четвртак, јун 13, 2024

Izvinite, mnogo se sramim zbog vas

Slične objave

Podeli

Piše: Anita Beretić

Jednom se, makar, izvinite. Svima i za sve.

Odmah da kažem, što se mene tiče, ništa vam to neće pomoći, ali onako, bio bi to mali znak da u vama ima trunka ljudskosti, savesti, saosećanja, kajanja, srama, osećaja za greh…

Zato što je goreo Dubrovnik, zato što su u krvavim sukobima devedestih hiljade ljudi stradali, smrtno i tragično gubeći jedni druge, svoje domove, prijatelje, imovinu, njive, šume, stoku i pse.

Zato što ste krali i novce i izbore i sve što vam je palo na pamet.

Zato što ste tukli svoje građane, nazivali ih najpogrdnijim imenima, pujkajući ih jedne na druge da se međusobno potamane.

Zato što ste ubijali novinare.

Zato što ste slavili ubistvo Đinđića.

Zato što je pao helikopter i odneo sedam života sa sve bebom koja nije ni stigla da ima život jer ste namerili  da se slikate.

Zato što Stanikina deca nemaju majku.

Zato što Oliverova deca nemaju oca.

Zato što ste nas učinili siromašnima.

Zato što mnoga deca nisu videla more.

Izvinite se i što ste tu gde ste, jer vaš vražji pir traje i danas u donekle izmenjenom obliku i sadržaju.

Ubijate, ako ne bukvalno jer se to baš nekako ne sme, dosledno i odlučno, mozak po mozak, volju po volju za korakom napred.

A onda se, ovih dana, taj korak desio – jedan, pa još jedan, pa hiljade.

I kičme su počele da se uspravljaju, glave da se podižu a strah da nestaje

A vi?

Bijete palicama i čekićima, ulećete kolima u ljude među kojima su i deca, naterujete bager, bacate žene preko bankina, trujete rečima i postupcima.

Vi i dalje vređate time što o građanima koji ne pristaju reč imaju – Brnabić, Vulin, Vesić, Đuka, Sarapa, Zekić, Toma Mona, Jorgovanka, Marić, Bokan i ini, a nad svima njima, njihova božanska inspiracija ali i nalogodavac, TI, Aleksandre, viteže jedan… U takvom društvu, ti si nesporno vitez. Vitez pakla.

Za to vreme se sramim. Jer „ žao mi je što ste moji, a ne deca nekog mog neprijatelja“

Sramim se pred svojim mladim godinama koje sam uložila u borbu protiv vas, pred svojom decom i prijateljima, pred pristojnim svetom koji je zgrožen time što nam se zbiva.

Sramim se jer u mom gradu novogodišnje svetiljke obasjavaju drvo na kojem su čitulje mojih sugrađana.

Pa, stoko jedna!

Sramim se jer premijerka nam verovatno do moje smrti neće izgovoriti smislenu rečenicu.

Jer si ti, Aleksandre, ostao na nivou autsajdera iz razreda koji je potkazivao nastavnicima ko je pobegao sa časa, nosača gajbi piva za Vojislava Šešelja, ratnog huškača  i apsolutnog neradnika – nabiti u predsedničko dupe sad već ozbiljne godine a ne raditi u životu ništa, to je ozbiljna sramota.

I tako.

Ostajem u svom sramu zbog vas, hodajući ulicama i danas u znak protesta zbog toga što se vi nikada nećete izviniti.

I ne morate.

Premalo je izvinjenje. Kazna je neophodna.