Razgovarao: Mijat Lakićević
Da li je srpski blok u stvari ruski, zašto je Vulin išao u Moskvu i šta je odatle doneo, zbog čega Vučić naprednjake uporno prikazuje kao politički centar, kako desnica zapravo podržava Vučića, šta se može očekivati od skupštinske rasprave o Kosovu
Vuletić: Neposredan povod za ovaj razgovor sa Zoranom Vuletićem, čelnim čovekom Građanskog demokratskog foruma, bila je konferencija za štampu predsednika Aleksandra Vučića na kojoj je liberale označio kao nepatriotsku političku opciju. Razloga je u turbulentnim srpskim političkim prilikama bilo koliko hoćete.
Na nedavnoj konferenciji za štampu predsednik Vučić je pomenuo liberale kao opciju koja nije patriotska. S obzirom na to da na političkoj sceni Srbije nema stranke takvog imena, da li se Građanski demokratski forum, pre svega zbog vaših izjava, prepoznao u toj optužbi?
Vuletić: Postoje ozbiljni argumenti da je na nas mislio. Zna Vučić da je teško polemisati sa stavovima koje nosi taj deo društva kojem se GDF obraća i traži podršku. Taj deo srpskog društva je nepomirljiv s njegovom politikom još iz devedesetih godina, tada su ti ljudi spasli čast Srbije.
Nedvosmisleno i jasno su stavili do znanja Šešelju i Miloševiću, a i čitavom svetu da postoji i druga Srbija koja se ne miri s politikom zločina koja za sobom ostavlja pune masovne grobnice uništavajući jednu divnu zemlju. Tada su nas uz Šešelja i Miloševića njihovi mladi posilni jurišnici Vučić i Dačić nazivali izdajnicima i stranim plaćenicima. Danas, 25 godina kasnije, Vučić nas ponovo definiše kao izdajnike koji bi uništili sve što je nacionalno. Naravno, šta je nacionalno odavno su precizirali Šešelj, Mihajlo Marković i Vučićeva ideološka ikona Dragoš Kalajić. Vučić nas kao opasnost izjednačava sa ekstremnom desnicom koju tobož kritikuje zbog odsustva realnosti u ovom momentu i bojazni da bismo ostali bez plata i penzija s njima na vlasti. Inače, nema zamerki na njihove stavove. Da li iko politički racionalan može da poveruje da ta desnica formatirana po Vučićevom ukusu i potrebama nije njegovo čedo kojim ulepšava sebe pred Zapadom. Nažalost, danas osim GDF-a malo je onih koji će Vučiću reći u lice da je Kosovo izgubljeno 1999. zbog njegove politike, a ne dolaskom DOS-a na vlast. Treba takođe reći da je Dejtonski sporazum dao prednost miru, a ne pravdi u tom momentu i da mora da se reformiše kako bi Bosna došla do životne perspektive. Crna Gora je nezavisna država i treba prestati s njenim podrivanjem uz pomoć SPC, udarne pesnice primitivnog srpskog nacionalizma. Zajedno s Tadićem i Koštunicom, Vučić je predao energetski sektor Rusiji, a sada kuka kako ne postoji alternativa i traži razumevanje Zapada…
Ovo su u najkraćem pobrojani argumenti s kojima Vučić ima problem da se suoči jer zna da smo u pravu i zato nas izjednačava sa štetočinama koje stvara i gaji.
S tim povezano, Vučić takođe u poslednje vreme sve češće svoju stranku smešta u politički centar. Šta mislite o tom pokušaju?
Vuletić: To rade svi autoritarni režimi. Staljin je za to bio majstor. Kažete da je sve levo od vas ekstrem, sve desno od vas isto. Vučić konstantno objašnjava da je SNS stranka koja brine i o nacionalnom interesu i o socijalnom aspektu. Brigu o tzv. nacionalnom interesu sprovodi preko Vulinovog i svog „srpskog sveta”, Otvorenog Balkana, koji nudi u zamenu za prekinute EU integracije, i opstrukcijom Briselskog sporazuma koji je kičma budućnosti Srbije. Socijalnu politiku vodi kroz naopaku ekonomsku politiku koja se oslanja na spekulativne kineske kredite i investicije bez tendera. Kroz enormno emitovanje državnih obveznica, čime nas uvodi u dužničko ropstvo da bi pred izbore linearno delio milijarde evra. Zaključio bih da se ipak radi o nacional-socijalističkoj stranci koja u ovom momentu nema moći da pokrene širu akciju u regionu po uzoru na svog pokrovitelja Putina. Ostalo im je da sa te „centralne“ pozicije samo brinu o svojim džepovima, što im ne pada teško.
U istom kontekstu, Vučić je nedavno, mada prilično mutno, najavio formiranje „srpskog bloka“ kao zagovornika i predstavnika „normalne i pristojne“ Srbije. Kako to tumačite?
