“Volela bih da novinari pogledaju film pre nego što pišu o njemu”
Jasna Đuričić je na ovogodišnjem Berlinskom filmskom festivalu za glavnu ulogu u filmu „Quo vadis, Aida?“ proglašena za najbolju evropsku glumicu. To priznanje niti je izazvalo naročitu pažnju medija, niti vlasti, jer se bavi Srebrenicom koju bi u Srbiji najradije zaboravili
Jasna Đuričić je prva srpska glumica koja je dobila nagradu Evropske filmske akademije za najbolju glavnu žensku ulogu. Dobila ju je u subotu uveče u Berlinu za ulogu u bosansko-hercegovačkom filmu „Quo vadis, Aida?“ Jasmile Žbanić. Film o ratnim događajima u Srebrenici je proglašen za najbolje filmsko ostvarenje u Evropi ove godine, a Žbanić za najbolju rediteljku.
„Nagrada u Berlinu je velika stvar za kinematografije Balkana zato što nas je učinila vidljivim u Evropi. To znači i da je naš film toliko dobar, da je na primer neki Italijan prosto morao da glasa za ’Aidu’, a ne za film iz svoje zemlje. Mi sa Balkana moramo da budemo najmanje tri puta bolji od velikih evropskih kinematografija da bi članovi njihovih filmskih akademija glasali za nas“, kaže za „Vreme“ Đuričić.
Dodaje da bi volela da ove nagrade skrenu pažnju na Balkan, jer mi ovde „vrvimo od talenata i ravnopravni smo sa bilo kim“.
To što je glumica iz Srbije proglašena najboljom u Evropi, nije izazvalo pažnju ovdašnjih medija kakvu zaslužuje, a ni pažnju vlasti, kakva se, na primer, ukazuje sportistima kada ostvare neki vrhunski rezultat.
To je zato što deo ovdašnje javnosti „Aidu“ vidi kao najvećeg protivnika srpskom filmu „Dara iz Jasenovca“. Oba filma se bave pitanjima ubijanja i progona na nacionalnoj osnovi – prvi iz vremena rata u Bosni 1990-ih, drugi iz vremena Nezavisne države Hrvatske. Deo nacionalno opredeljene javnosti smatra da pomenute teme nisu istinito prikazane u „Aidi“.
Jasna Đuričić odbija da ovu uzdržanost vidi u pomenutim razlozima. „Deluje kao nepravda što svi slavimo svaku pobedu sportista a kad neko iz kulture osvoji nagradu, ispada kao da se ništa nije ni desilo. Ali, mi smo prosto takvi. Po meni, kad neko iz Srbije postigne uspeh bilo iz koje oblasti, to je zajednički uspeh, to je glas o Srbiji koji je zahvaljujući tom pojedincu otišao u svet. A tome se čovek mora radovati. Volela bih da umetnost doživi da se u nju ulaže barem pola od onoga koliko se ulaže u sport.“
Da li u filmu ima elemenata koji bi mogli nekoga da povrede ili uvrede? „Naravno da nema. Priča filma uopšte nije o razlikama među ljudima niti film bilo koga optužuje. Kad sam ga prvi put gledala, ostao mi je utisak o sveopštem jadu, o tome koliko smo svi mi u istom jadu. I zašto je to tako. Mnogi kraj filma vide kao nadu i svetlo, i meni je to drago.“
Kaže da nije videla naslov u jednim tabloidnim novinama kojim se insinuira da su čestitke nagrađenima u Berlinu nepatriotski potez zato što evropski i svetski festivali nisu bili naklonjeni srpskom filmu „Dara iz Jasenovca“. I da bi volela da novinari „prvo pogledaju film“, pa onda pišu o njemu.
Ovako se čini da pišu šta im padne na pamet, ili ono „što bi se dopalo uredniku zato što je podobno“. Sumnja da pritom vode računa o onome koga su ocrnili, da im je bitan samo lični interes, „ta mala plata, pozicija, ne pomisle čak ni na ljude koji ih čitaju“.
Zato je neophodno, kaže Đuričić, da RTS prihvati poziv Regionalne Akademije za razvoj demokratije (ADD) i prikaže film „Quo vadis, Aida?“. Tako bi „svi ljudi mogli da ga vide i sami procene da li valja ili ne valja, da li je protiv Srba ili nije. A ne da veruju onom što im se inputira. Ja tako vidim demokratiju. RTS je u poziciji da širi istinu, to svi znaju, i nadam se da će je i iskoristiti.“
U filmu se govori i o Ratku Mladiću. U Beogradu su gradska vlast i policija nemoćni protiv grupe koja ne dozvoljava da se obriše njegov mural u Njegoševoj ulici.
„Naravno da znam gde živim. O Ratku Mladiću u ovom filmu nema ničeg što već nije viđeno na Jutjubu. Ali, ja sam glumica. A za nas glumce, kad glumimo, žrtve su žrtve a zločinci su zločinci. Najgore je kada te takvi koji te prozivaju zbog lika koji glumiš poistovećuju sa njim i zanemaruju tebe kao čoveka“, objašnjava najbolja evropska glumica ove godine.
Kaže da „ne pripada nikome i ničemu, da ju je sramota što danas još uvek uopšte pričamo o tome“. „I sramota je da me neko na taj način proziva. Ja sam Srpkinja i ja volim što živim ovde gde živim, i niko mi to oduzeti ne može.“
