Ali okanimo se zajebancije. Četvrtak, dan u kome pišem kolumnu za petak, dan je kada čitam nedeljnike Nedeljnik, Vreme, NIN i Radar. Nekada sam – u jednom od zlatnih doba srpske demokratije – čitao i Vučelin Pečat. Ali Vučela je prokockao moje poverenje.
Svetislav Basara
Kako god. Nedeljnici su (barem zasad) jedine novine u Srbiji vredne čitanja. Samo se još u nedeljnicima mogu pročitati ozbiljne (i pismene) analize domaćih i belosvetskih pičvajza, samo se još u nedeljnicima intervjui sa istaknutim ličnostima iz svih oblasti života rade na način starinski – in extenso – i samo u nedeljnicima fond pitanja premaša nekoliko varijacija na standardna tri: „kako nam se ovo desilo“, „dokad će ovo ovako“ i „kad će (i kako) ovaj da ode“.
Što ne znači da i nedeljinicama ne padne neko takvo pitanje. Tako je intervjuu za NIN akademik i pisac Duško Kovačević „ocenio“ da je na političkoj sceni već deset godina sve „isto“, da je vladajuća – nazovimo je Visoka – stranka organizovana kao (polu)vojna formacija, da su takvoj stranci/formaciji „suprotstavljeni ljudi iz deset, petnaest udruženja i stranaka koje podsećaju na razred u srednjoj školi koji vređa nastavnika, a ovaj ih onda za kaznu obori na popravni“ i da opozicija, ako kani pobijediti, a ne izgubiti, treba da „stane iza jednog čoveka“ – da ne kažem baš ćo’eka – jer narod „hoće jednog moćnog čoveka, od Karađorđa do Vučića“.
Cinik bi rekao: pa šta onda narod hoće, ako već ima jakog Visokog čoveka i zašto narod misli (ako uopšte misli) da će sledeći moćni čovek – iza koga stanu rogovi iz opozicione vreće (smeh vrabaca iz offa) – promeniti bilo šta u autoritarnoj tehnologiji vladavine koja je samo dvaput u novijoj istoriji nakratko suspendovana.
Kao pozitivan primer stajanja iza jednog čoveka Kovačević navodi svojevremeno stajanje iza Koštunice – svako pravo, što rekli pokeraši – ali moja neznatnost drži da je to bilo jedno od najpogubijih stajanja iza jednog čoveka, a zašto tako misli, stotinama puta sam ovde objašnjavao. Nećemo se ponavljati. Bar ne danas.
Napred rečeno uopšte ne znači da mislim da u opoziciji ne bi trebalo da bude snažnih i harizmatičnih ličnosti, ali to bi – ukoliko kane biti pobjednici a ne razred koji vređa nastavnika – morale biti ličnosti koje snagu temelje na čvrstini političkih uverenja, jasnoj ideji šta uraditi i – nadasve – ličnoj odvažnosti. (Kako stvari stoje, takve srpska majka zadugo neće rađati. I bolje da ne rađa jer bi uludo izgubili glavu.)
Ono što nedostaje na srpskoj histeričnoj sceni nije „jedan čovek iza koga bi svi stali“, nego jedna (bolje više) artikulisana politika koja bi bila suprotna politici „narodne države“ koja je ma šta ko o njoj mislio – ma šta i ja o njoj mislio – kako god da okreneš politika.
Jer je, da se podsetimo, suština politike organizacija. Organizovanost ne mora nužno biti nešto dobro, ali neorganizovanost uvek završava na mačjem jebalištu.
Kurir, 4. oktobra 2024.