Više je to bio kontekst o kojem smo govorili nego ozbiljna najava formiranja novih stranaka ili postizanja nekakvog dodatnog nacionalnog jedinstva koje, nažalost, već postoji u najbitnijim stvarima. Mislim da je to najavljeno da bi se zabavljala javnost i mediji koji su naklonjeni opozicionom stavu. Slične stvari je radio Putin, praveći mnoštvo satelitskih stranaka da bi očuvao svoju diktaturu. SNS je teško kompromitovan kriminalom, korupcijom, nasiljem, ljudi to vide, zbog čega im vidno pada popularnost i znatno je niža od lične Vučićeve. Sada je potrebno da za stari režim budu pronađene nove forme delovanja. Ne treba nasedati na te prevare.
Vidite li neku vezu između te Vučićeve izjave i Vulinove posete Moskvi? Kako vidite ulogu Rusije u Srbiji?
Vuletić: Moskva je prezadovoljna političkom scenom Srbije. Zašto bi Moskva bila zainteresovana za pravljenje srpskog bloka kada ruski blok postoji i formalno od kvislinške predaje energetskog sektora Rusiji 2008. Devedeset procenata današnje političke scene u Srbiji podržava Rusiju čak i u ovoj divljačkoj agresiji na Ukrajinu.
Vulinova poseta je mnogo interesantnija. Veoma je čudan način na koji je organizovana jer nije uobičajeno da ministra MUP-a prima ministar inostranih poslova. Rekao bih da je ovo bila i neka vrsta zahvalnosti Vulinu koji je radio i radi u interesu Rusije. Uostalom, zato je dobio i orden tokom te posete. Međutim, to je orden za kvislinga, time se obrukala i Rusija. Previsoka je to cena za jednu veliku zemlju poput Rusije, čak i po cenu poruka/naloga koje smo mogli da čujemo od ministara Lavrova i Vulina: „Vučić će nastaviti da vodi politiku kao i dosad“.
Naivno smo shvatili Vulinovu poruku pre nekoliko meseci da će ukoliko ne bude ministar u budućoj vladi, koju bi u tom slučaju po njemu formirao Zapad, biti špijun jedne velike zemlje.
Sa ovakvom posetom Moskvi ta Vulinova pretnja dobija potpuni smisao.
Što je Moskva za Rusiju, to je Beograd za Srbiju. Bili ste odbornik u gradskoj skupštini, kako ocenjujete prve poteze gradonačelnika Šapića i, uopšte, funkcionisanje nove gradske uprave?
Vuletić: Prvi potezi su obeshrabrujući, pokazuju da je Šapić nedorastao mestu gradonačelnika, ali i najavljuju prevaru pred sledeće izbore. Izbor članova Veća, najbitnijih saradnika, skandalozan je. Svetozar Andrić, osnivač logora Sušica u kojem je ubijeno skoro dve hiljade Bošnjaka, zamenio je Aleksandru Čamagić nakon samo dva meseca, a ona je postavljena na mesto većnice i pored javne funkcije koju je obavljala u tom momentu. Time je flagrantno prekršen Zakon o sprečavanju korupcije, kao i Zakon o državnim službenicima. Da bismo videli kako funkcionišu institucije Vučićeve Srbije, GDF je podneo prijavu Agenciji za borbu protiv korupcije povodom ovog slučaja. Ostale odluke koje najavljuje i koje donosi, a tiču se funkcionisanja grada, pokušaj su prevare građana pred nove izbore.
Kad smo već u Beogradu, hoće li biti prajda. Zanimljiva je „polemika” koja se oko toga vodila između predsednika Republike i predsednice Vlade. Prvo je Vučić rekao da prajda neće biti, zatim premijerka sutradan kaže da je to molba i preporuka, a ne odluka, da bi je predsednik dan kasnije „poklopio” rekavši da je zabrana konačna i da se ta odluka neće menjati.
Vučić je načinom i obrazloženjem o otkazivanju Evroprajda postigao pun lični efekat.
Zadovoljio je sve Nikanore, koje je tobož kritikovao, ali se suštinski s njima složio, doduše blažim rečima: „Nikada nisam, niti sada razumem te ljude.“ Ana Brnabić je uz novi mandat dobila ponižavajuću naredbu da formalno zabrani prajd, što je promptno i učinila uz nelagodu koja joj neće pomoći prilikom istorijskog ocenjivanja njenog beščasnog rada.
