среда, фебруар 28, 2024

Izbori u Srbiji: Kad saučesnici zaokružuju

Slične objave

Podeli

Ljudskost je osuđena na lagano umiranje u anestezirajućim tlapnjama o zapadnim granicama carstva iz kojeg odlaze oni za koje još ima nade.

Piše: Bojan Tončić

Žene u crnom kao da se malo udobnije smeštaju na srbijansku političku scenu, na mesto sa kojeg, zapravo, ne odlaze pune tri decenije, još od vremena kada su se po svetlomračju ratnog Beograda nadmetale sa pozivarima JNA u beskompromisnoj borbi za sudbinu svakog dezertera i progonjenih izbeglica koje su vojne (čitajmo civilne) vlasti namerile da vrate u – odaberimo – slavonsku, ličku, istočnobosansku klaonicu.

Kao da se odnekud vraćaju (ovde lagano otvaramo najtežu temu, valja i kafu skuvati/doliti, duvan se sa ovog mesta neće reklamirati) u predizbornu trku, zauzimajući svoju startnu poziciju koju, zapravo, niko ne želi, pred izbore u kojima, personalno i kao jedna od retkih političkih konstanti, ne učestvuju. I kao da su netom pristigle sa nekog od toponima stradanja civila, sa obeležavanja neke tužne godišnjice, podsećanja na nekažnjene zlikovce, druženja sa zanavek unesrećenim prijateljicama koje će do kraja života sanjati povratak nekog svog, nekog ko nije trebalo da ide nikuda.

Eto nam tih žena ponovo, da, onih što tako dosadno dostojanstvene traže pravdu i poručuju da, ništa i nikoga neće zaboraviti, da će se sećati nekih granata koje ubiše mladost, nekog masovnog ili manje masovnog zlodela i zločinaca, farme na kojoj su skončali ljudi zbog usuda vlastitih prezimena, domova kulture sa živim horor projekcijama, jednog voza kojim su nevini ljudi putovali u jednom pravcu…

Izazovi i suština podjele

Pravo u udarni televizijski program (N1); dovoljno ih je malo da predsednički kandidat Srpske desnice obeća, bude li izabran, sada ili godinama kasnije, njihovu zabranu. I tu je ovoj pažljivoj ekspoziciji kraj (nije se moglo laganije, ko nije odustao biće, da se razumemo, izložen dejstvu novih informacija i neprijatnog podsećanja). Asprirant, dakle, Miša Vacić, zabraniće Žene u crnom (pomenuo je i podmladak, antiratnu Inicijativu mladih za ljudska prava), otvarajući suštinski, nepremostivi problem kojeg nije htela da bude svesna srbijanska opozicija u bilo kakvom, a bilo je i očigledno bolesnih – svom pojavnom obličju: rat i ratni zločini su suština podele srbijanske političke scene, kao i društva uopšte, i nikakva priča o tome da ćemo – strpljenja, prijatelji birači – lako s tim, samo da Ovoga ili Onoga sklonimo.

A uvek se, tobož’ ispreči Ovaj ili Onaj, koji nam, eto, smetaju da budemo pravednici među narodima, a još smo, uprkos onih što usporavaju pravosuđe, kaznili svoje brojne zločince – kakva odurna, podmukla, zločinačka laž! – a šta su uradili ovi u komšiluku. Ovi, dakle, što smo ih klali, gledali kroz durbin snajpera (pre nego povučemo oroz), što smo im, onako dalekometno, s Kalemegdana, palili bogomolje i biblioteke. U redu to, kao da se preslišava neki novi Ovaj, ali, treba posejati i požnjeti, penzije podeliti, plate obezbediti za lekare i profesore. Pritom one svoje namiriti, neku crkavicu za zlu ne trebalo u inostranstvo skloniti. Fakat, nije lako, ali, još se može, razumeće zaokruživači – saučesnici, bilo je i teže, pa su pregurali.

Tu se podsećamo skupštinske rasprave iz novembra 1991. (nije lako): dok su diljem Istočne Slavonije gorela sela, a federalna vojska srpskog zavojevača stresala prašinu nakon Vukovarske operacije, u srbijanskom su se parlamentu nadahnutim replikama obračunavali Zoran Đinđić i Vojislav Šešelj. Tema je bila životno pitanje: da li JNA konačno treba da skine petokraku, za šta se zalagao Đinđić, ili treba da je zadrži (Šešelj), da se velikosrpska osvajanja (nije, naravno, upotrebio ovu sintagmu) ne bi tretirala kao međudržavni sukob.

Bili su kreativni, kao i agresor kojeg su zastupali (do temelja!).

Carstvo i zbegovi

Tu se negde, među skamijama koje pamte opasne amoralne defekte, sklonila budućnost Srbije, njena civilizacijska perspektiva, a sve ostalo je računica, po različitim izbornim količnicima, umobolnih koalicija za kratkoročni dokaz da trpeljivost nema granice i da je ljudskost osuđena na lagano umiranje u anestezirajućim tlapnjama o zapadnim granicama carstva. Iz kojeg jezivim zbegovima odlaze oni za koje još ima nade.

