijeg do udvaranja jačem, mentalnog zdravlja uveliko načetog patološkim laganjem.
Taj narod koji voli da o sebi misli kao o hrabroj i nesalomivoj moralnoj vertikali, je dozvolio da ga Jedan Takav kupi radnim mestom, nekim novcem, sendvičem i sitnom pretnjom.
I najluđe od svega kupio je narod njegovim sopstvenim novcem. Popeo ga na drvo da mu svira izgubljeno jagnje i kiti ga netom odžeparenom kintom dok posvećeno testeriše.
In rasol veritas – samo nam je još to ostalo.