Podsećam da Vučić nema ingerencije da bilo šta zabranjuje. Čak ni Vlada ne može da zabrani mirno okupljanje jer je to ugrožavanje osnovnih ljudskih prava i gaženje elementarnih građanskih sloboda. Ustav i demokratski poredak su bačeni pod noge takvom putinističkom odlukom. A pošto je ona duboko protivustavna i antidemokratska i svrstava samog Vučića i njegov režim na stranu profašističke, litijaške desnice – mi ćemo se toga dana, 17. septembra, okupiti na mirnom i antifašističkom skupu. On će naravno imati politički karakter i još jednom ćemo ukazati na užasan položaj LBGT populacije u Srbiji.
Premijerka Brnabić je, kao što je poznato, pripadnica gej populacije, ali pokorila se Vučićevoj odluci i ne pokušavši da zaštiti zajednicu kojoj pripada.
Srbija je kroz Evroprajd dobila šansu da pokaže da razume elementarna ljudska prava.
Predsednica Vlade Ana Brnabić je u procesu prilikom izbora između Barselone i Beograda pružila garancije da će ta manifestacija biti bezbedno organizovana. Dobro je da ceo svet ogoljeno vidi kakva je Vučićeva Srbija i da shvati da predsednica Vlade sprovodi njegove protivustavne naloge. Ona se ne može više poturati kao izraz slobodne i perspektivne Srbije koja razume svet i vreme u kojem živimo samo zato što je gej. Prekinute su EU integracije zbog naše podrške Kremlju, a ovo oko Evroprajda će dati dodatne argumente Evropi da je donela ispravnu odluku. O Ani Brnabić je izlišno govoriti. Ona je nosilac diskriminacije prema LGBT zajednici od onog momenta kada je na prvu Vučićevu packu povukla zakon o istopolnim zajednicama. Paralelno s tim, uživa u neformalnoj podršci režimskih medija koji fino prate njen privatni život, inače uskraćen ljudima njenog opredeljenja jer su izloženi stigmi i poniženju sa istih tih medija.
Sredinom ovog meseca očekuje nas rasprava o Kosovu u Skupštini? Šta očekujete, hoće li nas ona približiti ili udaljiti od rešenja. Da li je tu kompromis uopšte moguć i kako bi mogao da izgleda?
Vuletić: Drago mi je što je ta tema prva u novom sazivu parlamenta. Problem s Kosovom je naš najveći problem. Možda je bolje reći da je nakon 23 godine od završetka rata na Kosovu to i dalje kamen spoticanja u našem društvu zahvaljujući političkim gubitnicima od 2004. do danas, počev od Koštunice preko Tadića do Vučića. Izdvojio bih Vučića, on je dvostruki luzer. Prvi put kada je podržavao ratnu politiku devedesetih zbog koje smo izgubili Kosovo, i drugi put kada je 2012. dobio priliku da prizna svoje zablude i postane državnik. Što se Kosova tiče, prilično je jasno da su ga Milošević i Šešelj izgubili onog momenta kad su pomislili da mogu da kompenzuju gubitak srpske Krajine u Hrvatskoj, koja je takođe izgubljena njihovom „velikodržavnom“ politikom. Verovali su da će međunarodna zajednica tolerisati nove zločine nad Albancima zbog toga što su s Tuđmanom dogovorili etničko čišćenje Srba iz Krajine.
Nikada neću razumeti tu plitku pamet političara nakon 2004. koji nas uporno ubeđuju kako su Šešelj i Milošević pobednici, kako su sačuvali Kosovo u sastavu Srbije, a oni će ga kasnije izgubiti, tj. izdati. Optužuju Vučić, Tadić i Jeremić jedan drugog za taj gubitak, i to zvuči groteskno. Kompromis, kako vi kažete, je očito u tome da Srbija prihvati odgovornost za svoju pogubnu politiku sveobuhvatno i u potpunosti. Mnogo je bolje to nego da svaki pojedinačni sporazum poput ovog o registarskim tablicama i ličnim dokumentima primenjujemo po 10 godina. Ako nastavimo na ovaj način, do neminovnog ishoda, a to je nezavisno Kosovo u UN, doći ćemo za 50-60 godina. Postavlja se pitanje šta će do tada ostati od Srbije?
Plašim se da novoizabrani poslanici nemaju snage da sagledaju realnu sliku Srbije u odnosu na Kosovo, ne zato što ne znaju šta je jedino perspektivno rešenje za budućnost srpskog društva već zato što će tražiti svoju bednu šansu na daljem zaluđivanju Srba. Poražavajuće je što većina opozicionih poslanika koji su dobili glasove građanskog dela Srbije već sada pokazuju strah od te teme i demagoški traže na uvid šta je dosad pregovarano, kažu da ne znaju šta je na stolu. Jesu li oni živeli ovde? Jesu li čuli za ratove devedesetih? Znaju li epiloge te politike? Nadam se dobrim, realnim ocenama i životnim predlozima od jednog ili možda nekoliko poslanika. To je, nažalost, tužna slika današnje Vučićeve Srbije.
(Novi magazin)