Nikakve koristi od označavanja društvenih tokova pravim imenom; dovoljan razlog da se okrenemo predizbornoj računici i jedinoj tačnoj (ne može se dokazati, ni opovrgnuti) stvari koju je izgovorio predsednički kandidat Miša Vacić: sve  desne koalicije različitih suptilnih dijagnoza imale bi, ujedinjene, dvocifreni postotak glasova i, u krajnjem ishodu, poslaničkih mandata. Taj bi šaroliki poslanički ešelon bio respektabilni partner za različite vrste pregovora i mogao bi da bude snažniji od samozvanih evropejaca koji tek na mahove iskazuju istinski građanske nakane i programske ideje (valjda ih ima i ne svode se samo na ubeđivanje da se s Ovim ne može nikud) koje, valjda, nije registrovao ni jedan potencijalni glasač.

Prošle su 32 godine od prvih predsedničkih izbora u Srbiji, od legitimizacije velikosrpske ideje i prvog pojavljivanja Vojislava Šešelja u televizijskom studiju, na temelju koga je dobio svih 96. 277 glasova. Lagano obrazlažući to kako će Srbija da se reši kosovskih Albanaca. Bilo je vreme da se pojavi novi Šešelj, osnaži velikosrpska ideja. Istina, aktuelni predsednik Aleksandar Vučić poodavno ga priprema za to (bio je nameštenik Vladinog tela za Kosovo), regrutovan je među militantnim i bezobzirnim pripadnicima desnice, navodno kritikuje Vučića, ali ideje su, suštinski, ono što predsednik ne sme da izgovori.

Vacić bi da, krenimo redom, po značaju, da ujedini “srpske zemlje”, ovoga puta “referendumom, opredeljenjem, samoopredeljenjem”, što ima jedno jedino tumačenje, uvod u novi rat za koji, kaže, nije. A “srpske zemlje” su – ovo već znamo – tamo gde su srpski grobovi, ali ne vojna groblja, nego “Republika Srpska Krajina” koja je “ugašena pogromom u zločinačkoj operaciji Oluja”, ali i Republika Srpska “koja je u ratno vreme imala 74 odsto teritorije, da bi Dejtonskim sporazumom dobila 49 procenata”, a Brčko postalo distrikt, Drvar i Grahovo ostali u Federaciji.

Sa pjevanjem za nove generacije

Tu se, onako bočno, u Vacićevoj priči našao i Meša Selimović koji je, kaže Vacić, bio “Srbin – muhamedanac”, a sve zacrtane teritorije su “etnički srpski prostor, autohtono srpska teritorija” na kojoj Srbi “nisu gosti”.

Ne mora se, kaže Vacić, u rat sa NATO za “vraćanje” Crne Gore, a o tome smo dobili potvrdu kada su se Srbi u Grnoj Gori litijama izborili za to da budu Srbi. U svakom slučaju, kaže Vacić, “Srbi nisu nasilan narod, samo Srbi treba da znaju ko im misli dobro ko im ne misli”.

I sve to saopštava kandidat lagano, tiho, štaviše, kao da je pod “bensedinima”, kao Šešelj koji je iz zatvora završio u studiju. Ima i spoljnopolitičku agendu, jednu reč, doduše, Rusija. Pita se “šta je Putin čekao punih osam godina”, saopštava da “nacisti vrše jezive zločine”, da se u Donbasu narod samoorganizuje. “To smo imaji priliku i ovde da vidimo, kada je HDZ pobedio u Hrvatskoj (imao je šest godina, al’ nema veze, prim. aut.), prvo su zabranili srpski jezik i ukinuli to da su Srbi konstitutivni narod. To se desilo i u Ukrajini, prvo je zabranjen ruski jezik i onda su svi koji rade u organima bezbednosti, a deklarišu se kao etnički Rusi dobijaju otkaze, viđenije porodice su ubijane kao što je ubijena porodica Zec u Hrvatskoj, identičan šablon se primenjuje”.

Miša Vacić je, suštinski, novi/stari izbor Srbije, mitomanija sa elementima novih geopolitičkih gibanja koja, sva odreda, idu Srbima u prilog, zapravo njihovom nedosanjanom snu poraženog i razobličenog nasilnika iz birtije koji ne može da stoji na nogama, ali može da peva i preti.

Državni projekat protjerivanja Albanaca

Da li je baš tako? Vacić je osoba skromnih kapaciteta, daleko je od Šešelja, ali, daleko je i narod kojem se obraća, neizlečivo zatrovan propagandom koja ga je naučila da je bolji, pametniji, plemenitiji, uvek žrtva, uvek ćosićevski osakaćen gubicima u miru. Vacić se obraća generacijama obogaljenim školskim programima, štrajkovima nastavnika, odsustvom očeva koji se lomataju po nekakvim čukama i po pijacama prodaju švercovanu robu.

Od pomenutih devedeset hiljada glasova 1990. Šešelj je do predsedničkih izbora 1997. privukao 1,7 miliona birača. Njegov plan proterivanja Albanaca sa Kosova “do granice” postao je državni projekat u vreme intervencije NATO 1999.

I ko god procenjuje Vacićeve izglede na bilo kojim izborima, a obećao je da će se još mnogo puta kandidovati, ne bi trebalo da ignoriše sposobnost srbijanskog biračkog tela da iznova bira lošije, a najčešće neopevani ološ.

I na čudotvorna svojstva tepiha i ormara ispod kojih i u kojima se toliko toga može sakriti.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.