Balkanska varijanta nacionalizma predstavlja stalnu opasnost od novih sukoba i ratova. Iluzije i snovi o etnički čistim državama podstiču nacionalističku histeriju. Demagoški nacionalizam nije ljubav prema svome narodu i poštovanje onoga vrednog u tradiciji nego politički projekat održavanja na vlasti
Piše: Filip David
Brzo zaboravljamo. Sa svakom novom generacijom dolazi do prekida u sećanju. Ovde iskustvo i pouke iz proteklih događaja ne znače mnogo ili gotovo ništa. Kontrolisani mediji i korumpirani političari i njihovi partijski analitičari stvaraju lažnu sliku stvarnog života. Neprekidno se govori o zdravlju, a unutra sve truli. Predrasude oblikuju mišljenje i razaraju civilizacijske temelje društva.
Tragičnim raspadom Jugoslavije nacionalizam je promovisan u novu ideologiju. Takozvano “događanje naroda” osvojilo je institucije, postalo poklič i poziv mržnje, netolerancije, a kasnije i opravdanje velikih zločina koji su se zaklanjali pojmom nacije. “Ako je u interesu nacije onda je dozvoljeno i ubijati, lagati, pljačkati…” prisećamo se jedne od prihvaćenih parola. Ovaj kulturni model zasniva se na uverenju o vlastitoj superiornosti i inferiornosti drugih, na stvaranju one vrste emocija za koju ne važe nikakvi argumenti, nikakve činjenice. Emocijama se najlakše manipuliše. I brišu se granice između istine i laži, postaju osnova svih budućih zabluda. Tako je i u prošlosti bilo moguće duhovnost pretvarati u prizemnu politiku, postati slep za katastrofu koja se priprema Evropi i čitavom svetu. Ta duhovna vertikala utkana je u savremenu svest. Episkop Nikolaj Velimirović 1935. godine u jednom predavanju obznanjuje kako je veliki vođa nemačkog naroda Adolf Hitler jedini na pravi način shvatio nacionalizam i učenje Svetoga Save, a dve godine kasnije i patrijarh Varnava u razgovoru sa nemačkim novinarom hvali vođu Trećeg rajha koji donosi novi poredak Evropi. „Firer velikog nemačkog naroda vodi borbu koja služi na čast celom čovečanstvu.“ Trijumf palanačkog mišljenja prožima se sa duhovnim izletom u političko bespuće koje je postalo, hteli – ne hteli, i deo duhovnog nasleđa od kojeg se Crkva nikada nije ogradila i izvinila. Nacionalizam opasnih namera dobio je i svoju versku potvrdu, uklopio se u deo duhovnog nasleđa.
U balkanskoj varijanti demagoški nacionalizam nije ljubav prema svome narodu i poštovanje onoga vrednog u tradiciji nego politički projekat održavanja na vlasti. Balkanska varijanta nacionalizma predstavlja stalnu opasnost novih sukoba i ratova. Iluzije i snovi o etnički čistim državama podstiču nacionalističku histeriju. Svako svakog ugrožava – političke proklamacije o „srpskom svetu“ u državi gde žive razni narodi, različitih veroispovesti, sa himnom čije reči ne predstavljaju primer zajedništva nego uspostavljaju nove podele, sa duhovnicima i političarima čiji glas ne miri nego svađa. Opterećenje „viškom istorije“ proizvodi ali se i hrani drugim, sličnim nacionalizmima. Nacionalno se u političkom rečniku poistovećuje sa lojalnošću i slepim podaništvom. Kritičko mišljenje se anatemiše, uspostavlja monopol na mišljenje. Zbog opšte opasnosti širenja netolerancije i agresivne retorike, koja ugrožava spoljnu i unutrašnju stabilnost, takve države i njeni vodeći državnici su pod stalnim međunarodnim nadzorom. Za izgradnju i uspostavljanje prosperitetnog društva nije dovoljno samo otvarati brze pruge i auto-puteve, podizati nove stadione, graditi kule i gradove na vodi i na suvom. Ne može se govoriti o državi blagostanja ako izostaje elementarna pravda, ako institucije nisu nezavisne, razni oblici manipulacija su svakodnevna pojava, a o svemu odlučuje ličnost u ulozi autoritarnog vođe. U jednom iznenadnom, nepredvidljivom trenutku čitav poredak se može raspasti u eksploziji nezadovoljstva, dugo prikupljane i nataložene mržnje.
