Svetislav Basara
Osim redovnih inspekcija portala Rotopalanke, RT Balkana i NSPM, ponekad izvršim i inspekciju Iskre, organa SAO Andrićgrad, i kad god tamo svratim, ne mogu a da ne pomislim da se i organ KP Rumunije zvao Iskra, rumunski Scantea. Svaka sličnost je, naravno, slučajna.
Od više nego ubedljive većine priloga u Iskri – umetnutih između obilja Kustinih slika i izveštaja o profesorovim poslovima i danima – pročitam samo naslov, i to dijagonalno, ali tekstove udarnog saradnika Slobodana Ruha Antonića čitam s najvećom pažnjom.
Iz čisto književnih i teorijskih razloga. Izazov je, naime, čitati eskapade nekadašnjih uglednih marksista, ljutih boraca protiv nacionalista, koji su – kad je druga nastala sudija – postali ljuti nacionalisti. Nije tu zanimljivo (a ni novo) što su okrenuli ćurak naopako – to je srpska tradicija – interesantno je što, kad se kopernikanski presaldume, uvek zadrže markistističko-komitetski način mišljenja.
Lepo je to davnih dana opisao Borislav Pekić, parafraziraću: ako marksizam čoveku sprži matičnu ploču u mladosti, može se on – obično kad se drugačije naredi ili više isplati – odreći marksizma i može prigrliti neku drugi doktrinu, ali zauvek će misliti marksistički.
Antologijski je primer priučenog marksiste Dobrice Ćosića, ali ni školovani marksist Antonić nije za bacanje, iako se ni u komunističkoj ni u nacionalističkoj nomenklaturi nije vinuo do komesarovih zvezdanih visina. Iako udarnički radi na tome.
Da više ne filozofiram, tj. ne kenjam. Idemo na posao. Prilikom poslednje inspekcije Scantee – pardon Iskre – zapade mi za oko Antonićev uradak pompezno naslovljen sa „Posttraumatski režim i potčinjavanje Srbije“. Odmah mi bi jasno da je to must read. Antonić se u rečenom uratku osvrnuo na nekoliko „autokolonijalnih“ tekstova koji šire „diskvalifikative nasilja na čitav jedan sektor ideja i istorijskih događaja“. Ljubi ga Plehanov.
Ima Antonić još zamjerki na autokolonijaliste, ali jbg, ja nemam toliko karaktera, pa ću ukratko. Antonić, naime, inkriminisanim autorima zamera nameru da erupciju nasilja pripišu nedužnom „sektoru srpskog nacionalizma“, što bar u slučaju navedenih autokolonijalističkih tekstova koje sam i ja pročitao uopšte nije slučaj. Niti treba da bude. Srpsko društvo je bilo ekstremno nasilničko mnogo pre nego što je pojam „nacionalizam“ uopšte stigao u Srbiju.
Nikad se u Srbiji ništa – ili se (ponekad) vrlo malo – radilo na kroćenju nasilništva zakonima i državnom silom. Nacionalizam je, kad je s velikim zakašnjenjem stigao u Srbiju, naprosto prigrljen kao ideologija kojoj nasilje ide naruku. Što će reći da je, kao i krle 22, Antonić polovično u pravu: nacionalizam je posledica, ne uzrok vekovnog nasilništva.
Kad je nacionalizam doterao cara do duvara, srpsko društvo je oberučke prigrlilo internacionalistički komunizam, a ako se pitate zašto ga je tako masovno – uključujući Antonića – prigrlilo, znajte da je to zato što i komunizam ide naruku nasilništvu i baljezganju.
(Famozno, Kurir, 24. maja 2023.)