Negde početkom devedesetih gost Beogradskog kruga bio je Hans Magnus Encesberger, slavni nemački pesnik i esejista, žestoki kritičar nemačkog nacionalizma. Pored razgovora u Krugu želeo je da vidi i neke od svojih prijatelja, srpskih pisaca. Bio je zbunjen posle nekoliko takvih susreta. Pitao se šta se dogodilo sa tim ljudima, sa kojima je donedavno ostvarivao dobru komunikaciju i razumevanje. Postali su, kako je zaključio, „nemogući za dijalog, fanatični, agresivni“, što ga je veoma zbunilo i razočaralo. Danilo Kiš je svojevremeno to potonuće svesti u nacionalizam definisao kao paranoju, „pojedinačnu i kolektivnu paranoju, ideologiju banalnosti i kičа“. Svaka vrsta fanatizma, a nacionalistička isključivost je zasigurno jedan od najopasnijih oblika fanatizma, postaje plodne tle za zaglupljivanje, provalu primitivizma i agresivnosti sa nesagledivim posledicama.
Uz militarizaciju društva, populizam, klimavu ekonomiju, korupciju, harizmatične vođe,, „vrlo je karakteristična sprega jednog nacionalističkog i jednog socijalističkog motiva“, uverava nas istoričar Emil Nolte. Nacionalizam čini neodvojivi, sastavni i važan deo opasnih društvenih pokreta koji neizostavno skreću prema mutiranim oblicima nacizma i fašizma. Pojedinac koji se suprotstavlja postaje najveći neprijatelj takvog društva. Fašizam menja svoje načine ispoljavanja, ali suština je ista. Toj opasnost nisu odoleli ni veći, ni kulturniji narodi sa dužom demokratskom tradicijom. Izopačeno shvatanje nacionalizma pod maskom patriotizma i rodoljublja zasniva se na mitovima a ne na stvarnosti, na manipulacijama masama a ne na demokratiji, najmanje na slobodi pojedinca. Teorije zavere se prihvataju, a odbacuje suočavanje sa sopstvenom krivicom za počinjena zlodela. Umberto Eko je fašizam nazvao večnim, neuništivim poretkom. Taj fantazmagorični svet inspirisan je u velikoj meri mračnim, arhaičnim kvazipatriotizmom.
Udružen sa ljudskom pohlepom i tobožnjim rodoljubljem, odevenim u partijsko ruho, stvara moralna čudovišta. Prepoznatljiv je po odsustvu morala. Umesto toga traži se odanost režimu i vođi. Bankari se udružuju sa korupcionašima, novinari sa lažljivim političarima, manipulatorima istinom, ekstremisti se kite demokratskim načelima, a ubice nacionalnim osećanjima. To je svet obrnutih značenja. Suprotno od poruke Erika Froma koja stiže iz prošlosti kao opomena za budućnost. „Etička načela su iznad postojanja nacije.“ Nacionalistička vlast ovakvo upozorenje proglašava za antidržavnu jeres i neoprostivu izdaju nacionalnih interesa. Etičke norme su suvišno opterećenje u državi moralne bede i hipokrizije. Valja dobro čuti i zapamtiti opomenu velikog indijskog pesnika , nobelovca Rabindranata Tagore, upozorenje za sva vremena. Napisao je proročki na početku dvadesetog veka kako „ideja nacije jeste jedno od najjačih sredstava za omamljivanje što ih je čovek izumeo. Pod uticajem njegova isparavanja može ceo narod da izvodi svoj sistemski program najotrovnijega samoljublja a da niko ne bude svestan svoje moralne pokvarenosti“.
Treba mnogo snage, mnogo otrežnjenja i volje da se društvo i država izvuku iz baruštine prostakluka, banalnosti, licemerja, palanačke malograđanštine, vladavine primitivizma i opasnih namera. Za razumevanje ograničenosti i duhovnog i istorijskog ambisa nacionalizma kao ideologije i njegove zloupotrebe neophodna je promena postojeće zaključane svesti i savesti, preokret kulturnog modela. Od države zarobljene u sopstvenim zabludama, prema državi i društvu skinutih okova lažnih mitova i predrasuda. U svetu kakav je danas, u Srbiji kakva je danas, čini se to kao pusta neostvariva želja. A to je više nego dovoljno za strepnju šta će sa nama biti sutra i kako preživeti.
Izvor: radar.rs
